Sinoć je u beogradskom bioskopu Tuckwood Cineplex održana ekskluzivna pretpremijera filma „28 Godina Kasnije“, nastavka kultnog horora, u organizaciji kompanije JUČER d.o.o., zvaničnog zastupnika Sony Pictures Entertainment za Srbiju i region. A vi svi znate da je Sony i dalje u mom srcu posle rada za Sony Playstation.
Imala sam jedinstvenu priliku da među prvima u svetu pogledamo ovaj dugo iščekivani film, i ukoliko vas interesuje recenzija nekoga ko nije gledao prethodne filmove serijala, i nije baš ljubitelj horora, nastavite da čitate!
Vi znate da horor nije moj prvi izbor i da prethodna dva filma, 28 Days Later (2002) i 28 Weeks Later (2007) – nisam gledala.
Upravo zato ovaj treći nastavak odgledala bez nostalgije i bez žanrovnih očekivanja.
Rezultat?
Iznenađujuće složen film koji, iza surovih scena, govori o tradiciji, izolaciji i granicama naše humanosti.
Kratka istorija serijala
U vreme kada zombi filmovi nisu bili ni blizu današnje populatnosti, publika je 2002. dobila 28 Days Later. Boyle i Garland su tada promenili pravila igre i umesto tromih, usporenih zombija, prikazali su izuzetno brze i agresivne zaražene. Nije bilo studijskih kulisa već je snimano na praznim ulicama Londona jeftinom DV kamerom u ranu zoru. Taj dokumentarno sirov pristup izdvojio je film iz dotadašnje ponude žanra i postavio nove standarde za moderni apokaliptični horor.
Pet godina kasnije, zaljubljenici u ovu novu‐staru zombi poetiku dobili su nastavak sa 28 Weeks Later. Priču su preuzeli drugi autori, pa je fokus prebačen na militarizovanu zonu karantina i pitanje kako vojska, politika i porodične veze pucaju pod pritiskom pandemije. Iako drugačijeg tona, nastavak je zadržao temeljnu ideju pa je virus manje čudovište, a više ogledalo ljudskog straha i brzopletih odluka.
Danas, dvadeset osam godina nakon prvog izbijanja Rage virusa u filmskom univerzumu, dobijamo 28 Years Later. Ovo je film koji vredi pogledati čak i ako niste ljubitelj horora (poput mene) ili niste ispratili prva dva dela. Boyle i Garland vraćaju rediteljsku i scenarističku palicu i vode nas u budućnost koja se ne čini nimalo idiličnom.
Priča
Na Svetom ostrvu sa kojeg se do kopna može samo kada se plima povuče i ukaže tanka staza, živi dvanaestogodišnji Spike (Alfie Williams). Ceo život proveo je gledajući more, ali nikada nije kročio dalje od linije talasa. Njegov otac Jamie (Aaron Taylor-Johnson) smatra da je došlo vreme da sin stekne „pravo“ iskustvo, pređe put koji voda otkriva samo nekoliko sati dnevno, i da po prvi put nanišani luk i strelu u pravog zaraženog.
Plan zvuči jednostavno, gotovo obredno, ali na kopnu ih dočekuje složenija stvarnost od očekivane. Nekadašnji zaraženi više nisu jedina pretnja. Kopnom sada haraju „Alfe“, nova mutacija Rage virusa. Oni su brži, snažniji i još nepredvidljiviji dok prate svaki korak uljeza. U borbi za život saznaje da tu negde živi i jedini preostali lekar.
Priča o tajanstvenom dr Kelsonu (Ralph Fiennes), poslednjem medicinaru na razorenom kontinentu, postaje jedini tračak nade. Pronaći ga znači razliku između života i smrti za majku. Spike i njegova porodica tako ulaze u svet koji je istovremeno prvi korak ka oporavku i najopasniji teren na kojem su se ikad našli. Svaka odluka je razlika između života i smrti, ali i meri cenu humanosti u vremenima kada je ljudskost postala retka valuta.
Dok se oprašta sa majkom, i njenu lobanju postavlja na vrh spomenika cele jedne nacije, okrenutu ka dalekom horizontu koji nikada nije smeo preći, Spike shvata da svet postoji i izvan ostrva i da se od sada mora boriti za ljude, a ne samo za vlastito preživljavanje.
Način snimanja i režija
Danny Boyle kombinuje snimke s iPhone-a, zaustavljene kadrove pri udarcu i crno-bele arhivske isečke iz Drugog svetskog rata. Sve to zvuči nespojivo, ali daje jasan utisak sveta izgubljenog između dva vremena, srednjeg veka i 21. veka.
Direktna, zrnasta fotografija Anthonyja Doda Mantlea podsetiće na prvi film, dok slow-motion naglašava svaki udarac ili strelu koja pogađa metu. Muzika benda Young Fathers dodatno podiže napetost brzim, ritmičnim motivima. Iako sve nekako izgleda kao haotična kakofonija, sve ima svoj smisao.
