I’M ONLY HUMAN – Nisam ja praktična žena

Poslednjih mesec dana nisam napisala ni jedan tekst.

I veliki broj ljudi je imao neki komentar na to.

Od onih motivacionih “Moraš. Nema pauziranja. Ne odustaj. Ti sve možes

Preko filozofskih “Sve se može kada se hoće“. Kako taj komentar mrzim!!!!!

Do cinicnih „Napiši ljudima da nećeš više pisati i da odustaješ“.

Ja nisam neko ko odustaje. Ja sam samo neko ko je verovatno i preterani perfekcionista. Možda je to zbog one device (virgo) u podznaku. Možda sam tako i naučena.

Znam ja da tekstove treba objavljivati u redovnom vremenskom intervalu. Znam da treba animirati ljude na FB i instagramu konstantnim objavama citata, klipova, nagrada… Postoje one brojke koje svi nešto prate i iza kojih se osećaju srećno, zadovoljno, bitno… I sve je lepo, sve se može i nema nerviranja. Ali…

Ali realnost je nešto drugo.

U pravom životu imamo planove, ideje, želje ali i nekako premalo vremena da postignemo sve što želimo. Ili ajde da pričam u jednini.

Imam premalo vremena za sve obaveze koje me čekaju u jednom danu.

Ako sam nešto naučila do sada to je da se ne nerviram oko onoga što nisam u stanju da promenim. Mogu samo da se potrudim da izvučem maksimum iz svega (pa i sebe). Ali ljudi, ja nisam praktična žena. Nisam u stanju da kuvam, perem, peglam.. ustajem u pola 7, idem na posao, posle posla jurcam u školu i dolazim kući posle 21h. I tako od ponedeljka do petka. I gde je tu onda blog?

Tekstova nekih drugih ljudi je internet prepun. Najlakše je danas uzeti nečiji tekst, prevesti i prilagoditi nama interesantnim temama i praviti se pametan i bitan. I to može tako neko vreme ali čiji je to onda blog? Ja biram da budem JA. Kome se sviđa, sviđa mu se. Kome ne, sorry ali sve ovde napisano sam ja, samo ja, i niko drugi do ja.

A ideja za tekstove uvek ima. Samo ih treba iskucati. I biti zadovoljan napisanim. Meni to nekako nije ovih dana polazilo za rukom. Imam utisak da je previše teških tema oko nas. Dovoljna mi je ova tmurna i hladna zima koju ne podnosim. Najradije bih da je prespavam kao neki meda. Trudim se da onome što mi se ne sviđa ne pridajem na važnosti. A to samo napada, napada i napada a ja se branim ćutanjem… I bilo je toliko čudnih priča i situacija da sam rešila da nekima posvetim i po ceo tekst. Lomila sam se pisati ili ne da se neko ne bi naljutio ako se prepozna. A zna se da se nikada ne prepozna onaj kome je upućena neka kritika ili komentar već oni na koje se to najmanje odnosi. A iako se prepoznaju, pa šta da radim… Svako treba da stoji iza svojih postupaka. No, o tome neki drugi dan.

Danas sam samo htela da napišem da nikako ne odustajem.

Ovo je samo bila faza privikavanja na novu firmu i novi posao.

Faza u kojoj sam postala đak Internet Akademije koji svaki dan posle posla ide na predavanja.

I polaznik CANON škole fotografije…

Period u kome sam pokušavala da nekako izađem na kraj sa tinejđžerskim ludostima moje ćerke.

Dani u kojima sam možda pokušavala da sačuvam deo sebe, za sebe…

Comments

comments