STATISTIKE – Gejming, deca i pogrešna slika

U gejmingu postoje različiti načini prenošenja igre i praćenja statistike kako tima, tako i pojedinaca. Po meču, na dnevnom, nedeljnom ili nekom dužem periodu. I na osnovu toga se prati napredak i planira strategija.

Statistika je surova kada su u pitanju samoubistva u Srbiji. Broj se iz godine u godinu povećava i to nije znak napredka. O pojedinim čitamo razloge u novinama, za neke se samo nagađa povod a o većini se ni ne piše. Ovih poslednjih ima najviše ali o njima ne čitate jer ne skaču sa zgrada, mostova, ne rade to na javnim mestima i nisu javne ličnosti. Oni najčešće ne ostavljaju pisma. Oni su direktno ili indirektno govorili da će to uraditi ali ljudi oko njih nisu videli znakove, ili ih nisu shvatali ozbiljno.

Nagađanje ili istina da je dečak u Beogradu ostavio oproštajno pismo i kao jedan od razloga naveo zabranu igranja Fortnite igre je ponovo pokrenuo lavinu tekstova o štetnosti gejminga. Par istih specijalista ponovo ponavlja svoje teze o zavisnosti ali se sada ide i korak dalje pa se gejmeri karakterišu kao potencijalne ubice. Naravno, ni jedan tekst nema potpisano ime onoga ko je to napisao. Da je potpisan autor moglo bi da se postavi pitanje izvora podataka, pouzdanost činjenica i navedeni primeri. Dakle, imamo bombastične naslove, dve iste slike koje se ponavljaju i neopravdane napade na gejmere.

I ono što je najgore, ovi tekstovi mogu biti uzrok nekog sledećeg tragičnog slučaja!

Ljudima je najlakše da zabrane ono što ne razumeju. Teži način je pokušati da se nešto ispita, nauči, istraži… Svi znamo koliko je teško ispratiti sve obaveze u toku dana i onda se još igrati ili gledati dete kako igra Fortnite (ili neku drugu igricu) umesto odmarati. I još ako stručno lice kaže da je to užasno loše roditelji imaju sva prava da kažu NE igrama i uvode zabrane.

Iskreno, koje su vaše metode za kazne kada je dete nemirno, ne uči ili ne radi stvari onako kako želite? Zabrane, zar ne? Igrice, mobilni i igranje sa društvom… I svi tu grešimo i to govorim iz sopstvenog iskustva. Pravila sam istu grešku dok nisam shvatila da postoje i drugi načini. Mada, i sada kada je moje dete napunilo 18 ne radim sve onako kako bi trebalo. Uhvatim sebe da i dalje vičem kada bi samo trebalo da je zagrlim i kažem da je razumem. Verujte mi da znam kako se nekada svi osećamo bespomoćni kada im pričamo a oni kao da gledaju kroz nas i ne čuju ni reč od onoga što im objašnjavamo. Dođe vam da ih uhvatite za ramena i prodrmate a znate da ne vredi. A tek pitanja i podpitanja na koje nekada nemate snage, ni fizičke ni psihičke, da odgovarate… Ipak, njima nije dovoljno reći da je to tako jer mi to kažemo. Oni su unapređena verzija nas i moramo im dati objašnjenja da bi razumeli. Moramo razgovarati i pokušati da ih razumemo. Najbitnije od svega je da naučimo da čitamo njihove signale kojima nam poručuju šta žele i šta očekuju od nas. A većina očekuje da ih razumete i podržite.

A mi roditelji, treba da priznamo da nekada nemamo rešenje za sve probleme i da je potrebno da potražimo savet. Deca u pubertetu rade lude stvari. I mi smo u svoje vreme. Nekada je sitnica dovoljna da se dete promeni. Meni se to desilo u osmom razredu kada je otišla na zimovanje sa školom. Dete koje se vratilo nije bilo ono koje sam poslala. Na stranu to što je počela da puši, problem su postale i ocene, i anoreksija. I danas kažem da mogu da vratim vreme unazad – odbila bih da je pošaljem na Kopaonik. A samo sam želela da joj pružim sve ono što ja nisam imala u njenim godinama. Prva godina srednje je bila pakao. Svi pričaju kako je njena škola najbolja ali vam tek kasnije kažu kako su i njihova deca bila čudna prve godine. Novo društvo, nova pravila i shvatanje slobode koju ima dok ste vi po ceo dan na poslu. Sada znam da sam trebala da budem smirenija, da manje vičem i da više pričam i proveravam. Poslovi se mogu promeniti a dete je jedno. Tada sam mislila da nema izlaza i da tako moram. Dozvolila sam da mi dete ne bude na prvom mestu. Probala sam da uradim dosta toga što mi je savetovano ali je spas došao u vidu novog razrednog starešine. Čoveka koji voli svoje đake i priča sa njima. Ona stara vrsta vaspitača koji ukaže na sve, zove ako kasni ili nije došla u školu, javlja ako je pokvarila ocene. I brine. I njemu sam naizmerno zahvalna jer mislim da bi bilo mnogo teže ispratiti sve da njega nije bilo. Nismo mi roditelji svemogući.

