Pedro Almodóvar, jedan od najuticajnijih filmskih autora današnjice, u svom novom ostvarenju “Soba pored” donosi delikatnu, duboko ličnu priču o poslednjim danima života, ljubavi i neizbežnosti gubitka. Ovo delo potvrđuje njegov status majstora introspektivne drame, spajajući bogat emotivni narativ s prepoznatljivom estetikom koja ga je proslavila.
Priča o hrabrosti i oproštaju
Radnja filma prati Martu (Tilda Swinton), bivšu ratnu reporterku suočenu s terminalnom bolešću, i Ingrid (Julianne Moore), uspešnu književnicu i nekadašnju Martinu prijateljicu.. Njihov ponovni susret odvija se u sterilnoj, ali intimno osvetljenoj bolničkoj sobi.
Marta odlučuje da završi svoj život na svojim uslovima, uz pomoć i razumevanje Ingrid.
Kroz dijalog koji balansira između sirove iskrenosti i poetske introspekcije, Almodóvar osvetljava složenost ženskog prijateljstva, ljubavi i bola. Marta i Ingrid razmatraju prošlost, preispitujući odluke koje su ih dovele do trenutka u kojem se sada nalaze, dok se suočavaju s pitanjima koja svako od nas postavlja sebi: šta znači živeti dostojanstveno i kako se oprostiti? Koliko smo sami gospodari svojih života?
Gluma koja ostavlja bez daha
Tilda Swinton u ulozi Marte donosi jedno od svojih najimpresivnijih ostvarenja. Njena suptilna ekspresivnost i potpuna posvećenost liku prenose unutrašnji konflikt žene koja istovremeno prkosi i prihvata kraj. Marta nije prikazana kao žrtva, već kao kompleksna, snažna osoba koja uči da pronađe mir u neizbežnom. Moram da napomenem da Tilda na kraju filma glumi i svoju ćerku, i to savršeno!
S druge strane, Julianne Moore sa svojom Ingrid daje toplinu, razumevanje i nijanse unutrašnjeg sukoba. Ingrid je lik koji balansira između podrške i straha od sopstvenog bola, a Moore uspeva da ovu dvosmislenost prikaže s neverovatnom lakoćom. Hemija između ove dve glumačke veličine osnova je emocionalne snage filma.
Almodóvarov pečat
Almodóvar ostaje veran svom vizuelnom stilu, koristeći jake boje i precizno osmišljene kompozicije kako bi stvorio kontrast između sterilnosti bolničkog okruženja i intenzivnih emocija koje obeležavaju priču.
Simbolika boja igra ključnu ulogu: crvena, koja se često pojavljuje, predstavlja strast i život, dok plava sugeriše mirenje sa sudbinom. Kamerom koja se zadržava na izrazima lica i gestovima, Almodóvar nas uvlači u unutrašnji svet svojih likova, stvarajući atmosferu koja je istovremeno intimna i univerzalna.
U ovom filmu, crvena boja postaje simbolički prag između života i smrti. Crvena vrata Marthine sobe predstavljaju granicu, ako su zatvorena, to znači da je ona mrtva. Ingrid spava na spratu ispod, prisiljena da se suočava sa strepnjom svaki put kada se penje stepenicama, ne znajući da li će zateći Marthu živu ili je ona donela svoju konačnu odluku.
Almodovar vešto koristi Ingridino kretanje kroz prostor, posebno njeno uspinjanje stepenicama, kako bi materijalizovao njenu unutrašnju agoniju. Svaki korak i promena perspektive dok se približava crvenim vratima dodatno pojačavaju napetost. Obične stepenice su ovde teška borba, i svaki put kada još jednom krene na isti put do sobe, Ingrid menja svoje emocije.
U Almodovom filmu, svaki element postaje deo naracije, pa čak i kuća i njen enterijer. Vegetacija i zelena boja simbolizuju život i zdravlje, pojavljujući se samo kada se Martha oseća bolje, dok ovu boju uglavnom nosi lik Julianne Moore. Kada Martha i Ingrid uđu u kuću za odmor, Almodovar koristi sekvencu u kojoj su žene snimane spolja, dok kristalna vrata reflektuju prirodu izvan njih, spajajući njihovu unutrašnju borbu sa spoljašnjim svetom.
Enterijer i arhitektura same kuće dodatno naglašavaju narativnu težinu jer je prostor osmišljen tako da odvoji život izvan zidova od onog unutar njih. Ovo nije slučajno; upravo je to suština arhitektonske zamisli, da scena postane mesto na kojem će Martha biti izolovana od života koji je odabrala da ostavi za sobom. Almodovar suptilno koristi prostor kao produžetak priče, dajući mu ulogu koja nadilazi običan dekor.
Teme koje dotiču univerzalne istine
Jedan od najmoćnijih aspekata filma je Almodóvarovo suočavanje s tabu temama: porodičnim razdvajanjima, ratom, eutanazijom, rakom i smrću. Dok se mnogi filmovi plaše da direktno progovore o ovim pitanjima, “Soba pored” to čini s hrabrošću i saosećanjem.
Marta nije predstavljena kao tragični lik već kao simbol ljudske snage i odlučnosti, dok Ingrid služi kao ogledalo nas koji gledamo, postavljajući pitanja o sopstvenim stavovima prema gubitku i životu.
Kraj koji ostavlja otvorena pitanja
Film se završava na suptilan i pomalo nedovršen način, ostavljajući gledaoce da sami zaključe kako su Marta i Ingrid uticale jedna na drugu.
Kao i mnogi Almodóvarovi filmovi, “Soba pored” nije priča koja nudi jednostavna rešenja ili odgovore. Umesto toga, to je meditacija o životu i smrti koja podseća da su najteži trenuci oni u kojima nalazimo pravu snagu.
Film koji će se pamtiti
“Soba pored” je delo koje traži potpunu posvećenost gledalaca. To je film koji će vas istovremeno slomiti i uzdići, naterati vas da razmišljate o sopstvenim strahovima, ljubavima i gubicima. Pedro Almodóvar je ovim ostvarenjem još jednom dokazao zašto se smatra jednim od najvažnijih reditelja na svetu.
Sigurna sam da će neko u današnjem brzom vremenu življenja i dešavanja pomisliti kako je film spor, ili početak dugačak, ali kada saberete utiske na kraju, drugačiji nije mogao biti. Možda je ipak vreme da usporimo i odvojimo bitno od nebitnog.
Za one koji traže duboko emotivno i intelektualno iskustvo, “Soba pored” je neizostavan film.
Discover more from Indijanka Danka
Subscribe to get the latest posts sent to your email.