Glumci i uloge koje nose težinu filma
Iako „28 Years Later“ funkcioniše kao napeta postapokaliptična avantura, ono što mu daje emotivnu težinu jeste precizno odabrana glumačka ekipa. Svaki glumac unosi nijanse koje proširuju priču daleko izvan scena u kojima krv pršti na sve strane.
Spike – glas savesti nove generacije
Alfie Williams ulogu dvanaestogodišnjeg Spikea igra bez vidljivog napora. Njegove radoznale oči otkrivaju dečju fascinaciju, ali pokreti tela odaju strah koji nikad ne prelazi u patetiku. Vidljiva je moralna dilema, da li da prihvatit očevo nasilno nasleđe ili majčinu empatiju postaje centralna tema filma. Svaki put kad zastane da udahne ili okleva da odapne strelu strelu, gledalac oseća da je pred odlukom koja definiše budućnost ne samo njega, već cele zajednice. Naročito u sceni sa zaraženim detetom.
Jamie – personifikacija opasnog pragmatizma
Aaron Taylor-Johnson donosi sliku oca koji je istovremeno zaštitnik i agresor. Njegov šarm je neosporan dok vas glasom i stavom uvlači u logiku po kojoj opstanak opravdava svaku cenu. Međutim, sitne gestikulacije kao što su stisnuta vilica ili pogled koji traži odobrenje, otkrivaju pukotine u njegovoj čeličnoj etici. Jamie je primer da se granica između hrabrosti i brutalnosti lako izgubi kad pravila civilizacije nestanu.
Isla – ranjiva snaga
Jodie Comer, poznata po intenzivnim transformacijama, ovde igra ženu koju telo i um izdaju, ali duh ostaje neumoljiv.
U trenucima slabosti glas joj prelazi u šapat, ali svaka rečenica nosi jasno artikulisanu brigu za moralni kompas sina i supruga. Njena ranjivost postavlja pitanje koliko je zajednica spremna da žrtvuje brigu zbog „višeg cilja“ opstanka.
Ona je primer empatije u momentima kada zaboravimo da budemo ljudi.
Dr Kelson – krhka linija između nauke i fatalizma
Ralph Fiennes unosi intelektualnu energiju lika koji je istovremeno nada i zagonetka. Njegova promišljena dikcija, pogled i gotovo starinski maniri odudaraju od grubog okruženja. Ipak, u očima mu se vidi umor čoveka koji zna da nijedna formula ne rešava problem moralnog pada civilizacije. Uz vidljivu bol u očima, Kelson zastupa ideju da nauka može obnoviti ravnotežu, ali da se i ona lomi pod teretom ograničenih resursa i ljudskog straha.
„Alfe“ – evolucija kojoj nismo dorasli
Nova generacija zaraženih nije samo brža i snažnija jer njihova organizovanost uvodi element kolektivne inteligencije. Iako bez reči, „Alfe“ glume kroz pokret kaskadera dok njihov simultani sprint, zaustavljanje i fokusirani pogled potvrđuju da virus sada misli. Svako njihovo pojavljivanje podseća publiku koliko brzo destruktivne sile mogu da se prilagode, dok ljudi još raspravljaju o etici.
Teme koje „28 Years Later“ otvara
Ako ste mislili da je ovo horor, ili zombi film koji će samo brojati ubijene, daleko ste od istine. Ovaj film otvara mnogo pitanja.
Izolacija kao mač sa dve oštrice
Ostrvo deluje sigurno jer je voda prirodni bedem, a put nestaje čim plima nadođe. To čuva zajednicu i njenu fizičku bezbednost, ali cena je visoka. Bez stalnih veza s kopnom nestali su lekovi, stručna pomoć i dotok znanja. Film jasno pokazuje da izolacija štiti od spoljne pretnje, ali istovremeno gasi empatiju jer bolesni postaju teret, a svaki odlazak po pomoć znači rizikovati ceo kolektiv.
U svetu zatvorenih kapija humanost prvo umire od nestašice resursa, a tek potom od virusa.
Tradicija ili ritualno nasilje
Luk, strela i srednjovekovni lov nisu puko „preživljavanje“. Jamie i ostali odrasli pretvaraju ih u obred zrelosti. Ubij zaraženog i dokaži se. Film razotkriva koliko se lako identitet zajednice veže za oružje i krv a drevni simboli postaju fasada iza koje se nasilje legalizuje.
Tradicija ovde nije kulturno nasleđe nego alibi koji decu uči da je moral sporedan, sve dok se strela zabija u „pravog“ neprijatelja.
Vaspitanje pod pritiskom resursa
Spike je odrastao u svetu u kojem su luk i strela lekcija broj jedan. Otac ga gura na put fizičke dominacije, dok majka podseća da briga nije slabost. Film koristi njihove suprotne pristupe kao sučeljene filozofije. Hoće li nova generacija biti produžena ruka sile ili most do izgubljene humanosti? Spikeova odluka, da li će okinuti strelu ili pružiti pomoć, postaje merilo smernice u koju društvo ide.
