POREKLO ili „Odakle smo?“ i „Gde idemo?“ Den Braun

Odmah da se razumemo – ja sam zaljublljenik u knjige Dena Brauna.

Ne filmove, jer ni jedan nije uspeo da približi gledaocima atmosferu knjige. Da ne spominjem prepravke priče kako bi film bio gledaniji ili lakše uveo u novu priču, kao što je to urađeno za Inferno zbog Porekla.

Mrzim kada neko uzme da ga kritikuje kako ne ume da piše, kako su mu jednostavne rečenice ili kako su priče čudne. Pa to i jeste poenta!

Jednostavno, pitko, sa puno informacija koje su istinite i tačne i malim obrtima koji su fikcija. Meni je prosto fascinantno koliko čovek ima mašte da na osnovu istinitih stvari napiše ovakve romane. To je ono što je po meni najvrednije u svakom njegovom romanu. Sve se bazira na istinitim činjenicama!

Za Poreklo mu je trebalo četiri godine da prikupi sve informacije i da ga napiše. Ako pročitate zahvalnicu na kraju, shvatićete da iz svakog romana stoji ogroman tim ljudi. Znači, on ne sedne i kaže „OK, sada ću da pišem o tome kako ja mislim da je nastao svet i ljudski rod“, nego istražuje, oblikuje, usmerava…

Pre par dana sam čula od jedne izdavačke kuće da je ovo njegovo najslabije prodavana knjiga. Sigurna sam da to nije zbog toga što je loša. Mislim da je ovo, ispravite me ako grešim, prva knjiga koja nema „normalan“ povez, već samo tvrdi i iskreno, sve preko 2000 dinara je u današnje vreme mnogo. Drugo, film Inferno je napravio medveđu uslugu knjizi koja je izdata posle njega.  I treće, vreme godišnjih odmora dolazi pa će sigurno i knjiga više da se prodaje.

No, da krenemo od osnovne priče:

Robert Langdon (ja ga i dalje zamišlljam mnogo markatnijeg od Tom Henksa), profesor simbolike i religiozne ikonologije na Harvardu, stiže u muzej Gugenhajm u Bilbau na poziv  njegovog prijatelja i bivšeg studenta Edmonda Kirša kako bi prisustvovao promociji otkrića koje će po Kiršu  „zauvek promeniti lice nauke“. Kirš najavljuje da će napraviti neverovatan naučni proboj koji će osporiti osnove ljudskog postojanja. Naravno, tu su ubistva, misterije, zavere da se ospori i sakrije „otkriće“. Crkva, kao I uvek. Kraljevska porodica koja je izgleda umešana u zaveru. Inteligentni računari i fascinantno opremljen Tesla automobil koji samo što ne igra sah sa vama. Prepametna lepotica koja je tu da mu pomogne i po meni najlepši deo… Španija!

Braun ima neki svoj obrazac kojem je dosledan, a to su poznati umetnici. Od Leonarda Da Vinčija, pa Bottičelija, Mikelanđela pa sve do sada Antoni Gaudija.

Tu je uvek i neki borac za „tamnu stranu“ od Silas albina iz Davinčijevog koda, Hassassin u Anđelima i demonima i sada Admiral Luis Ávila.

A lepotica je ovoga puta Ambra Vidal, a ranije su mu društvo pravile Sophie u Davinčijevom kodu, Vittoria u Anđelima i demonima, Katherine Solomon u Izgubljenim simbolima.

Tajno društvo je ovoga puta Palmarijanska crkva a do sada smo se susreli sa Iluminatima u Anđelima i demonima,  Opus Dei u Davinčijevom kodu, Konzorcijum u Infernu…

Den Braun svog junaka u Poreklu  vodi po Španiji, najviše Barseloni u praćenju tragova koje mu je Kirš ostavio. Ako ste bili u Španiji, ova knjiga će vam svakako probuditi sećanja.  Ili još bolje, čitajte je na putu do Španije! Šalu na stranu, meni se knjiga dopala.

Cela ideja oko zapleta i priče koja donekle vodi u budućnost je meni vrlo realna. Ništa on nije napisao da je daleko od onoga što mnogi prognoziraju kada je budućnost u pitanju. A prošlost je opet pokrivena sa naučne osnove i zasnovana na stvarnim ispitivanjima i naučnim radovima.

Ako nekome ideja o slušalicama koje „ne ulaze u uši“ izgleda futuristički, samo da kažem da sam ih probala pre par godina. To što nisu još uvek zaživele je pitanje cene. I sve ostalo oko kompjutera, veštačke inteligencije i upravljanja na daljinu je već ostvareno ali za neke od tih stvari i činjenica ćete verovatno po prvi put čitati u ovoj knjizi.

Sigurna sam da će i ova knjiga poslužiti za scenario filma ali se iskreno nadam da će uspeti da dočara tu brzinu promene scena, razmišljanja u trenutku, visprenost Roberta Lengdona, napetost i ushićenje oko otkrića i lepotu i pamet Ambre Vidal.

Den Braun je nekima šarlatan ali sam ja ubeđena da je u neku ruku i vizionar.

U svakom slučaju, kapa dole za ideje, činjenice i maštu.

Continue reading …

Berlinski sindrom – Sve za malo nežnosti

Moram priznati da poslednjih par meseci nisam ni pomislila da odem u bioskop. Gomila poslovnih obaveza, gledanje serija on line sa ćerkom i poneka knjiga. Posao i kućne obaveze da i ne spominjem. I kada ti dođe da uradiš nešto malo drugačije i nađeš se na kafi sa drugaricoom koju uspeš da ubediš da odvoji još malo vremena za druženje, odgledaš ono što se u datom momentu nudi na repertoaru.

