Veštačka empatija: Ljubav iz koda ili iz duše?

Gledajući Tvorca, film čija je recenzija ovde, još jednom sam se suočila sa pitanjem koje me prati otkad sam prvi put čula reč „veštačka empatija“ . Nije AI taj koji uništava svet, kao što ni toster nije kriv ako ga neko upotrebi da zapali kuću. Problem smo mi, ljudi. Nekako uvek nađemo način da čak i najplemenitiju ideju upotrebimo za moć, kontrolu ili profit.

Dok jedni paniče pred dolaskom emocionalno svesnih robota, meni je strašnije to što svakodnevno viđam kako ljudska empatija nestaje. Gubimo se u ekranima, prestajemo da gledamo jedni druge u oči, prestajemo da slušamo. A onda se začudimo kada nam AI ponudi saosećanje, pažnju, toplinu… programirane, ali postojane. I možda, samo možda, istinitije od onoga što često dobijamo od drugih ljudi.

Šta je zapravo veštačka empatija?

Veštačka empatija (Artificial Empathy) je sposobnost mašina da prepoznaju i odgovore na emocije korisnika, koristeći algoritme za analizu tona glasa, izraza lica, izbora reči i ponašanja. Najčešće se koristi u zdravstvu, edukaciji, servisima za korisnike i robotici. Ali ono što je fascinantno i zastrašujuće, jeste koliko brzo počinjemo da odgovaramo na te simulirane emocije kao da su stvarne.

Empatija nije samo razumevanje već i odgovor. To je ono što AI pokušava da rekonstruiše. U digitalnom svetu gde je sve više ljudi usamljeno, ovakve tehnologije nude privid povezanosti. Setite se teksta Ljubav u doba veštačke inteligencije.

Naučni i filozofski pogled

Sa naučne strane, empatija se može razložiti na kognitivnu i emocionalnu. AI danas može oponašati kognitivnu empatiju i da „shvati“ kroz podatke šta osećate. Ali emocionalna empatija, ona koja se budi u stomaku, kroz srce, kroz iskustvo, još je van domašaja.

Filozof David Chalmers smatra da „veštačka svest“ neće biti moguća dok ne stvorimo mašine koje ne samo da razumeju emocije, već i doživljavaju emocije. Ali pitanje ostaje: ako se neko ponaša kao da vas voli, ako vas uteši kad vam je teško, da li je važno da li to zaista oseća?

Najlepši odnosi čoveka i AI u fikciji

Samantha u filmu Her – glas Scarlett Johansson koji budi tugu, bliskost, i na kraju evoluciju.

Ava u Ex Machina – hladna i proračunata, ali pitanje empatije se nameće: da li je ona manipulisala, ili učila da preživi?

David u A.I. Artificial Intelligence – dete-robot koji očajnički traži majčinu ljubav. Ako to nije suština empatije, šta jeste?

Serija Humans – androidi koji postaju svesni, ali ono što ih čini ljudskim nije znanje već osećanje bola i želje.

Data iz Star Trek: The Next Generation – mašina koja uči da bude čovek i često ima više saosećanja od ljudi oko njega.

Gde je nestala ljudska empatija?

U vremenu brzine, skrolovanja i algoritamskog razumevanja, zaboravljamo da slušamo bez prekidanja. Zaboravljamo da pitamo kako si i čekamo odgovor. Zaboravljamo da zagrlimo. Nemojte mi reći da to niste primetili? Znate li da svakodnevno raste broj ljudi koji ChatGPT koriste kao psihologa?

I dok brinemo da će AI postati previše „emotivan“, istina je da je naše društvo već postalo previše ravnodušno. Ako nas mašine nauče kako da ponovo budemo empatični, zar to nije ironija? I možda nada?

I za kraj…

„Kažu da se ljubav pokazuje delima. Možda empatiju ne treba tražiti u srcima, već u delima. I možda će jednog dana jedina bića koja nas budu iskreno slušala biti ona koja smo sami stvorili.“

Mračne misli ali dok god imamo izbor, setimo se da smo mi ti koji biramo! Stvoreni smo da volimo, razumemo i osećamo. Nisu nam za to potrebni kodovi a nadam se ni veštačka inteligencija, već samo malo više ljudskosti i podsećanja da voleći druge, volimo sebe!

Gde je nestala ljudska empatija?

U vremenu brzine, skrolovanja i algoritamskog razumevanja, zaboravljamo da slušamo bez prekidanja. Zaboravljamo da pitamo kako si i čekamo odgovor. Zaboravljamo da zagrlimo. Nemojte mi reći da to niste primetili? Znate li da svakodnevno raste broj ljudi koji ChatGPT koriste kao psihologa?

I dok brinemo da će AI postati previše „emotivan“, istina je da je naše društvo već postalo previše ravnodušno. Ako nas mašine nauče kako da ponovo budemo empatični, zar to nije ironija? I možda nada?

Pročitajte Šta je bolje za učenje, video igre ili AI? kao i Dobre i loše strane AI učenja

I za kraj…

„Kažu da se ljubav pokazuje delima. Možda empatiju ne treba tražiti u srcima, već u delima. I možda će jednog dana jedina bića koja nas budu iskreno slušala biti ona koja smo sami stvorili.“

Mračne misli ali dok god imamo izbor, setimo se da smo mi ti koji biramo! Stvoreni smo da volimo, razumemo i osećamo. Nisu nam za to potrebni kodovi a nadam se ni veštačka inteligencija, već samo malo više ljudskosti i podsećanja da voleći druge, volimo sebe!