I baš zato vas molim da ne verujete svemu što pročitate!

Umesto da se stavljaju bombastični naslovi, zauzima prostor kako bi bilo dovoljno materijala, promoviše par ljudi i statistički beleži broj lajkova ili komentara ispod teksta moj predlog je da se pisanju članaka o gejmingu pristupi na pravi novinarski način. Postoji nešto što se naziva istraživačko novinarstvo i toga je kod nas sve manje.

Možete gejming kriviti za mnogo toga ako vam je tako najlakše ali nikada gejmere ne tretirajte kao potencijalne ubice ili samoubice!

A danas kada dođete kući posle posla, samo sedite i zagrlite vaše dete bilo ono gejmer ili ne.

Sve ostalo je nebitno iako nema statistike koja će to da vam potvrdi.

Continue reading …

Psihologija gejmera 3.deo

Šesti tekst za Informer

Danica Manojlović | 02.02.2018. | 10:20

OVA MAMA JE GEJMER: Psihologija gejmera 3! Kolumna Danice Manojlović

Dok traje igra dozvole sebi i da viču, i da opsuju a i da nešto možda bace u naletu andrenalina. Kada se igra završi to prestaje. Zajedno će sesti da popiju piće i iskomentarišu svoju igru. Danas ljuti protivnici će možda za par meseci igrati u istom timu i deliti svakodnevne obaveze. Verujte mi da nisam nikada čula od gejmera koje poznajem da loše pričaju o drugim gejmerima.

Zato one koji ulaze u ovaj sport samo zbog novca i lake zarade možete “na 1” prepoznati po tome što uvek imaju nešto loše da kažu o svima koji ne misle kao oni, ili nisu na istoj strani kao oni.  Još je gore ako imaju svoje mišljenje o nekim stvarima. I ako se ne plaše da otvoreno kažu ono što misle.

Ova kolumna je poslednjih nedelja izazvala obe reakcije.

Ideja o gejming sekcijama u školama očigledno nikoga nije ostavila ravnodušnim.

Iz zemalja regiona sam dobila mailove podrške da se nekako organizujem i nađem istomišljenike koji će mi pomoći da ova priča krene. Neki su mi pisali da će se i oni raspitati kako se kod njih ta priča može progurati u školama.

Gejmeri i neki od ljudi koji se bave propratnim poslovima u gejming industriji su poručili da računam na njih.

Ali oni koji su to rade najviše zbog novca daju sebi za pravo da se pitaju “Kakva je to ona gejmerka?“ i pokušavaju da neke od tema o kojima pišem pripišu sebi. Ljudi, ja pišem o stvarima o kojima se govori već dugo u svetu. Možda sam prva kod nas izašla sa idejom gejming sekcija u školama ali to ne znači da sam prva koja je mislila o tome. Samo sam imala priliku da pišem o onome što volim i onako kako umem. Umesto da komentarišemo ko je veći gejmer hajde da sednemo pa da vidimo kako da svi pomalo postanu gejmeri.

A zašto sebi dozvoljavam da se nazovem gejmerkom?

Zato što sam u toj priči baš dugo. Bila sam prva koja je imala dodira sa pojavom igrica u Srbiji (tada smo bili druga država). Jedina koju sam poznavala da je jurila švercere da donose strane časopise o gejmingu. Iako plavuša, verujte mi da sam svaku igricu o kojoj sam pričala i radila priloge u prvoj TV emisiji posvećenoj igrama (CD BYTE) dobro i temeljno odigrala kako bih znala o čemu pričam. Znate li koliko je vremena tada bilo potrebno da se materijal sa računara prebaci na VHS (pitanje je ko od današnjih klinaca zna šta je to), pa na BETU i onda sedne i izmontira emisija?

A periferije i komponente? E tu mogu da izvedem na crtu sve ove koji misle da imaju pravo da kritikuju i da vidimo ko zna više. Hoćemo istorijat komponenti, tršišta Srbije ili modela i brendova kako su se pojavljivali kod nas? Sve može…

Neki me kritikuju zbog odlaska sa prve gejming televizije BIT TV ali svako od nas ima razloge za svoje postupke. Ja sam izabrala da se posvetim novom poslu (koji je core gaming) i probam da se nekako izborim za gejming sekcije. Da li ću uspeti u tome, ili ne, to niko sada ne može reći sa sigurnošću. Ali to je život i bitno je da probamo da se izborimo za ono u šta verujemo.

