Seks, optužbe i gejming

Kada sam počela da pišem ovaj tekst, imala sam ideju da bude malo duži ali sam ubrzo shvatila da ću morati da ga podelim na više tekstova jer su ovo definitivno vrlo škakljive teme o kojima treba pažljivo pisati.

Nakon zabrinjavajućih optužbi u vezi sa radnim okruženjima u kompanijama Ubisoft i Activision Blizzard, nekoliko gejming specijalizovanih retailera je odlučilo da zaustavi izveštavanje o  igrama koje su objavili ovi mega-izdavači. Njima se pridružuju gejming portali, influenseri i novinari. Čini se da imamo novi gejming me too pokret ali nismo sigurni šta će nam doneti.

Ove godine se čini da su slučajevi seksualnog uznemiravanja jedna od glavnih tema pored pandemije. Nemoguće je ne misliti o tome i ne razgovarati o tome. I mislim da je razgovor osnova svega. Ne samo razgovor o tome da li je bilo, kako i kada već onaj razgovor koji može da speči da to nekih situacija i dođe. Razgovor sa decom dok su još mali, razgovor dok odrastaju i naročito konstantno učenje o tome da imaju pravo da kažu svoje mišljenje i da ono što im ne odgovara odbiju. Mislim da je to osnova svega. Sve kreće od porodice, vaspitanja i učenja pa i to da li si žrtva ili si predator, da li ćutiš ili smatraš da imaš pravo na sve…

Nakon čitanja prve vesti o dešavanjima u Activisionu, osećala sam se nekako besno ali me, iskreno, ništa od toga nije iznenadilo. Kada sam pokušala da shvatim šta je uzrok besa, shvatila sam da postoji više “pod priča” u ovoj priči i da neke stvari nisu crne i bele. Ono što je meni prvo palo na pamet je, da li će taj bojkot nešto promeniti. Iskreno, mislim da neće jer će pored krivaca biti kažnjeni svi. I realno, nista se tu neće promeniti globalno. Seksualno uznemiravanje nije ništo što postoji samo u svetu gejminga, ili samo u svetu industrija koje se bave IT I tehnikom. Na žalost, ista je priča u svakoj industriji samo se fokus prebacuje od slučaja do slučaja. Mediji, film, pozorište, gejming.. a koliko je toga u svetu medicine, politike, sporta ili realno u svakom poslu… Priznali mi to ili ne, to je nešto što traje vekovima. I neće se priča promeniti bojkotom neke firme, povremenim pokretima i tužbama… Stvar je mnogo kompleksnija i možda će se nešto promeniti onoga momenta kada shvatimo da je osnova svega vaspitanje. Način vaspitanja i jedne i druge strane, i žrtve i napasnika. Pogledajmo samo kako nam se deca vaspitavaju na osnovu TV programa i emisija koje popularišu svađe, tuče i vređanje. Vrhunac ljubavi u tim emisijama je lupanje šamara i udaranje glave o zid uz niz pogrdnih reči. Šta će to naučiti današnje devojčice i dečake ako ne da imamo još više šamaranja po ulicama a da pored seksualnog uznemiravanja na poslu tuče postanu deo posla?

Koliko vas je selo da priča sa decom o tome da vrhunac ljubavi nisu histerija, lupanje šamara i udaranje glave o zid uz niz pogrdnih reči. Za sve krivimo manjak vremena i polako dižemo ruke od vaspitanja, a danas nam je ono najpotrebnije. Osnovno kućno vaspitanje o tome šta nije u redu raditi a šta ne treba trpeti.

A žene trpe mnogo i to se nekako podrazumeva. Koliko smo nekada same krive za pojedine situacije? Sa jedne strane želimo emancipaciju i jednakost sa muškarcima dok sa druge strane same pravimo razlike i pristajemo na kompromise. Jednakost nije raditi isti posao već biti jednak uvek a ne od slučaja do slučaja i kako nam po potrebi odgovara. Uvek kažem da je na ženi, ili osobi, da otvoreno kaže šta hoće ili neće pa makar to donelo i neke posledice. Ukoliko jednom pristanete da radite ono što ne želite, teško je posle izaći iz svega i ponovo pronaći sebe. Strah od otkaza NIKADA ne treba da bude razlog da pristajete da ono što ne želite. Ni u jednoj firmi!

