OTKAZ… kraj ili početak


Kažu da je o neki stvarim teško pričati.

Kažu da je o nekim stvarima bolje ćutati.

Ja sam pristalica teze da treba otvoreno govoriti o svemu što nam se dešava u životu. Naročito o nekim lošim stvarima. Ne samo da bi mi možda shvatili da nismo jedini koji imaju, ili su imali taj problem, već da bismo možda nekim našim iskustvima pomogli ljudima koji kroz slične stvari prolaze.

Otkaz je jedan od najvećih stresova za organizam. Koliko puta smo na žalost čitali da se neko ubio zbog otkaza? Slom zivaca, alkohol, svađe u porodici… Možda i najgore od svega, konstatni strah od otkaza ljudi koji rade u firmama kojima je pretnja istim svakodnevna pojava. “Pozitivana tenzija” kako sam čula da takvo ponašanje neki zovu.

Otkaz posle 40-te je po nekima najveći okidač stresa i izaziva nebrojeno mnogo zdravstvenih problema. Porodice osobe koja je u tim godinama dobila otkaz su one koje trpe najviše i postoji nebrojeno mnogo novinarskih tekstova o ubistvima, batinama, alkoholu, svađama…

Ja sam, na žalost, ali možda i srećom, dva puta prošla kroz situaciju OTKAZ i to u roku od 5 godina. Jednom sam ga dala (iako nisam imala drugu ponudu) a jednom dobila sa obrazloženjem da “nisam legla iako sam odličan radnik”. I  oba puta preživela.  Ovim tekstom ne želim nikoga da krivim ili napadam, jednostavno želim da pokažem da je sve to samo deo života koji šta god mi radili – ide dalje.

Ono što je zajedničko ovim situacijama je da ste sigurno već neko vreme bili svesni toga da vas odlazak na posao ne čini srećnim. Koliko god se trudili da vaš deo posla odradite kako treba, nekako uvek u vazduhu osećate kao da vas guši rutina, nemogućnost da date maksimum, i ono pitanje “da li sam ja više ja na ovom poslu”. Nebitno da li je u pitanju nova šefica koja mnogo manje zna od vas i jedino u čemu je baš dobra je spetkarenje i manipulacija. Ili je to neko ko je došao sa gomilom ideja kojima će pokazati koliko ste vi i kolege nesposobni iako ste već sve to probali i odradili, pa čak imate i cifre kao dokaz svoga rada. To može biti jedan od onih likova kojima je najbolje ići niz dlaku i pričati kako su najbolji i najpametniji a znate da nemaju pojma. Dovoljno je da im samo plasirate neku netačnu informaciju (čisto da vidite koliko su temeljni) i sutradan će ista ta osoba ići po sastancima i pričati o tome kao da je ona sama to saznala, proverila, videla… Naravno da neće odvojiti ni minut svog vremena da prvo to proveri. No, nije mi ideja da pišem o takvim lljudima. Njih ima u svakoj firmi. Negde ostanu duže, negde ubrzo shvate sa kime imaju posla ali ipak imaju dovoljno vremena da nekome upropaste godine rada i truda.

Želim samo da vam kažem da je totalno na vama kako ćete proći kroz ovu situaciju. Dve osnovne varijante su:

  • Nerviranje
  • Prihvatanje

Nerviranje se bar kod mene pokazalo kao najgora moguća opcija. Prvo ste u šoku i pitate se kako neko za čiju ste firmu toliko učinili može uopšte nasesti na manipulacije i odjednom vas videti u sasvim drugačijem svetlu. Sav trud, ostajanje preokvremeno, razvijanje firme od jedne kancalarije bez vozila do firme sa svojim prostorom od xx kvadrata i nebrojeno vozila, borba za kupce, zapostavljanje deteta jer je firma uvek bila na prvom mestu… sve se to zaboravi. Ljuti ste, razočarani, nervozni. Zdravlje je sve gore od tolikog nerviranja. Na dete se samo derete i to zbog najmanje sitnice. Zovu vas na razgovore za posao i ucenjuju mizerno malim platama uz koje naravno nude bonuse pošto “je poznato da ti možeš mnogo da uradiš”. Dan po dan raste panika i strah od pomisli na to kako će se platiti računi. Doktori postaju najbolji prijatelji pošto stres pravi haos po organizmu. I jednog dana samo pogledaš svoj odraz u ogledalu i vidiš stranca. Ja sam u tom momentu rešila da kažem DOSTA. Rešila sam da počnem da izlazim na kafe sa prijateljima preko dana, uživam u suncu, društvu i da se ponašam kao da sam na odmoru. Sve lose misli sam stavila sa strane i rekla samoj sebi da posle 20 godina radnog staža imam pravo i da odmaram. I taman kada sam počela da uživam – dobila sam tri ponude za posao, u jednom danu.

