Profesija: GAMER

Davne 1995 sam ušla u svet gejminga, i to kako obično biva, sasvim slučajno.

A kako volim da sve što radim, radim najbolje što mogu, to je vremenom preraslo u dodatni posao i emisiju na TV Politici. Igre su dolazile sa snimljenim cd-ovima, pakovale se u printana pakovanja i prosleđivale do mnogobrojih CD klubova gde su se iznajmljivali. Samo u Beogradu je tada radilo preko 40 klubova a najbolji među njima su imali svoju klijentelu. Tačno se znalo koji klub je zašta specijalizovan. EXIT je radio enciklopedije, ESPRO Dizni i dečije, Extreeme pucačine a Computer Land je svaštario. Kako to obično biva u zemlji Srbiji, odjednom je to postao posao koji su svi hteli da rade, cene su počele da se dampinguju i polako je postalo neisplativo imati dobar CD klub. Onda su krenule da stižu gaming periferije. Imati gejmerskog miša u ponudi je bila  stvar prestiža. Najnovije grafičke karte su se plaćale preko hiljadu maraka a spisak čekanja je bio poduži. Prvi vlasnici istih su čak bili slikani za novine. Polako su krenule da se otvaraju i igraonice. Roditelji su zazirali od toga da im deca odlaze na mračna mesta sa umreženim računarima. Gaming se izjednačavao sa porocima. Još ako je dete bežalo iz škole i smišljalo gomilu opravdanja za opsednutost igricama i igraonicama –  to se već vodilo kao bolest. Negde oko 2011 gaming periferije postaju sve traženije na našem tržištu i do 2016 već imamo ono što se zove preterivanje. Gomila B, C i D brendova samo stavi na kutiju „gaming“ i očekuju da se svašta prodaje. Na žalost, često je tako i bilo. Prave gaming periferije koštaju trećinu prosečne plate a rečenica „Dajte što jeftinije“ je glavni razlog za kupovinu.

U svetu poslednjih par godina gejming postaje grana koji donosi mnogo novca. Brendovi se utrkuju u izbacivanju najboljih i najpeciznijih miševa, traže se najsavršenije slušalice kojima se raspoznaje treperenje lista i šušanj koji odaje dolazak neprijatelja a tastature postaju prava mehanička savršenstva. “In” je izbaciti „gaming monitor“, „gaming laptop“ a za gejmerske stolice se sada već daju prava mala bogatstva. Esport igrači se poistovećuju sa pravim sportskim igračima dok esport postaje deo Olimpijskih igara. Dobar esport igrač se draftuje kao bilo koji fudbaler. Najbolji timovi na svetu imaju svoje gaming kuće u kojima žive i imaju plaćene sve troškove. Njihovo je samo da igraju što bolje. Kampovi za vežbanje su rezervisani mesecima unapred a dobri treneri teško da imaju par slobodnih dana. Svetski turniri se igraju za šestocifrene nagrade a pojedine zemlje počinju da razvijaju turizam na osnovama gejmerskih turnira.

I sve je to ok, i podržavam ali…

Kod nas uvek postoji neko ALI!

Par desetina registrovanih eSport udruženja, klubova ali ni jedno pravo i priznato od strane države.

Gomila malih i malo većih turnira sa sitnima nagradama a velikim sponzorima.

Veliki broj raznih organizatora a samo nekolicina pravih koji stvarno rade ono što treba.

Gejming u Srbiji je još uvek jedna šarena laža.

Svi gejmeri sa kojima sam pričala i snimala emisije govore o tome koliko je teško naći sponzore, dobiti osvojene nagrade, otputovati čak i na takmičenja za koje su se kvalifikovali. Kao po nekom pravilu, ovde sve mora nekako na neki teži način nego u nekim drugim zemljama. Najinteresantnije od svega je to da dok sa jedne strane imamo stereotip gejmera koji beži iz skole i ima loše ocene a sa druge činjenicu da su skoro svi pro igrači sa kojima sam pričala bili odlični ili vrlo dobri đaci.

Kod nas bi svi da gaje novog Novaka Đokovića i spremni su da potroše gomile novca na učenje, treninge i turnire. Zašto je tako teško prihvatiti da je jednako dobro imati i LoL ili CS igrača u porodici i pomoći mu da dostigne što bolje rezultate? Ako mislite da igre utiču na učenje, ograničite ih. Zadajte im obaveze i ako ih urade, dajte im da igraju ono što vole. Probajte da igrate sa njima. Možda vašem detetu umesto najnovijih patika ipak treba novi miš. Nekada bežimo od stvari koje kao roditelji ne razumemo umesto da se uhvatimo u koštac sa njima i probamo da ih naučimo. Zašto bi nečija ćerka trebalo da ide na časove modelinga ako je je interesuju puške, smokovi i timsko igranje Countera? Sve je to stvar onoga kako poslažemo stvari u svojim glavama.

Pre dve nedelje sam upoznala dečeka koji igra Counter. I ima podršku svoje porodice. I za razliku od sportista, pevača ili glumaca, njegov idol je devojka koja igra u drugom timu na svetu Counter Strike. Možda se i ne slažu sa izborom ali su sa svoje strane gledali kako maksimalno da ga podrže. Seo je pored svog idola da nauči kako da igra bolje i onda sam shvatila da ima iste slušalice, istu podlogu, istu tastaturu. Roditeljji su mu čak kupili i isti monitor. Možda će on biti bolji od svog idola, možda će za godinu dana shvatiti da nege stvari voli više ali najbitnije je da je imao razumevanje njemu najbližih ljudi. Oni će biti tu da mu pomognu da ode na prave turnire i tešiti ga ako ne postigne dobre rezultate. Zar nije to isto kao kada vam dete trenira fudbal? Ili košarku?

Ok, znam da sad ide onaj komentar „A šta kada prestane?“

Možda će praviti igrice ili testirati ih u nekoj od najpoznatijih softverskih kompanija. Možda će raditi kao trener ili će prenositi mečeve.  Držaće predavanja o tome kako biti expert za određenu igru ili pisati neki od priručnika. Ili će pored igranja naučiti još dovoljno toga da može da radi bilo šta drugo što poželi.

Zašto baš ovakav tekst?

Ne verujem da će nešto promeniti ali možda će vas naterati da razmislite. GEJMER je možda i dobro zanimanje.

Comments

comments