Exterritorial recenzija filma: Kada ti niko ne veruje

Netflix nas je u poslednje vreme zasuo akcionim filmovima, a mi, gladni dobre priče i osećaja da nešto vredi, krećemo da ih gledamo sa nadom da ćemo bar na trenutak ponovo osetiti ono poznato uzbuđenje. Ali posle nekoliko vikend naslova, samo jedan film mi je ostao u mislima– Exterritorial. Nemački triler koji, ne samo da je opravdao svoje mesto na vrhu Netflixove liste gledanosti, već me je naterao sebe stavim u istu situaciju. Jer ako ste ikada osetili kako je to kada vas svet uverava da ono što znate, osećate i vidite nije stvarno, onda znate i zašto ovaj film pogađa u stomak. Dakle, sledi Exterritorial recenzija filma!

Na listi je bio i Havoc, o kome će biti reči posebno, ali ja još uvek ne razumem šta su drugi u njemu videli. Exterritorial, s druge strane, nije samo triler već ispovest, krik i ogledalo.

Šta ako vam niko ne veruje da vaše dete postoji?

Sara Vulf je bivši vojnik. Preživela je u Avganistanu misiju u kojoj je poginuo ceo njen tim. Među poginulima i otac njenog deteta. Ostala je sama, nesvesna trudnoće, sa telom koje nosi tragediju, i dušom koja pokušava da se spoji sa stvarnošću.

Godinama kasnije, uz posao koji treba da je odvede u SAD i sinom koji ima šest godina, ulazi u američki konzulat u Frankfurtu. Odlazi po vizu i novi život. I onda njeno dete nestaje.

Kada vas institucije proglase ludom, šta vam ostaje?

Ono što film briljantno prikazuje jeste osećaj unutrašnje borbe. Sara u jednom trenutku počinje da sumnja i u sopstvenu svest. Jer, kada vam svi kažu da nešto nije istina, a vi ste sami protiv zidova, kamere i sistema… i najčvršći posrnu.

Ali Sara ne posustaje. Ne jer je superjunak već zato što je majka i oseća da postoji istina koju mora pronaći. Skočiće s krova ako treba. Pobeći kroz ventilaciju ili poverovati potpunom strancu koji je zatvoren u nekoj mračnoj sobi. Jer oseća i jer je majčinstvo poslednje utočište zdravog razuma u svetu koji pokušava da ga izbriše.

Da li biste vi uradili isto?

Pitanje koje visi nad svakom scenom. Sara ne zna plan, ko je neprijatelj i da li sanja. Ali ide, korak po korak., jer ako stane, sve će nestati.

I dok je gledam, pitam se: koliko žena poznajem koje bi uradile isto? Koliko nas se zaledilo u momentima sumnje u sopstveni osećaj, samo zato što su nas drugi uverili da grešimo?

Slični filmovi

Ako vam je ovaj zaplet delovao poznato, niste jedini. Film podseća na Flightplan iz 2005. godine, u kojem Jodie Foster igra ženu čija ćerka nestaje tokom leta, a posada tvrdi da dete nikada nije ni bilo u avionu. I tamo, kao i ovde, ne znamo da li treba da verujemo glavnoj junakinji. Granica između stvarnosti i halucinacije postaje tanka.

Postoji i dodir sa Fractured (2019), Netflixovim filmom u kojem otac pokušava da pronađe ženu i ćerku u bolnici, dok mu svi govore da je došao sam. U oba slučaja, kao i u Exterritorial, osećaj je isti: ništa nije strašnije od trenutka kada neko pokuša da oduzme tvoju verziju stvarnosti.

Ali Exterritorial ide korak dalje i oduzima joj i dete i zdrav razum.

Akcione scene nisu glamurozne. Nema usporenih kadrova ni efekata ali ima znoja, straha, napetih mišića. Ima skakanja iz potrebe a ne iz stilskog hira. Ima borbe bez taktike jer ovde nema vremena za plan. Sara udara kao neko ko više nema glas.

Predlažem da pročitate THE REPLACEMENTS: Savršen film za dobro raspoloženje ali i The Life List: Film koji nas podseća da živimo punim srcem

Glumci, režija i mesto radnje

U ulozi Sare Vulf briljira nemačka glumica Jeanne Goursaud, poznata po ulozi u seriji Barbari. Njena transformacija u emotivno ranjivu, ali fizički spremnu majku daje filmu težinu i verodostojnost koju slični naslovi često nemaju.

Režiser Christian Zübert je poznat po kombinovanju političkih i intimnih tema, a ovde se jasno vidi koliko ga zanima unutrašnja borba pojedinca u mehanizmima moći.

U ulozi Erika Kyncha pojavljuje se Dougray Scott (Mission: Impossible 2, Batwoman), čiji lik hladnog i proračunatog funkcionera nosi veliki deo tenzije.

U manjoj, ali ključnoj ulozi Irine je Lera Abova, koja unosi dozu neizvesnosti i kompleksnosti.

Film je sniman na autentičnim lokacijama u Frankfurtu, ali i u studijima koji su verno rekonstruisali izgled američkog konzulata. Zatvoren prostor s atmosferom nalik na lavirint, što dodatno doprinosi osećaju teskobe i klaustrofobije koji dominiraju celim filmom.

I za kraj…

Exterritorial nije film koji ćete prepričavati zbog efekata. Nećete ga gledati da biste osetili uzbuđenje. Gledaćete ga jer vas podseća kako izgleda kada se istina pretvori u teret, kada majka postane pretnja, i kada je najteže ono što svi odbijaju da urade , da veruju.

Nekada nije pitanje ko je kriv već ko je uopšte spreman da sasluša.