Moram priznati da poslednjih par meseci nisam ni pomislila da odem u bioskop. Gomila poslovnih obaveza, gledanje serija on line sa ćerkom i poneka knjiga. Posao i kućne obaveze da i ne spominjem. I kada ti dođe da uradiš nešto malo drugačije i nađeš se na kafi sa drugaricoom koju uspeš da ubediš da odvoji još malo vremena za druženje, odgledaš ono što se u datom momentu nudi na repertoaru.
Kod nas je bilo ili „Berlinski sindrom“ ili „Putnik“.
Malo rizika da pogledamo nešto neočekivano i u rukama imamo karte za „Berlinski sindrom“, kokice u velikom metalnoj kantici (zato što je idalan detalj za stan) i po flašu vode.
Par odličnih trejlera i priča počinje.
Film je baziran na istoimenom romanu autorke Melani Džusten, iz 2011. godine, koji povezuje Stokhlomski sindrom kao psihološki pojam, sa glavnim gradom Nemačke – Berlinom. Film je Australijski a premijera mu je bila na Sundance Film Festivalu 2017.
Početak filma prikazuje mladu australijanku Clair koja dolazi u Berlin nakon otkaza u firmi u kojoj je radila zbog želje da doživi neka nova i neverovatna iskustva. Berlin koji gledate meni nekako odudara od utiska koje sam ja ponela iz tog grada. Nekako je sve sivo i sumorno. OK, znama da postoje dva dela i dve donekle različite istorije razvijene pod godinama uticaja dve sile kojima su ti delovi jednog grada pripadali. Obišla sam oba dela i videla i razlike u gradnji i uticajima sredina u kojima se živelo. Ipak mi nekako nije ostao u sećanju kao tako siromašan, nesiguran i opasan.
Clair nije jedina koja želi da sama ode i vidi neke nove gradove i doživi neka nova iskustva. I ja sama sam pristalica toga da je nekada bolje i otići i sam nego u društvu koje nije istog senzibiliteta kao vi, a i nema ista interesovanjakao vi. Ipak, nisam baš sigurna da sam ikada imala toliko poverenja u ljude koje sam tek upoznala. Pa bili oni i dobri frajeri kao i Andy koga ona upoznaje na ulici. Profesor engleskog, koji savršeno „brka“ reči kako bi dobio na šarmantnosti. On joj pokazuje grad i neka mesta koja nisu poznata turistima. Na kraju dana je vraća u hotel, bez namere da produbi njihov odnos. Ali… ludo žensko. Dobar frajer, strani grad, potraga za novim iskustvima i ona sutradan kreće umesto po planu u novi grad, u knjižaru antikvarnicu gde očekuje da će ga sresti. I gle slučajnosti, on je tamo i prelistava baš knjigu koju je ona gledala dan ranije. Naravno, ispostaviće se da ništa nije slučajno već da je u pitanju dobro osmišljena, i očigledno par puta ranije usavršena psihološka igra Andy-ja.
Odlaze u njegov stan. Iskreno, ja bih se već na ulazu u tu zgradu koja je šezdesetih dozivela svoj maksimum, okrenula i otišla. Prolaze napuštene hodnike, dvorište, ulaze u drugu zgradu, opet sumorni i napušteni hodnici i stanovi i otključavaju njegov stan. Sve je skockano i sređeno a njoj ni malo nije čudno da se prozori ne otvaraju. Ženski mozak… Vode ljubav, njoj je savršeno, i dalje joj ni malo nije čudno kada joj kaže da slobodno može da više jer je niko neće čuti. Zagrljaji posle seksa i kliše recenica „Volela bih da ne moram sutra da idem“. Pa, pazi Clair šta poželiš, možda ti se i ostvari.
Andz je ujutro već uveliko na poslu u školi kada se ona budi, pakuje i pokušava da ode. Ali… Sve je zatvoreno a ona naivno veruje da je on samo zaboravio da ostavi ključ. Uveče će shvatiti da joj odlaska nema. Kao ni nakita, pasosa, SIM kartice iz telefona i svega ostalog što je identifikuje ko je i odakle je.
I onda počinje pravi zaplet. Koliko je neko naizgled normalan ustvari psihički bolestan? Kako neke naše normalne poteze i ponašanje takav neko može razumeti? Koliko stvarno nekada poznajemo ljude sa kojima radimo? Na koje sve načine neki bolestan um vidi i pokazuje ljubav? Da li su takve osobe sposobne da osete emocije ili samo žele da veruju da nešto osećaju?
Pitanja je hiljadu i sve ćete ih prolaziti u glavi kada se film završi.
Iskreno, pitaće se da li bi se ponašali kao ona? Da li je takvim ponašanjem sebi spasila život ili…
Koliko se stvarno onaj koga muče vremenom veže za onoga ko ga muči? Ili samo glumi?
Film je svakako nepredvidiv i napet, i tera na razmišljanje.
Sigurna sam da posle njega nećete isto gledati na nekog stranca sa zavodljivim osmehom koga upoznate na nekom sledećem putovanju. I to je možda i dobro.
Vremena su čudna, brzo se živi i nekada ne poznajemo ljude sa kojima se viđamo godinama i nekako treba uvek imati onu dozu prisebnosti i opreza.
Glumačka ekipa je dobra ali nekako imam utisak da je Teresa Palmer kao Clair dosta slabija u odnosu na Max Riemelta kao Andy-ja. Možda je i to samo gluma kojom se daje na jačini mučitelja. Teresa je ipak pokazala i glumom i fizičkim promenama kako psihološko igranje sa nekim utiče na tu osobu. Ipak… možda je neka druga glumica bila bolji izbor.
Film je svakako preporuka za gledanje.
Naročito ako volite da uposlite sive ćelije razmipljanjima posle filma koji ste odgledali.
