Posvećeno mojoj Maloj (decembar 1999 – 30.septembar 2025!
Buđenje ili smrt
Još uvek ne mogu da se probudim kako treba. Osećam kako mi telo drhti, kao da sanjam nešto teško i hladno. Stavili su mi neku cevčicu, kažu da je to sonda, ali ja samo znam da mi je neprijatno, kao da mi je neko uzeo grlo i stegao ga. Ne mogu da gutam. Čujem kako veterinari pričaju sa tobom preko telefona. Njihovi glasovi su pomešani sa čudnim zvukovima aparata, nekako daleki, mutni, kao kad gledaš kroz zamagljeno staklo.
Kažu ti da se teško budim iz anestezije, ali da se borim, da hoću da te vidim ponovo. Kažu da ne osećam, ali mene boli sve… boli, Danice. Svaki udisaj, svaki pokušaj da mrdnem šapom. Ali još uvek pokušavam. Još uvek te tražim u toj beloj sobi punoj mirisa lekova.
Da li je to Beli?
I onda, kroz taj magloviti bol, vidim nekog. Prilazi mi beli mačor. Vidim Belog… mog Belog. Tvoj Beli, onaj što je otišao pre dve godine. Prilazi mi tiho, kao što je uvek znao, gleda me onim svojim toplim, mudrim očima. Kaže mi da će manje da boli ako krenem sa njim. Samo da pustim. Kaže da zna, jer je prošao isto.
Tamo malo dalje vidim ogromnog psa. U prvi mah se plašim, ali on samo mirno sedi i kaže da se zove Klej. Da ne brinem, jer i on je bio tvoj. I odmah znam da ne laže. Osećam da si ga volela isto kao mene.
Pojavljuju se i drugi…
Riki, veliki zeleni papagaj, pa mali Diki, onaj šareni papagaj što je stalno brbljao. Tu je i Dona, i neka kokoška koju zovu Tina… Svi me gledaju kao da me već poznaju, kao da su me čekali.
Govore mi da će me paziti, da će me sačuvati dok ti ne dođeš jednog dana. Ali ja samo mislim na tebe. Želim da ti šapnem da ne plačeš. Znam da hoćeš… Znam koliko me voliš. Iako sam možda bila drugačija. Iako sam ti delovala krhko, čudno, nespretno…
Nikada nisam sumnjala da sam tvoja.
Sećanje na prvi dah i hladnoću
Možda sam od samog početka bila drugačija. Mama me je samo gurnula i otišla, jer sam bila najmanja. Rupa u betonu, gde nas je rodila, odjednom je postala tamna i hladna. Nije bilo braće a ni njene topline. Samo mrak koji diše i hladnoća koja ujeda.
Negde u dubini rupe videla sam oči. Sjajne, okrugle i plašile su me. Čula sam zvukove koji su mi dizali dlaku na leđima, kao da će nešto da me zgrabi. I bilo mi je tako užasno hladno…
Sneg, šamar i Zrika
Izišla sam iz te rupe i dotakla nešto mokro, belo i još hladnije. Kasnije sam naučila da se to zove sneg, i da je bila zima. A ja sam bila gladna. Mala, sama i gladna.
I onda sam je ugledala i potrčala, dovikujući: „Mama! Mama!“ Umesto zagrljaja, dobila sam šamar preko njuške i ogrebotinu po obrazu. Ta mačka me je gledala nekako ukrštenih očiju, čudno, ali njeno telo je bilo toplo. Posle nekoliko trenutaka ipak me je privila. Šapnula mi je da se ne derem, jer je tu negde čovek koji šutira mačke iz kraja. Zvala se Zrika. U njenom glasu je bilo strogoće, ali i nečeg što nisam umela da imenujem tada, možda ono što ljudi zovu briga. „Ima nas još“, pomislila sam. „Možda ipak nisam sasvim sama.“
Zrika mi je rekla da moram da budem pažljiva s ljudima. Da ima onih koji maze i hrane, ali i onih koji biju i gaze. Naučila sam da zapamtim imena: Milica, Danica, onaj par gde žena priča neki čudan jezik… Njih da pustim blizu. Ali onaj visoki što viče da je doktor… Ne! Nikako! On šutira toliko jako da bi me ovakvu malu mogao ubiti.