Ni jedna ideja nije nikada zaživela odmah.

Opstale su one koje su ili bile najisplatljivije ili su imali najtvrdoglavije da je poguraju.

Gejmeri su sportisti i uporni su i tvrdoglavi. Jedno ispunjavamo u startu.

Neki od pitanja i komentara koje sam dobila su:

=&0=&

Continue reading …

GamesCon 2017

Prvi tekst za sajt Informera.
Danica Manojlović | 21.12.2017. | 11:33

OVA MAMA JE GEJMER! Kolumna Danice Manojlović

HI-TECH         0

Prošle godine je ovaj „naš“ održan u novembru i samo u jednoj hali, a ove godine je pomeren za decembar i proširio se na tri hale. Ovim pomeranjem, i podudaranjem sa Sajmom nauke, ali i Novogodišnjim vašarom pa i Future parkom, napravljen je pravi potez

Parking sajma je bio prepun autobusa iz svih delova zemlje a vreme odvojeno za dolazak u Beograd je iskorišćeno u potpunosti.

Preko 50 izlagača, veliki broj turnira ali i mnogobrojne youtube zvezde okupili su neočekivano veliki broj ljudi. Za sve uzraste je bilo po nešto. Od autića do virtualne stvarnosti.
facebook/Games.CON
Meni najupečatljivije od svega je veliki broj dece. Neću zalaziti u to da li su dovukli roditelje samo da bi videli Baku prase ili Kovalsku, ili je njihov izbor neki od naših najpoznatijih gejmera. Bitno je to da su roditelji odvojili vreme i zajedno sa svojom decom pogledali sve ono što je bilo najbitnije na ovom festivalu. Odvojili su vreme za druženje sa svojom naslednicima i nadam se, pokušali da neke stvari vide njihovim očima. Neki su odlučili da i sva tri dana posvete svojim malim budućim gejmerima.
facebook/Games.CON
Odavno na jednom mestu nisam videla toliko pozitivne energije i toliko osmeha. Imala sam utisak da se povećanjem broja prisutnih povećava neka dobra energija umesto uobičajne nervoze zbog gužve. Kao da je svima bilo bitno da brojem posetilaca pokažu koliko gaming u Srbiji postaje bitan deo naših života.

Bilo je tu i suza i nerviranja zbog izgubljenih mečeva. Bilo je i kritika organizacije pojedinih turnira. Neko bi rekao da ko gubi ima pravo da se ljuti, a ja bi samo dodala da su turnire organizovale razne organizacije i da se nikako ne stavljaju svi u isti koš.
facebook/Games.CON
Moja jedina zamerka svemu je da bi neka vrsta informacije o izlagačima, štandovima, turnirima i satnicama mogli da se postave na ulazima u hale, i pored stepenica kako bi sve informacije imali i oni koji pre dolaska nisu posetili sajt ove manifestacije. Organizatori festivala Digital & Entertainmet Festivals su svakako svesni svega i sigurna sam da će sledeće godine svi propusti biti ispravljeni.


Detaljnije...

Continue reading …

Profesija: GAMER

Davne 1995 sam ušla u svet gejminga, i to kako obično biva, sasvim slučajno.

A kako volim da sve što radim, radim najbolje što mogu, to je vremenom preraslo u dodatni posao i emisiju na TV Politici. Igre su dolazile sa snimljenim cd-ovima, pakovale se u printana pakovanja i prosleđivale do mnogobrojih CD klubova gde su se iznajmljivali. Samo u Beogradu je tada radilo preko 40 klubova a najbolji među njima su imali svoju klijentelu. Tačno se znalo koji klub je zašta specijalizovan. EXIT je radio enciklopedije, ESPRO Dizni i dečije, Extreeme pucačine a Computer Land je svaštario. Kako to obično biva u zemlji Srbiji, odjednom je to postao posao koji su svi hteli da rade, cene su počele da se dampinguju i polako je postalo neisplativo imati dobar CD klub. Onda su krenule da stižu gaming periferije. Imati gejmerskog miša u ponudi je bila  stvar prestiža. Najnovije grafičke karte su se plaćale preko hiljadu maraka a spisak čekanja je bio poduži. Prvi vlasnici istih su čak bili slikani za novine. Polako su krenule da se otvaraju i igraonice. Roditelji su zazirali od toga da im deca odlaze na mračna mesta sa umreženim računarima. Gaming se izjednačavao sa porocima. Još ako je dete bežalo iz škole i smišljalo gomilu opravdanja za opsednutost igricama i igraonicama –  to se već vodilo kao bolest. Negde oko 2011 gaming periferije postaju sve traženije na našem tržištu i do 2016 već imamo ono što se zove preterivanje. Gomila B, C i D brendova samo stavi na kutiju „gaming“ i očekuju da se svašta prodaje. Na žalost, često je tako i bilo. Prave gaming periferije koštaju trećinu prosečne plate a rečenica „Dajte što jeftinije“ je glavni razlog za kupovinu.

