Strah od javnog nastupa: Siva zona samopouzdanja i iskustva

Ukoliko niste sigurni da li imate strah od javnog nastupa, ili je u pitanju nešto drugo, ovo je tekst za Vas!

Primećujem da sve više ljudi danas odlučuje da postane predavač. I to nije nužno loše. Znanje treba deliti, iskustvo prenositi, i edukacija treba da se širi. Ima među njima i sjajnih, zaista vrhunskih stručnjaka koji umeju da prenesu znanje, povežu teoriju i praksu, i nadahnu druge.

Ali istovremeno, pojavljuje se i sve veći broj onih koji žele da zaobiđu proces. Umesto iskustva, oni nude ambalažu. Umesto prakse kao CV služi savršen Instagram feed. Pokreću sajtove i kurseve koji, samo na osnovu imena, sugerišu čime se ta osoba bavi ili u čemu je “ekspert”. I kao što smo nekada viđali profile poput „ubica celulita“ ili „madero mama“, danas nas dočekuju „magovi komunikacije“, „biznis mentori“, „životni strateg“, „predavač za svaku priliku“…

Eksperti su postali javne ličnosti ranga pevačica, voditelja, influensera i starleta. Edukacija je zamenjena produkcijom a iskustvo je prepakovano u self-brending.

Knjige nisu dovoljne ako nemaš iskustvo

Postoji nešto što se ne može prepričati, niti naučiti napamet, a to je život. Knjige mogu pružiti teoriju, metodologiju i sjajne primere. Ali, knjige ne znaju kako izgleda trenutak kad neko u prostoriji spusti pogled jer je pogođen vašim rečima. Priručnici ne mogu da vas pripreme za tišinu koja nastupi kad izgovorite nešto što je više od lekcije. Jednostavnu istinu. Ukoričeni papiri ne znaju kako izgleda pogled osobe koja se bori sa sobom, ili treptaj kolege koji ne zna kako da postavi pitanje, ali vas sluša.

Ljudi, situacije, pogledi, reči koje nisu izgovorene, pogrešne procene, dobra namera koja se pogrešno razume. Sve su to elementi koje iskustvo prepoznaje. I zato, kada toga nema, predavač koji ne zna da čita osobu postaje samo govornik. Govori naučeno, reprodukuje i insistira na tačkama sa slajda ili na formulaciji iz knjige kao savršenom uvodu koji je vežbao pred ogledalom.

A publika ga možda i čuje ali ga ne oseti jer onaj koji ne zna da prepozna trenutak, često insistira na onome što je planirao da kaže, umesto da oseti šta treba da kaže. Razlika između te dve stvari je ono što pravi eksperte.

Strah od javnog nastupa nije rezervisan samo za početnike

Često se govori o tremi, ali retko se otvara prostor za razumevanje koliko duboko ona može da zakoči ljude koji su zaista vrhunski u svom poslu. One koji imaju godine iskustva, rezultate iza sebe, ali jednostavno ne mogu da stanu pred publiku. Ne uspevaju da vode tim, održe sastanak, predstave projekat ili stanu iza ideje u koju zaista veruju. Nisu početnici ali njihov glas retko dopire do drugih. I ne zato što nemaju šta da kažu, već zato što ih unutrašnje kočnice parališu onda kada je najvažnije.

Zato se ponekad iskreno pitam da li oni koji se najviše čuju zaista znaju o čemu govore? Ili samo nemaju strah od netačnih informacija ili laži?

Samopouzdanje ili neznanje?

I vi ste sigurno imali taj osećaj kada slušate osobu koja nastupa samouvereno, sigurno, bez zadrške, i razmišljate da li je zaista toliko sigurna u to što govori ili nije svesna koliko greši? To je tačka na kojoj se samopouzdanje i neznanje ponekad opasno prepliću. Kada neko zvuči uverljivo, publika često ne propituje sadržaj, već prihvata ton i energiju kao dokaz autoriteta. A upravo tu se gubi prostor za proverene činjenice, nijanse, i zdravu dozu sumnje.

