PAPIRNO ili DIGITALNO

PAPIRNO ili DIGITALNO

Ima dana kada vam se neke stvari dešavaju jedna za drugom, i teraju vas da razmišljate o nekim temama. Tako je i mene pre par dana nekoliko stvari nateralo da mislim o vrednosti naših uspomena.

Prvo sa krenula da sređujem neke stare kutije i pokušam da pobacam sve ono što mi „više nije potrebno“. Bilo je tu (ali je tu i ostalo) dosta programa iz perioda dok sam radila u JDP-u, vreme pre požara. Neke ceduljice sa sada više nepotrebnim brojevima telefona. Bedževi koji su opet u modi. VHS kasete sa emisijom o igricama koju sam radila na TV Politici. Ali i gomila starih pisama. Razni rukopisi, strane markice, neki dragi ljudi i gomila uspomena.

Pisma mog druga Rubena iz Holandije iz perioda dok je radio na brodovima. David iz Amerike koji je uporno pokušavao da me ubedi da dođem tamo da živim. Kristijan, moja simpatija iz Francuske. Srđan, moj pokojni drug koji i dan danas dolazi u sećanja. Iako je ostalo par slika u albumima, ipak pogled na nečiji rukopis vraća neke jake emocije i jasnije boji uspomene.

A kada smo kod slika, posle kutija je usledio film na FOX-u „Memory book“ o devojci koja nalazi album sa slikama zaljubljenog para i ponesena emocijama sa slika, kreće da pronađe ljude sa slike.

Imam xxx albuma sve do perioda kada sam postala majka. To je vreme kada se polako sve prebacuje na kartice, USB-ove, hard diskove… Kako je Anđela rasla, slika je sve manje. Realno, nemam ni jednu sliku u poslednjih bar 15 godina da nije digitalna. Najgore u svemu je sto je preko 70% slika na FaceBooku. 

A šta ako se FB ugasi nekada?

Šta ako Instagram uvede ograničen broj slika?

Šta ako nam se disk pokvari?

Izgubimo karticu?

Moje dete je pre neki dan uzelo i spalilo desetak slika sa rođenja. Njeno objašnjenje je da na njima izgleda bezveze i ružno. A koje je moje objašnjenje pošto filma sa tim slikama nema više ni u jednooj kutiji? Sećeću se?!

Danas sam saznala da se u grupi proizvoda kojima je užasno opala prodaja nalaze Foto albumi. Kažu da se prodaju samo oni za venčanja i eventualno rođenja. Nema više ponude albuma po bojama, slikama zemalja, velikih i malih, na lepljenje ili na uvlačenje slika. Polako i oni žute po policama firmi koje su ih uvezle.

Emocije uveliko iskazujemo smajlićima. Skype i Viber su zamenili papir. I dok je sa jedne strane fenomenalna stvar što imamo skoro istovremenu komunikaciju i razmenu misli i emocija, pa čak možemo i da se gledamo… šta se dešava kada se razgovor prekine?

Neko će možda i prabaciti razgovor u neki fajl, možda će arhivirati slike ali kada vreme prođe, šta će ostati. Kada i kako ćemo prizvati te emocije i slike?

Možda postoji način. Možda ja nešto ne radim kako treba ali bih volela da mogu da sve ono što sam sebi “dozvolila” da napišem nekome, osećanja koja sam imala, i ono o čemu sam maštala ostane nekako sačuvano od zaborava. Sačuvano od realnosti i svega što život donosi. Hoću da dečije crte lica imam na slikama u rukama. Nečiji osmeh ne samo u glavi. Ali ima li šanse da se to nekako i uradi?

Nisam sigurna da ću uspeti neke stvari da promenim na duži vremenski rok. Možda sada i odem do neke fotografske radnje da uradim slike. Možda iskopiram neke poruke i sakrijem ih u neku novu kutiju. Ali… Svesna sam toga da ću za par dana reći sebi da imam previse obaveza i da ću uraditi slike sutra. Sutra će preći u nedelju. Nedelja u mesec i vremenom će se sve vratiti na staro.

Zato sam rešila da nateram sebe da u sledećih par meseci napišem  po jedno pismo meni dragim i bitnim osobama, bez obzira koliko su sada daleko. Bar adrese mogu da mi napišu preko FB-a.

Napisaću pisma i ljudima koji su tu ali sa željom da im kažem koliko mi znače. Koliko ih cenim. Koliko su mi nekim sitnim stvarima ulepšali život.

Iskreno, volela bih da i ja dobijem neko pismo. Neko napisano samo za mene i moje oči. Ono koje ću staviti u kutiju i čuvati. Pismo koje ću otvoriti kada se osećam loše. Možda ne sada. Možda ni za par godina… Ali želim da zamislim sebe kao u filmovima sa papirom u ruci, uspomenama pred očima i požutelim papirom u ruci.

A šta mislite o tome da i vi uradite isto?

Hajde da vidimo kakav je osećaj napisati na papir nekome koliko je bitan, drugačiji i poseban.

Hajde da probamo.

Možda nam se i svidi.

Možda nas neko i iznenadi.

A možda mi neko i napiše kako se osećao kada je to uradio…

Comments

comments