Ljudi koje sam želela da pratim kući
I poslušala sam. O kako mi je prijalo kada mi Milica i Jelena donesu one sočne paštetice, ili kada ti, Danice, doneseš hranu od tvojih maca. I još kad me mazite i tepate… Mala, Smokica, lutkica… Svaki put kada biste otišle kući, ostajala bi tišina iza vas, kao rupa u grudima. Kako sam samo želela da me neko uzme, odvede na neko toplo mesto i samo me voli.
Naučila sam da se krijem od onog doktora iz poslednjeg ulaza, ali i od onog drugog što popije, pa dođe noću da razbije našu kućicu, da prospe činijice, da pokuša da urinira po nama. U broju 36 je isto bilo dobrih. Mazili su me, hranili, govorili: „Jao kako je mala, kako je divna…“ Ja bih gurala glavu među njihove šake i molila se u sebi da me povedu. Želela sam da budem tako dobra da me neko odvede kući i skloni sa ulice. Mazila sam se i obećavala da ću ih voleti i biti dobra, ali me niko nije razumeo.
A kad padne noć, opet bih ostajala sama.
Ulaz 38 i džoger koji je ličio na dom
Jedne noći sam se ušunjala u ulaz 38, tvoj ulaz, i našla nešto najmekše i najtoplije dotad, kanticu sa džogerom. Zavukla sam se u nju i zaspala prvi put bez drhtanja. I mirisalo je nekako na čisto. Mislim da tako miriše kada živiš u stanu.
Ti si prošla i čula me kako se pomeram.
Znala sam da me nećeš oterati. Donela si mi hranu i vodu i dugo me mazila. Te noći mi nije bilo hladno kao ranije. Činilo mi se kao da je moja mama pored mene onako mekana i topla.
Čak sam sanjala i kako se igram sa braćom, mama nas mazi i tepa nam. Igrala sam se sa lopticom, jurila leptiriće…
Šutiranja i bol
A ujutro je prošao doktor, šutirao kofu i mene. Bolelo je kao nikada ranije. Uhvatio me je i udario nogom tako da sam odletela do žbunja. I te grane su me ubadale. Sakrila sam se ali nisam znala da li umirem ili će mi neko pomoći. A ljudi su samo prolazili i niko me nije video. Milica i ti ste me trazile ali ja nisam mogla da se pomerim. Bilo mi je hladno i tako je bolelo… Mislila sam da se tako umire… Došla je Zrika i donela mi malo hrane, kao da mi je mama. Jela sam… Sneg mi je bio voda a ona mi je govorila da će biti bolje.
Može i gore…
A nije… Bilo je još gore.
Onaj doktor je došao jednoga dana sa sinom i uhvatio ne samo mene i Zriku, već i Sivog… A njemu nikada ništa niko nije mogao! Psovali su, udarali nas po glavi i odneli na neko grdilište. Posle sam saznala da je to Beo centar. Puno radnika, neko Belom i da hranu, ali Zrika i ja smo se krile. Pričale smo o tome kako da odemo kući, koliko nam falite i ona mi je šaputala kada padne mrak da ćete doći, da ću biti tvoja ili Milicina….
Pakao počinje
A onda je postalo još gore. Odjednom su počeli da me jure mačori, mnogo veći od mene. Ne jedan… mnogo njih… I sada mi je muka kada se setim koliko sam bežala da me ne uhvate i popnu se na mene. Nisam sigurna da li je više bolelo kada se umorim i nemam gde da pobegnem ili dok se borim da me ne diraju… Čula sam jednog radnika kako kaže da je sve to prirodno i da mačke to vole.
Ne! Nije prirodno i uzasno boli… Boli više od praznog stomaka, lakovanih cipela i udaraca po glavi.
Trudna i gladna
A onda sam se osetila čudno. Sve više sam bila gladna i dok su mi kosti ispadale, stomak mi je rastao. A ja sam samo želela da me Milica i ti pronađete. Stajala sam na vrhu te zgrade koja se gradila i dozivala vas. Glasno koliko sam mogla! I jednoga dana me je čuo onaj visoki iz 38. I doveo je neke ljude koji su mi pomogli da sidjem. Vratili su me ispred broja 38 ali ja nisam smela da izadjem iz žbuna. Bila sam tako umorna, stomak mi je bio veliki i nisam zelela da me onaj doktor opet negde odnese.