Granice ljudskosti
Kada lekovi, hrana i bezbedan prostor postanu luksuz, solidarnost se preispituje pragmatičnim pitanjem: „Mogu li je priuštiti?“ Film postavlja nelagodno jasan scenario, svakim deljenjem rizikujete sopstveni opstanak. Dr. Kelson ima znanje, ali nema sredstva. Isla treba lekove kojih nema ni za zdrave. Sve što nazivamo humanim vrednostima stavljeno je na vagu s golom statistikom preživljavanja. Ključno pitanje vrišti: koliko smo spremni da žrtvujemo da bismo ostali ljudi, a ne samo preživeli?
28 godina kasnije prelazi granice žanrovskog horora i postavlja složenu raspravu o društvu pod pritiskom: gde je granica između nužne zaštite i opasne izolacije, kada tradicija prestaje da bude kulturna a postaje oružje, kako vaspitati nove generacije u svetu urušenih institucija i koliko dugo empatija opstaje kada resursi nestanu.
Snaga i slabost filma
Uvodni sat filma najjače udara jer svaka scena pulsira opipljivom opasnošću, bilo da Spike prvi put staje na napušteno kopno ili da se „Alfe“ približavaju brzinom koju jedva stižemo da pratimo. Boyleov vizuelni potpis gradi atmosferu nestalnog sveta u kojem se prošlost jedva nazire, a budućnost je stalno upitna.
Srednji deo ipak gubi na zamahu jer duže emotivne pauze produbljuju likove, ali razvodnjavaju napetost postavljenu na početku. Film se završava otvoreno, nagoveštavajući planiranu trilogiju koju publika mora da sačeka kako bi našli konačne odgovore.
I za kraj…
Za nekoga ko nije ljubitelj horora, 28 Years Later nudi više od napetosti i krvi. Otvara vrlo savremena pitanja o izolaciji, tradiciji i ceni empatije, a to čini kroz likove koji su jasni i gledaocu bez predznanja o ovoj pandemiji. Dokaz je da se žanr može nadograditi i nakon dvadeset godina, sve dok postoji volja da se preispituje ljudska strana priče. Ako ste pratili serijal , dobićete logičan, ambiciozan nastavak. Ako niste, dobićete samostalnu, slojevitu priču koja ostaje u glavi dugo nakon odjavne špice.
PREDPREMIJERA
18. juna je Beograd bio epicentar filmske strave jer je u bioskopu Tuckwood Cineplex održana ekskluzivna pretpremijera filma „28 Godina Kasnije“, najiščekivanijeg horor nastavka godine. Nakon više od dve decenije, oskarovac Deni Bojl vratio se svom zastrašujućem univerzumu „zaraženih“ i pokazao da je vredelo čekati. Publika u Beogradu bila je među prvima u svetu koja je imala priliku da vidi film pre zvanične distribucije, i to u atmosferi koja je dodatno podigla napetost večeri.
Veče je započelo u 19:40h interaktivnim eventom u saradnji sa partnerima iz DIL ESCAPE Rooms – posetioci su se fotografisali ispred press wall-a, učestvovali u nagradnoj igri, a najbrži i najsnalažljiviji osvojili su simbolične poklone i ekskluzivne postere filma. Ja sam otišla sa dva i razmišljam da jedan poklonim nekome na mom Instagram profilu.
Usledila je projekcija u 20:40h, tokom koje su prisutni gotovo bez daha pratili svaki kadar. Reakcije su bile burne, a emocije sirove – strah, neizvesnost, adrenalinska tenzija – sve ono što čini vrhunski horor film. Film su pogledali renomirani filmski kritičari i ličnosti iz sveta filma: Zoran Janković, Đorđe Bajić, Kristijan Hajder, Krstivoje Milenković, Jovan Kostić, Goran Nikolić, Olivera Popović, Jovan Pjević i brojni istaknuti predstavnici struke. Nisam struka ali volim da pišem o svojim impresijama, i slobodno mi pišite kako vam se ova dopala.
Zahvaljujući specifičnom i originalnom pristupu snimanju, publika je osetila kao da su zapravo unutar filma. Posebno su pohvalili sjajno dočaranu atmosferu, dizajn zvuka i razvoj likova koji im je posebno prirastao srcu. Film je na taj način ispunio njihova očekivanja.—
Ove godine – preživeti više nije dovoljno.
„28 Godina Kasnije“ od sada igra u bioskopima širom Srbije: Tuckwood Cineplex, CineStar bioskopima (Beograd, Pančevo, Zrenjanin, Novi Sad), Roda Cineplex, Arena Cineplex Novi Sad, i brojnim drugim
Discover more from Indijanka Danka
Subscribe to get the latest posts sent to your email.
