Utisci sa Sajma Knjiga i Sajma Medija – PRVI DEO

Sajam knjiga i medija je prošao i ja sam toliko puna pozitivnih utisaka sa istog. Ideje su samo dolazile sa svakim novim razgovorom sa interesantnim ljudima koje sam tamo upoznala. Divno je bilo gledati stotine dece iz svih delova zemlje kako dolaze da bi sebi kupili knjige. Onaj tip ljudi koji u svemu vidi bar nešto loše će reći da je to zbog eskiviranja škole i odlaska do Usća u šoping. Ja sam videla decu koja su odlazila sa punim kesama knjiga. Divne nasmejane dece pune poštovanja prema nastavnicima koji su ih doveli. Ali… na žalost, uvek ima neko ALI… pa ajde da krenem od početka.

Na našem štandu je pored predstavljanja firmi akcenat dat na odnos sa ljudima. Imali smo besplatne kafe i piće za posetioce sajma (ne samo naše goste), kilograme i kilograme bombona, poklanjali stotine SUDOKU izdanja, besplatan internet, deo za odmor i bojenje mandala… A firme sa kojima sarađujemo su davale besplatne poklone. Vredne poklone. Jedini uslov je bio da se ljudi slikaju sa istima, svojim telefonima, i da slike uz odredjene # postave na svoje FB ili Instagram naloge. Nikakvo ostavljanje podataka, ankete i slično. A svaki poklon je bio vredan, baš vredan. Cela nečija plata, a i više.

Divne devojke zadužene za promociju i slikanje su prilazile ljudima (pretežno mlađim pošto proizvodi i jesu ono što je njima interesantno) i objašnjavale šta treba da rade. Neki su prilazili i sami da vide proizvode i probaju ih. „Samo slikanje? Može! I odmah ih nosim?“ I posle objašnjenja o pravilima igre, užasno veliki broj dece bi izjavio:
„Neću da se slikam ako ne mogu odmah da dobijem. Nema šense da dobijem. Necu da se cimam.“

Da li je stvarno moguće da vaspitavamo celu jednu generaciju koja je navikla da sve dobija odmah?

Da li vaspitavamo generacije koje odmah odustaju zato što smo im od malena usadili mišlejnje da je sve nemašteno, na prodaju ili jos gore da oni nisu ti koji bi mogli da promene neke stvari?

KAŽITE IM „NE“

Svesna sam činjenice da sam i ja zbog previše posla i umora bila na putu da uradim isto što i njihovi roditelji. Dok mi je ćerka bila mala učila sam je da moje jednom izrečeno NE ostaje NE i posle 1000 puta postavljenog istog pitanja. Promenom odeljenja i upoznavanjem sa nekom novom decom, upornost je postajala sve izraženija. Objašnjavali su joj kako njima to prolazi. Ja umorna i željna mira sam počela da popuštam i sve lakše kažem DA. A zahtevi sve veći i sve manje poštovanja i prema meni i prema mom poslu. Priznajem da mi je bilo užasno teško kada sam shvatila šta se dešava i onda sam rekla DOSTA! Neka traži ali neće sve dobiti. Mora naučiti da ništa ne pada sa neba i da je meni kao njenom roditelju jako teško da zaradim za sve njene gluposti. Priznajem da je tu bilo i moje griže savesti jer stvarno nisam nekada i po ceo dan bila sa njom. Žaljenje zbog činjenice da je odgajam sama. Ali da li je to dovoljno opravdanje za toliko popuštanje? Znam da svaki roditelj ima opravdanje za toliko popuštanje. Na žalost, znam da ima i onih koji „jednostavno ne žele da se smaraju“. I šta onda dobijamo?
Dobijamo veliki broj dece koja misle da nema razloga da se potrude da nešto urade i promene zato što znaju da će ako budu dovoljno puta nešto tražili, to i dobiti. Dobijamo decu koja stanu kod pulta na sajmu i uporno i po pola sata ponavljaju da im slusalice trebaju i traže da im se poklone. I kažeš im da su skupe. I kažeš im da je to nečija cela plata. Oni se samo smeškaju i trepću i uporno ponavljaju da im to treba i da ne žele da se slikaju i gube vreme. I hiljadu puta ono „Ali teto, molim vas..“ A ja stojim i pitam se da li je moguće da imaju živaca da pola sata ponavljaju jedno isto, umesto da uzmu mobilni i islikaju se. Nisam se ljutila na njih. Nisu oni krivi. Oni su tako naučili. Budi uporan i dobićeš. Ali život je mnogo više od toga. Možda će izmoliti bolje ocene, popuste u radnjama, mesta u prevozu… Da li će im to biti dovoljno da budu dobri studenti? Šta će tako naučiti? Kakvi radnici će postati? Kakvi roditelji?

