Koliko puta sam poslednjih par nedelja čula od mojih prijateljica rečenicu “Uzećemo mu kompjuter čim krene škola! Mora da uči!“.
OK, učenje je bitno i svakako da sve ostale obaveze idu posle učenja. Da li je kazna i kompletno konfiskovanje konzola, računara ili telefona uvek najbolje rešenje?
Činjenica je da nas deca sve manje slušaju i da u toj borbi sve više počinjemo da ličimo na naše roditelje iako smo se kleli da nikada nećemo biti kao oni kada odrastemo. Sećate se uzimanja gramofona, kasetofona, vokmena ili fiksnog telefona? Sada je sve isto samo su stvari dugačije. Uzimamo im kompjutere, tablete ili konzole. Mobilne teško jer volimo da znamo gde su i šta rade. Pravimo iste greške kao naši roditelji koji nisu imali vremena ili razumevanja za tada nove tehnologije.
Činjenica je da i mi imamo sve manje vremena! O živcima i da ne govorim. Kolege, šef, stranke.. ko će se još svađati sa školarcem kada dođe kući i sprema večeru i ručak za sutra. Na žalost, mi! I moramo nekako naći način da to ne bude kazna sa uzimanjem već bolja kontrola i komunikacija.
“Nema šanse da ja proveravam da li je namestio krevet i učio za školu! Igraće igre i neću da se nerviram. Uzeću mu kompjuter!“. Česta rečenica. Ali da li je ispravna?
Šta kada sklonite kompjuter a dete uradi traženo?
Donosićete ga i odnositi, sakrivati i otkrivati i posle nekog vremena dići ruke?
Tako pokazujemo koliko nemamo živaca i kako će brzo dobiti borbu samo ako budu uporniji sa insistiranjem na računaru. I ne zaboravite da je skoro svima računar neizostavni deo učenja, kao knjige ili sveske.
Šta uraditi i pokazati da ste ipak vi ti koji drže konce u svojim rukama?
Jednostavno MENJAJTE ŠIFRU ZA INTERNET!
Dođete sa posla, proverite domaći, naučeno i da li je spreman krevet ili šta već tražite. Ukucajte šifru i pustite ih da odigraju omiljene igre u dogovorenom vremenskom periodu.
I izlogujte ih.
Sutradan isto.
A ukoliko vam traže šifru pre nego se vratite sa posla, nemojte je dati!
Pravila su jedostavna, zar ne?