Kod nas je bilo ili „Berlinski sindrom“ ili „Putnik“.

Malo rizika da pogledamo nešto neočekivano i u rukama imamo karte za „Berlinski sindrom“, kokice u velikom metalnoj kantici (zato što je idalan detalj za stan) i po flašu vode.

Par odličnih trejlera i priča počinje.

Film je baziran na istoimenom romanu autorke Melani Džusten, iz 2011. godine, koji povezuje Stokhlomski sindrom kao psihološki pojam, sa glavnim gradom Nemačke – Berlinom. Film je Australijski a premijera mu je bila na  Sundance Film Festivalu 2017.

Početak filma prikazuje mladu australijanku Clair koja dolazi u Berlin nakon otkaza u firmi u kojoj je radila zbog želje da doživi neka nova i neverovatna iskustva. Berlin koji gledate meni nekako odudara od utiska koje sam ja ponela iz tog grada. Nekako je sve sivo i sumorno. OK, znama da postoje dva dela i dve donekle različite istorije razvijene pod godinama uticaja dve sile kojima su ti delovi jednog grada pripadali. Obišla sam oba dela i videla i razlike u gradnji i uticajima sredina u kojima se živelo. Ipak mi nekako nije ostao u sećanju kao tako siromašan, nesiguran i opasan.

Clair nije jedina koja želi da sama ode i vidi neke nove gradove i doživi neka nova iskustva. I ja sama sam pristalica toga da je nekada bolje i otići i sam nego u društvu koje nije istog senzibiliteta kao vi, a i nema ista interesovanjakao vi. Ipak, nisam baš sigurna da sam ikada imala toliko poverenja u ljude koje sam tek upoznala. Pa bili oni i dobri frajeri kao i Andy koga ona upoznaje na ulici. Profesor engleskog, koji savršeno „brka“ reči kako bi dobio na šarmantnosti. On joj pokazuje grad i neka mesta koja nisu poznata turistima. Na kraju dana je vraća u hotel, bez namere da produbi njihov odnos. Ali… ludo žensko. Dobar frajer, strani grad, potraga za novim iskustvima i ona sutradan kreće umesto po planu u novi grad, u knjižaru antikvarnicu gde očekuje da će ga sresti. I gle slučajnosti, on je tamo i prelistava baš knjigu koju je ona gledala dan ranije. Naravno, ispostaviće se da ništa nije slučajno već da je u pitanju dobro osmišljena, i očigledno par puta ranije usavršena psihološka igra Andy-ja.

Odlaze u njegov stan. Iskreno, ja bih se već na ulazu u tu zgradu koja je šezdesetih dozivela svoj maksimum, okrenula i otišla. Prolaze napuštene hodnike, dvorište, ulaze u drugu zgradu, opet sumorni i napušteni hodnici i stanovi i otključavaju njegov stan. Sve je skockano i sređeno a njoj ni malo nije čudno da se prozori ne otvaraju. Ženski mozak… Vode ljubav, njoj je savršeno, i dalje joj ni malo nije čudno kada joj kaže da slobodno može da više jer je niko neće čuti. Zagrljaji posle seksa i kliše recenica „Volela bih da ne moram sutra da idem“. Pa, pazi Clair šta poželiš, možda ti se i ostvari.

Andz je ujutro već uveliko na poslu u školi kada se ona budi, pakuje i pokušava da ode. Ali… Sve je zatvoreno a ona naivno veruje da je on samo zaboravio da ostavi ključ. Uveče će shvatiti da joj odlaska nema. Kao ni nakita, pasosa, SIM kartice iz telefona i svega ostalog što je identifikuje ko je i odakle je.

I onda počinje pravi zaplet. Koliko je neko naizgled normalan ustvari psihički bolestan? Kako neke naše normalne poteze i ponašanje takav neko može razumeti? Koliko stvarno nekada poznajemo ljude sa kojima radimo? Na koje sve načine neki bolestan um vidi i pokazuje ljubav? Da li su takve osobe sposobne da osete emocije ili samo žele da veruju da nešto osećaju?

Pitanja je hiljadu i sve ćete ih prolaziti u glavi kada se film završi.

Iskreno, pitaće se da li bi se ponašali kao ona? Da li je takvim ponašanjem sebi spasila život ili…

Koliko se stvarno onaj koga muče vremenom veže za onoga ko ga muči? Ili samo glumi?

Film je svakako nepredvidiv i napet, i tera na razmišljanje.

Sigurna sam da posle njega nećete isto gledati na nekog stranca sa zavodljivim osmehom koga upoznate na nekom sledećem putovanju. I to je možda i dobro.

Vremena su čudna, brzo se živi i nekada ne poznajemo ljude sa kojima se viđamo godinama i nekako treba uvek imati onu dozu prisebnosti i opreza.

Glumačka ekipa je dobra ali nekako imam utisak da je Teresa Palmer kao Clair dosta slabija u odnosu na Max Riemelta kao Andy-ja. Možda je i  to samo gluma kojom se daje na jačini mučitelja. Teresa je ipak pokazala i glumom i fizičkim promenama kako psihološko igranje sa nekim utiče na tu osobu. Ipak… možda je neka druga glumica bila bolji izbor.

Film je svakako preporuka za gledanje.

Naročito ako volite da uposlite sive ćelije razmipljanjima posle filma koji ste odgledali.

 

 

 

Continue reading …