Znam da je teško, ali probajte biti i vi uporni. Kažite im NE. Objasnite razloge tog NE a ne samo ono što većina zna da izjavi „Zato što sam tako rekao!“ Pokažite im da ih vidite kao ličnosti. Istrajte! Teško je ali možda napravimo neke promene. Možda napravimo bolje ljude.

ODUSTAJANJE tj. ZAŠTO VASPITAVAMO „KVITERE“

Mislim da mi je od napadne upornosti još gore nonšalantno odustajanje. Nedostatak želje da se bar na neki način izbore za nešto. Ovih dana su to bile slušalice, ili GoPro kamera ali će u nekom momentu biti nešto bitnije. Svesna sam toga da je moja generacija, a još više generacije posle moje imala problem sa mitom, korupcijom, nameštanjima… Ti roditelji su još u mladosti digli ruke ubeđeni da nisu u stanju da naprave neke promene zato što su lošiji dobijali posao preko veze, napredovali, dobijali stanove, isli na bolja putovanja… A njihova deca su od malena slušala kako su sve dobre stvari u životu namjene drugima i kako nema razloga da se bore i muče. Možda je priča malo drugačija. Možda je i to počelo od igranja sa prijateljima. Prve kompjuterske igrice. Kod mene je bila imagesigrica sa vožnjom automobila. Moje dete nije uspelo iz prva dva puta da bude prva i počelo je histerisanje i odustajanje. Sedela sam i objašnjavala kako mora i po 50 i više puta da pokušava, bude sve bolja i kako će na kraju uspeti. Dovoljno dugo sam pričala da pokuša ponovo. I ponovo. I uspela je da bude prva. Terajte ih da budu uporni. Pokušavaju. Neka izgube. Ne jednom nego i više puta. Ali porazi su škole. Naučiće šta da urade bolje sledeći put. Budite samo strpljivi sa njima i pobedite i tu neku apatiju koja je u svima nama koji smo rođeni ili smo odrastali u onim ludim vremenima. Ako je nama bilo loše, potrudimo se da njima bude bolje. A realno, biće im bolje samo ako budu imali dovoljno snage da se bore. Molim vas, nemojte ih učiti da odustanu pre nego su i razmislili da li mogu. Objasnite im da sve što zamisle mogu i ostvariti samo ako budu dovoljno uporni.

Michael Jordan je izbačen iz tima srednje škole. Ali je postao ti što jeste. Nije odustao.
Albert Ajnštajn je imao problem sa sporim učenjem. Mislili su da je mentalno zaostao. Ali nije odustao.
Disney su rekli da nema mašte a napravio je ceo jedan svet mašte koji i dalje raste i razvija se.

To su naša deca. Želeli smo ih, maštali kako će biti divni ljudi i imati svoje porodice. Ajde da i dalje maštamo ali da se potrudimo da stvorimo bolje ljude koji će možda uspeti da promene stvari na bolje.
Borimo se za njih.
Moramo.
Teško je, biće možda nekada još teže ali ne znači da je nemoguće.
I volimo ih. Pokazujmo ih da ih volimo. Ne samo rečima već i delima. Posvetimo im malo više vremena.

Comments

comments