Sećam se kada sam tek počela da radim u jednoj velikoj kompaniji, odmah na početku sam imala situaciju koja mi je danas smešna ali je u tom momentu mogla da promeni moj stav prema poslu i kolektivu. Najsmešniji od svih šefova sa kojima sam radila me je zadržao posle sastanka tima i onako nonšalantno, dok smo prelazili šta treba ubaciti u izveštaj o sastanku, dodao „Žena mi ide ovog vikenda na selo sa decom pa bi mogla da dođeš da gledamo neki film posle ponoći na Trećem kanalu“. Za novije generacije, to su bili pornići. Ja dete koje je tek završilo srednju školu i on baja od metar i žilet koji mi je jedan od šefova. Pogledala sam ga, nasmejala se i rekla „Hajde da pozovemo ženu da vidimo treba li i nešto po kući da se uradi“. Muk! I nikada više sa njegove strane sličan komentar.

Ludaka koji lažu da su bili sa vama (ili pričaju detalje ako su bili) će uvek biti. Poenta je da shvatite da kada o tome pričaju na blate vas već sebe i da vas to ne dotiče. I o meni sam čula svakakve priče ali sam ja znala da ni jedna nije tačna. Devedesetih je jedan od dva brata maga video klubova, posle utakmica vlasnika firmi pričao sočne detalje onih nije se desilo priča o meni. Mislite da sam dozvolila da me to uznemiri? Naravno da ne. Dođeš do gospodina i pred svima ga pitaš kada se to tačno desilo jer mora da sam bila pijana ili je bilo jako loše kada se ničega ne sećam. Više mu nije palo na pamet da laže a i realno, što bi vas doticala priča nekog paćenika. Na žalost, pogrešno vaspitanje neke žene tera da pristaju na veze i odnose koji im ne odgovaraju ili ih ne žele, ali i da se osećaju poniženo zbog poteza i priča drugih ljudi.

Možete li zamisliti kako sam se osećala na sastanku u radnji jednog tada velikog retailera koji je bio najveći klijent nove firme u kojoj sam počela da radim. Dogovaramo akcije, proizvode i nagrade za prodavce a čovek mi stavlja ruku na koleno uz komentar da bi mogli da se kresnemo. Lupiti šamar, napraviti problem ili mu skloniti ruku uz komentar da vam seks nije u opisu radnog mesta… Kao rezultat ovog poslednjeg, nikada više nisam imala problem sa njim a prodaja je skočila.

Jedan moj bivši kolega, koji je do novca došao igrom slučaja je svoje komplekse lečio švaleracijama na radnom mestu. Mlađa, starija, visoka ili niska, totalno nebitno ali je bilo bitno da se pravi što više scena kako bi kolege znale da je on glavni baja. Nekada je čak švalerkama davao novac da mu kupuju skupe poklone, sat recimo, kako bi išao okolo i pričao da ga ta i ta toliko voli jer je fenomenalan u krevetu. Šta se dešavalo posle raskida?

U najvećem broju slučajeva, na stranu ova firma, žene su te koje menjaju firmu ili radno mesto. Ne sećam se da sam ikada čula da je neki muškarac otišao iz firme zbog loših odnosa posle raskida ili emotivnog loma. Ne sećam se ni da je nekada neki muškarac snosio bilo kakvu odgovornost za pokazivanje slika ili filmova koje je snimio sa bivšom. Žene su skoro uvek te koje se stide, o kojima se priča i koje se komentarišu. Ja sam se uvek pitala zbog čega.