U svetu poslednjih par godina gejming postaje grana koji donosi mnogo novca. Brendovi se utrkuju u izbacivanju najboljih i najpeciznijih miševa, traže se najsavršenije slušalice kojima se raspoznaje treperenje lista i šušanj koji odaje dolazak neprijatelja a tastature postaju prava mehanička savršenstva. “In” je izbaciti „gaming monitor“, „gaming laptop“ a za gejmerske stolice se sada već daju prava mala bogatstva. Esport igrači se poistovećuju sa pravim sportskim igračima dok esport postaje deo Olimpijskih igara. Dobar esport igrač se draftuje kao bilo koji fudbaler. Najbolji timovi na svetu imaju svoje gaming kuće u kojima žive i imaju plaćene sve troškove. Njihovo je samo da igraju što bolje. Kampovi za vežbanje su rezervisani mesecima unapred a dobri treneri teško da imaju par slobodnih dana. Svetski turniri se igraju za šestocifrene nagrade a pojedine zemlje počinju da razvijaju turizam na osnovama gejmerskih turnira.

I sve je to ok, i podržavam ali…

Kod nas uvek postoji neko ALI!

Par desetina registrovanih eSport udruženja, klubova ali ni jedno pravo i priznato od strane države.

Gomila malih i malo većih turnira sa sitnima nagradama a velikim sponzorima.

Veliki broj raznih organizatora a samo nekolicina pravih koji stvarno rade ono što treba.

Gejming u Srbiji je još uvek jedna šarena laža.

Svi gejmeri sa kojima sam pričala i snimala emisije govore o tome koliko je teško naći sponzore, dobiti osvojene nagrade, otputovati čak i na takmičenja za koje su se kvalifikovali. Kao po nekom pravilu, ovde sve mora nekako na neki teži način nego u nekim drugim zemljama. Najinteresantnije od svega je to da dok sa jedne strane imamo stereotip gejmera koji beži iz skole i ima loše ocene a sa druge činjenicu da su skoro svi pro igrači sa kojima sam pričala bili odlični ili vrlo dobri đaci.

Kod nas bi svi da gaje novog Novaka Đokovića i spremni su da potroše gomile novca na učenje, treninge i turnire. Zašto je tako teško prihvatiti da je jednako dobro imati i LoL ili CS igrača u porodici i pomoći mu da dostigne što bolje rezultate? Ako mislite da igre utiču na učenje, ograničite ih. Zadajte im obaveze i ako ih urade, dajte im da igraju ono što vole. Probajte da igrate sa njima. Možda vašem detetu umesto najnovijih patika ipak treba novi miš. Nekada bežimo od stvari koje kao roditelji ne razumemo umesto da se uhvatimo u koštac sa njima i probamo da ih naučimo. Zašto bi nečija ćerka trebalo da ide na časove modelinga ako je je interesuju puške, smokovi i timsko igranje Countera? Sve je to stvar onoga kako poslažemo stvari u svojim glavama.

Pre dve nedelje sam upoznala dečeka koji igra Counter. I ima podršku svoje porodice. I za razliku od sportista, pevača ili glumaca, njegov idol je devojka koja igra u drugom timu na svetu Counter Strike. Možda se i ne slažu sa izborom ali su sa svoje strane gledali kako maksimalno da ga podrže. Seo je pored svog idola da nauči kako da igra bolje i onda sam shvatila da ima iste slušalice, istu podlogu, istu tastaturu. Roditeljji su mu čak kupili i isti monitor. Možda će on biti bolji od svog idola, možda će za godinu dana shvatiti da nege stvari voli više ali najbitnije je da je imao razumevanje njemu najbližih ljudi. Oni će biti tu da mu pomognu da ode na prave turnire i tešiti ga ako ne postigne dobre rezultate. Zar nije to isto kao kada vam dete trenira fudbal? Ili košarku?

Ok, znam da sad ide onaj komentar „A šta kada prestane?“

Možda će praviti igrice ili testirati ih u nekoj od najpoznatijih softverskih kompanija. Možda će raditi kao trener ili će prenositi mečeve.  Držaće predavanja o tome kako biti expert za određenu igru ili pisati neki od priručnika. Ili će pored igranja naučiti još dovoljno toga da može da radi bilo šta drugo što poželi.

Zašto baš ovakav tekst?

Ne verujem da će nešto promeniti ali možda će vas naterati da razmislite. GEJMER je možda i dobro zanimanje.

Continue reading …