Organizacija vremena – kako to lako zvuči

Vreme…

Organizacija vremena…

Sve se može kada se hoće…

Da li je stvarno tako!??

Ja sam ubeđena da je to nemoguće. Možete dati i 8000 dinara za predavanje da bi vam neko pričao kako je samo stvar ubeđenja da se sve može. Neverovatno je jednostavno i lako ustati u 5, isfenirati se i našminkati, obući kao da idete u prvi red D&G revije, ući u prepun autobus 17 koji čekate već preko 45 minuta, doskakukati na štiklama na kolegijum i ceo dan se smeškati i samo trčati sa sastanka na sastanak i naravno završavati sve zadatke. U 17h se nadate da i vaš drug ide na predavanje (jer ste pored svega rešili da upišete i IT akademiju jer neka diploma tu i tamo nije na odmet). Naravno, na predavanje se uvek malo kasni, 17.30 se samo prišunja. Onda slede predavanja. U većini slučajeva znaš sve ali je ovo malo drugačije upakovano pa se trudiš da shvatiš u čemu je tvoj problem. A možda i nema problema već je sve nekako preopširno i jednostavno. 20h ako neko baš ne oduži sa predavanjem i onda opet na 17. Jurcaš kući da vidiš dete. Stan naravno u haosu. Ajde malo sudovi, ajde malo klopa i već nemaš pojma kako ćes se istuširati i namackati od umora. I sutra opet isto. Još ako se pojavi neki problem, ili neka obaveza koja sve poremeti…

Naravno, sada bi neki koje poznajem rekli da je sve to stvar ubeđenja i pozitivnog razmišljanja. Ako pozitivno razmišljam lokalna lutalica koju hranim mi neće pocepati čarape, 17 će naići poluprazan i ja ću čak imati i gde da sednem. Poslovi će se sami od sebe završavati a na Akademiji će mi reći da sam toliko napredna da i ne moram da dolazim već da ću od sledeće godine ja držati predavanja. Kod kuće savršenstvo, sudovi se sami od sebe peru i pakuju na mesto, Dali (pas) sam ide i usisava dlake a Kianu Rivs me čeka ispred zgrade da idemo na večeru. Pa zamisljam ljudi.. Verujem!

Šalu na stranu, ovaj tekst je donekle isprovociran sa predavanjem koje smo imali pre jedno mesec dana na Akademiji. I trudila sam se da ne kuckam ništa ali kako je vreme prolazilo, ja sam sve više ubeđena da treba da ga napišem. Neke kolege su ispostavljale statuse na FB, neki su stavili pesme inspirisane ovim predavanjem a ja sam ja, pa pišem.

Sve je lepo krenulo. Podela na različita shvatanja vremena. To znamo svi. Promene uslovljene industralizacijom. Ok, to možda i neki nisu čuli. Ali onda kreće ono što ja zovem popunjavanjem vremena. Primer koji nam je dat je meni totalno nerazumljiv. Prijateljica zeli da piše roman. I tako godinama. I ništa ne napiše. I onda joj se objasni da je samo potrebno da drugačije zada sebi planove. Ne na dnevnom ili nedeljnom nivou već na mesećnom ili kvartalnom. I tako je žena shvatila da treba mesečno da napiše 20 strana romana (belatristika kaže). I posle xx meseci je izdala knjigu. Iskreno, nisam pitala ni za ime knjige ni za ime pisca. Ja mislim da se knjige i tekstovi pišu onda kada imaš inspiraciju. Sve ono što je neka vrsta umetnosti ili zahteva inspiraciju nikako ne može biti tako banalizovano.

Pošto sam ja naravno imala komentar, pitanje je bilo „Koji je vaš problem?“

Moj problem je dan koji ima 24 umesto 36 sati. Jednostavno. Ali ne, kako žena kaže, ja na umem da se organizujem. Sve se može kada se hoće. Grrr… Možda kada bih imala muža, kućnu pomoćnicu, kuvaricu, šofera…

Lepo nama žena kaže kako eto voli da putuje i njen plan je da obiđe 100 zemalja. Evo na primer, za vikend ide u Prag, vraća se u 5 a u 7 ide opet neka zemlja (iskreno nisam zapamtila), pa se vraća za par dana. „Imate li vi dete?“ pitam ja. DA odgovara žena. „I dete ne trpi?“ uporna sam ja. „Ne, ona je odličan đak“. Hmmm „A imate muža?“ dosadna ja. „Imam“ reče ona. E onda on garantovano trpi.

Razumem ja da neko treba da živi i od nečega što se zove „organizacija vremena“. Ne samo po školama već i na ovih preskupim predavanjima. I ne kažem da to nekome možda ne pomogne.

Na nama je da odvojimo ono što nam je bitno od onoga što je manje bitno. Ali ja sebe smatram osobom koja voli da se druži. Volim da sednem i pijem kafu dok me sunce miluje i ne želim da osećam grižu savesti jer sam to mogla drugačije da organizujem. I znam da sam pomalo lenja kada je u pitanju sređivanje stana ali nekako ne želim ni da budem kućni robot kao moja majka koja skače i na najmanju trunku prašine i briše do iznemoglosti. Radije ću pročitati dobru knjigu nego peglati satima. Sve će me to negde sačekati. Ali život je jedan i ne želim da se opterećujem obavezama koje mogu da preskočim ili prolongiram.

I svi vi koji ponekad imate utisak da se gušite u obavezama, samo duboko uzdahnite i pomisllite na neke sitnice koje vas čine srećnima. Zaboravite na razne priručnike i seminare, vaš život je samo vaš. Pola tih novih „lajfkoučeva“ nema ni 25 godina i nisu ni blizu vaših problema da bi mogli da vam govore šta da radite. Vi najbolje poznajete sebe, svoje dete, svoj organizam. Tačno je da imamo ssve više obaveza ali to ne isključuje činjenicu da imamo sami sebe. Ako mi sami sebi ne ugađamo, ako mi sami sebi ne postavimo neka pravila i ponekada i uradimo nešto što se od nas i ne očekuje.. pa koja je onda poenta života?

Vreme brzo prolazi. Iskoristite ga najbolje što možete.

Ne odlažite stvari i dešavanja zbog gluposti.

Koliko puta ste rekli da čekate da smršate da bi uradili nešto?

Ili da čekate da sretnete nekoga pa da mu možda kažete koliko vam znači?

Život je jedan. Nema čekanja. Niko nema ideju šta ga čeka sutra pa zato manje planirajte a više uživajte. Neko vas voli i sa sadašnjom kilažom. Vi nekoga volite a niste mu to rekli. Niste pokazali.

Budite otvoreni.

Budite spontani.

Planirajte vreme ali tako da vi budete srećni. Tako da ljudi oko vas osete tu vašu pozitivnu energiju. Drugačije nikako ne ide.

I RADITE POSAO KOJI VOLITE!!!

Vreme… svako od nas ga shvata drugačije ali niko ne kaže da bilo ko od nas greši.

P.S. Pesma za moju ćerku (omiljeni lik) za koju definitivno nemam dovoljno vremena

 

Comments

comments