Prihvatanje – Realno, nikada otkaz ne dobiješ ili daješ iznenada. Kada visi u vazduhu, i stalno stoji kao opcija, onda nekako podsvesno ili ne već kreneš da razmišljaš o promeni posla. Možda nešto novo u istoj firmi, možda van firme, ili čak ,i neka nova branša. Sve je izazov. Ako otpišemo nerviranje za koje se pokazalo da ne donosi ništa dobro, imamo opciju prihvatanja. Kažeš sebi “OK, nisam to baš sada planirala ali mora da ima neki razlog zašto se to baš sada desilo”. Taj dan rešiš da ne pamtiš po tako nekoj ružnoj situaciji već rešiš da ga zapamtiš po nečemu lepom. Ja ću se uvek nasmejati kada pomislim na taj dan jer ću ga pamtiti po meni dragoj osobi koja je našla vremena da se vidimo na kafi iako je imala xx posla i sasluša me o svemu što me je to jutro zadesilo. Pomalo kao Keri Bredšo koja će dan kada je Burger ostavio preko lepljive poruke pamtiti ne po tome, već po kazni koju je dobila od policajca zbog duvanja trave.

Moj savet svima koji se nađu u ovoj situaciji je da uvek budu svesni toga koliko znaju, vrede i koliko mogu. Nikako nemojte dopustiti sebi da se pitate da li ste dovoljno dobri. Mislite o tome šta ste sve uradili, postigli, mislite o nagradama koje ste dobili. Iskustvima koje imate. NIKAKO nemojte svoje godine stavljati kao minus. Naše godine su naša prednost.

Postoje firme koje će vam reći da ste prekvalifikovani za posao. To znači da se možda osoba koja je na rukovodećem mestu plaši konkurencije i radnika koji znaju više. Verujte mi kada vam kažem da sam lično čula par osoba u izuzetno jakim firmama kako kažu da nikada neće zaposliti nekoga ko zna koliko i oni, ili više.

Tu su onda firme koje zapošljavaju samo ljude do 35 godina starosti. Možda vole da im radnice nose uzane haljine i visoke štiklice a možda stvarno misle da će takav kadar lakše obučiti da rade posao baš onako kako su oni zamislili. Radnik bez mnogo iskustva je ipak neko ko će stvari raditi bez pogovora. Ili i neće.. Takav radnik je najčešće onaj koji kaže da neće da radi više od onoga što je dogovorio, da mu je mala plata ili jednostavno neće imati širinu.

Postoje i normalne firme koje će vam tačno reći šta žele od vas, pa ako se dogovorite – Srećno.

Ja mislim da je najvažnije u ovim situacijama ostati smiren. Bilo mi je fascinantno kako sam ja bila totalo opuštena a kako su ljudi oko mene pokušavali (ne namerno) da mi ubace crvića sumnje i pitanje “Kako dalje?” Toliko njih je bilo zabrinutije od mene. Počela sam da se pitam da li sam normalna kada sam tako opuštena i sigurna da ću brzo naći novi posao. Ovoga puta sam odmah krenula da se ponašam kao da sam na odmoru. Toliko kvalitetno provedenog vremena sa cerkom. Kafe sa priijateljicama. Šetnje po gradu. Pokretanje ovog bloga… I odjednom xx ponuda za posao.

Ne kažem da treba sedeti i čekati da vas neko pozove da radite. Ja sam imala čitavu listu poslova koje bih radila. Učlanila sam se i na UPWORK i odradila par sitnih poslova (za koje jos nisam dobila uplate). Možda bih i promenila branšu da je bilo neke interesantne ponude.

Ono što želim da kažem je da nikako ne dozvolite sebi neke lose emocije u ovakvim situacijama.

Dali ste deo života firmi – Firma je vama davala platu

Zapostavili ste deo privatnog života – Realno, mogli ste drugačije da se organizujete

Prošli ste neku vrstu mobinga – Ako ništa niste uradili kada je trebalo, zaboravite

Nisu cenili vaš rad – Ako se ništa nije vremenom menjalo, trebali ste vi da promenite firmu.

Mislim da je najbitnije u svakoj životnoj situaciji da budete iskreni sami prema sebi. Ako vas nešto ne ispunjava, ako niste srećni, ako ste zaboravili da uživate u malim stvarima – prekinite i idite dalje.

Posao, ljubav, prijateljstva…ako osećate da dajete više nego dobijate, i ako niste srećni – nastavite dalje.

Život je jedan. Ne treba ga trošiti na stvari i ljude koji to ne zasluzuju.

Koliko god nekada izgledalo stereotipno ipak se na kraju ispostavi da posle svakog kraja ide novi početak, a da se uvek otvore neka nova vrata kada se stara zatvore. Stvar je samo u tome koliko ste svesni sebe i onoga što vas čini srećnim.

Ono što je mene u obe situacije ne samo učinilo jačom već i srećnom je to što sam shvatila da sam imala divne kolege u kojima sada imam još bolje prijatelje. Shvatila sam koliko sam toga naučila, koliko znam i koliko sam još spremna da učim. Shvatila sam koliko sam jaka.

A i jednoj i drugoj firmi sam zahvalna na iskustvima koje sam stekla, stvarima koje sam naučila i koje su od mene napravile još kompletniju ličnost i radnika. Obe firme su deo mene I hvala im na svemu što su me naučile.

I idem dalje.

Toliko toga još ima da se nauči i radi. Poenta je samo da radite ono što volite. Tada sve dođe na svoje.

Comments

comments