Strah od greške, javnog nastupa, kamere ili jednostavno želja da ne zvuče površno su razlozi zbog kojih neki ljudi biraju da ne govore ili se snimaju, iako imaju šta da kažu. Njih nećete videti kako snimaju Instagram reel sa savetima. Oni rečenice ne počinju sa „tri koraka kako da…“, ali kad biste ih pitali, imali bi šta da podele iz iskustva, ne iz skripte.

Razlika je u tome što ne osećaju potrebu da sve što znaju izlože kao proizvod. Njima je važnije da ih razumeju, nego da impresioniraju. Da znanjem doprinesu, a ne da se istaknu. Ali, evidentno je da ako ne govorite, neko drugi će govoriti umesto vas. I možda će reći nešto što nije ni tačno, ni korisno ali će zvučati dovoljno uverljivo da mu poveruju. I da to naplati.

Siva zona koja se ne uči iz knjige

U toj sivoj zoni između straha i samopouzdanja kriju se naše najdublje kočnice. One koje ne možemo objasniti ni sebi, a kamoli drugima. To nisu samo faktori iz udžbenika već emotivne prepreke i profesionalne sumnje. Ona pitanja koja ostaju neizgovorena: „Da li sam spremna?“, „Da li sam dovoljno dobra?“, „Hoće li neko uopšte razumeti ono što želim da kažem?“

I istina je da to nije ni crno ni belo, niti univerzalno. Svako od nas ima svoju senku, priču i kočnicu. Ako nekome držite predavanje o tome kako se osloboditi straha od kamere ili javnog nastupa, ne možete perfekcionizam odbaciti uz konstataciju da niste psihijatar.

Ako mislite da ste stručni da savetujete prvo, naučite kako da prepoznate drugo. Nema razlike sem činjenice da vam jedno piše u knjizi a drugo je ono što se nauči iskustvom.

Perfekcionizam kao tiha blokada

Neki od nas ne staju zato što ne znaju već zato što im ono što znaju nije dovoljno dobro. I svesni su toga. Zato što osećaju da bi moglo bolje i veruju da tek kad to „bolje“ bude tu, mogu da izađu pred ljude. Nekada će se sve kockice složiti i sve će biti urađeno fantastično, dok će biti i momenata kada nešto neće ići kako je zamišljeno. To je razlika između straha i perfekcionizma.

Moj prijatelj Dule AXE mi je jednom rekao: “Better done than perfect.” I bio je u pravu. Ali ja i dalje, iznova, čujem sebe kako govorim: “To može bolje.” , jer znam da može. Ali baš ta svest da može, ponekad postaje teret koji ne da da nastavim dalje. Ja koja nemam nikakav strah od snimanja i predavanja.

Zastanite i prepoznajte uzrok

Zato, sledeći put kada vam snimanje ne ide, kada predavanje ne teče, kada vas kamera ili ljudi oko vas blokiraju… pokušajte da ne krivite samo tremu. Možda problem nije ni u vama već u vašem standardu, svesti i profesionalnosti.

I možda, samo možda, ne treba da bude bolje da bi bilo vredno. Sigurna sam da je baš to što imate već dovoljno da vas neko čuje i razume. I da baš vi budete osoba koja će pokrenuti promenu.

I za kraj…

Ne postoji savršen trenutak, kao ni savršena rečenica. Nema savršenog znanja koje se može preneti bez greške. Postoji samo ono što smo spremni da podelimo iskreno, iz iskustva, bez potrebe da uvek bude bolje nego prethodni put.

Znanje bez osećaja je prazna forma. Samopouzdanje bez svesti je opasno. Strah bez razumevanja je tišina koja guši potencijal. Zato biraj ono što ti znaš a ne ono što misliš da moraš da znaš.

I imajte na umu jednu bitnu stvar a to je „Ljudi će zaboraviti šta si rekao, zaboraviće šta si učinio, ali nikada neće zaboraviti kako su se zbog tebe osećali.“ — Maya Angelou