Rešili ste da budete sa nekim, uradili ste šta ste uradili i tu vas je dvoje. Kako je moguće da jedan u priči bude za Bravo a drugi za Sramota. Isti smo i tako treba da se ponašamo. Ali, tu najviše dolazi do izražaja to što nismo isto vaspitavani. Žensku decu i dalje vaspitavamo da ćute, da budu lepe i da trepću, da iskoriste koliko mogu svoj lep izgled i mislim da smo više nego ikada ogrezli u tom svetu prazne lepote koja donosi novac i uspeh. Lepota a ne pamet, savršenstvo a ne znanje. I onda se pitamo zbog čega se neke stvari dešavaju.

Majka mi je pre par godina, za moj pedeseti rođendan rekla kako nikada sebi neće oprostiti što me drugačije nije vaspitala jer bi mi život bio lakši. Po njoj, trebala sam manje da radim i da više iskoristim svoj izgled, a naročito veze sa nekim uspešnim muškarcima, ne samo privatne već i prijateljske. Neko bi rekao da se kasno setila a ja mislim da je pogrešila što je to i pomislila. Nije osnova odnosa materijalna korist iako kada se okrenete oko sebe vidite da je to pokretač svega. Muškarac će ući u odnos na poslu da bi dokazao sebi neke stvari, pokazao drugima da je frajer a žena iz straha, iz želje da napreduje ili jednostavno jer i ona želi. Ovo poslednje, iskrenu želju je teško sprečiti čak i kada firma ima stroga pravila o odnosima zaposlenih. I realno, ako dve osobe žele da budu zajedno i ako znaju da svoj odnos postave na mesto kada se on završi, ne vidim razlog da bilo ko bude na stubu srama zbog toga. Na žalost, malo je takvih slučajeva u praksi.

Znam za žene koje su menjale jednog partnera za drugog koji je bio na boljem položaju. Znam za žene koje su neverovatno napredovale iako nisu imale nikakvo znanje sem možda onog u iskustvu. Ima i onih koje su promenile i po par partnera ne samo u firmi u kojoj su radile, već i u firmama sa kojima su sarađivale i savršeno su umele da se prema tim muškarcima i postave. Na žalost, znam mnogo žena koje su odlazile, menjale firme, imale lomove u porodicama i koje su bile unazađene materijalno, fizički i psihički nekim odnosima za koje su možda mislile da će im doneti nešto dobro. Ili možda nisu ni razmišljale. Sigurna sam da bi stvari bile drugačije da su naučene da kažu NE i da cene svoje izbore. Niko ne kaže da su svi izbori idealni i pravi ali to su naši izbori i svi imamo pravo na greške i učenje, pa bilo to i ono da nešto više nikada ne uradimo.

I da završim ovaj prvi deo o seksu na radnom mestu jer mislim da je pravi uzrok svega onaj drugi navod, nepoštovanje znanja i iskustva žena na istim radnim mestima i manje plate. Žensko sam i stojim na strani žena ali sam toliko puta videla i doživela da gledam žene koje svoj izgled i seks koriste za napredak u firmama i karijeri da prosto ne mogu da posmatram stvari samo na jedan način jer mislim da je sve to mnogo kompleksnije od navoda koji se spominju u tužbi. I kada mi neko kaže da je bio uvređen razgovorima ili da mu je smetalo da sluša kako kolege pričaju o tome šta su radili prethodne večeri ne mogu a da se ne zapitam šta je tu problem. Razumem da to nekome može da smeta, ali ima pravo da to i kaže. Druga stvar je da li je to nekada stvarno toliko loše? Dok nije stiga pandemija veliki broj kompanija je imao radnike i poslove koji su zahtevali ostajanje prekovremeno. Naše kolege su ljudi sa kojima provodimo više vremena nego sa porodicom. Čudnije mi je da se posle nekoliko meseci ili godina ne kapiramo više kao prijatelji nego kolege. A prijatelji pričaju za vreme pauze i o privatnim stvarima. Šta je tu kome normalno, i gde su granice treba da postavimo mi sami a ne da očekujemo da se to rešava pravilnicima i poslovnim odlukama, zar ne?