Strah, bol i samoća… I kako to da niko ne želi da me uzme i da me čuva i voli?
Spašena
Mala…. Hajde, maco…. Dođi mila….
Vas dve ste me tražile…
Izašla sam jer se vas nisam bojala. “Ona je trudna” rekla je jedna. “Vodimo je do Srdjana odmah” nastavila je druga.
Ostavile ste me na ovom istom mestu na kojem sam sada. Ali tada sam se osvestila, vratila u život i Danica je rekla da ću biti kod nje dok ne prođe lockdown. “Ne može sada na ulicu tako isečena dok se sve zatvara zbog Korone“, sećam se njenih reči.
Nisam znala ko je Korona ali sam joj zauvek bila zahvalna.
Novi život
Trebalo je da budem kod tebe Danice dok mi ne bude bolje a ja sam toliko želela da budem samo tvoja. A kod tebe…. Velika žurka sa Anđelom i životinjama. Dali, najdivniji i najveći pas na svetu, pokvareni Pablo i blentavi Mali… A ja sam dobila ime Mala. I iskreno, oduvek sam verovala da Mali i ja imamo istog tatu i da mi je on brat. A tek kada si sklonila i Belog sa ulice! Bili smo prava familija! I igrali smo se, pravili ponekada haos ali ja sam se trudila da uvek budem mirna i da ti ne pravim probleme. Još da sam samo naučila kako da kucam, bila bih ti najbolji asistent na svetu!
I nisi se ljutila kada me pronađeš u tvom ormanu kako ležim na mekanim i mirisnim džemperima. Volela sam da se ušuškam u stvari koje nose tvoj miris dok ti nisi tu. Tako sam bila srećna!
Odlasci i bolest
Kada se Anja odselila sa Dalijem, Pablom i Malim, ostali smo Beli i ja. Kako smo samo uživali pored tebe. Nikada nisi vikala na nas i samo si nas mazila. A onda je Beli uginuo.. Mesecima si plakala a ja nisam znala kako da ti pomognem da ti bude bolje. Pitala sam se povremeno zašto ti samo ja nisam dovoljna i brinula sam zbog tih suza.
Tada sam prvi put osetila da ne mogu da dišem. Onako, čudno, kao da te neko rukama hvata za vrat. Srdjan je rekao da je astma i da će biti dobrih i loših dana. A bilo je nekada i par meseci da mi je bilo dobro. Ti si povremeno dovodila na kratko neke mace koje si udomljavala a ja ih baš nisam volela. I svaki put me je to nerviralo i ja sam se gušila. Ti to nisi shvatala a znam da bi bilo drugačije da sam umela da ti kažem. Želela sam naš mir i da se samo mazimo a ne da jurim Saleta da ne cepa tapete ili onu malu Maru da se ne penje po zavesama.
Mara je otišla a ja sam osetila da umesto da mi je laknulo, imam bol!
Kada je kraj…
Povraćala sam i nisam mogla da jedem. Ti si brinula i odvela me opet kod Srdjana. Svakoga dana po tri inekcije i meni nije bilo bolje. Onda ona kocka u kojoj su mi davali kiseonik.. Čula sam te svakog puta kada udješ kod veterinara i kažeš “Samo da vidim kako je Mala“. Čula sam te i kada si rekla da želiš da me vodiš kući da ne ostajem sama nedeljom u stacionaru. Rekli su ti da moram da ostanem. I ti i ja smo nekako osetile da je to moj kraj i da se više nećemo videti.
Znam da si ih molila da me vidiš ali tamo gde sam ja bila, moralo je biti sterilno i ne puštaju ljude. Želela sam da ti kažem da ne brineš, nisam mogla. Gušilo me je…. Nisam imala snage. Nešto u mom grlu me je stezalo i nije mi dalo da jedem i pijem. Šanse su sa sondom bile 50:50. Nadale smo se obe da će biti bolje! Ali, nekada želimo stvari koje su nemoguće.
Ja sam želela dom i da me neko voli, ti si mi to dala. Svaka tvoja reč, pokret.. sve je bilo puno ljubavi. Nikada nisi vikala na mene, nikada me nisi udarila, kada nisam mogla da jedem hranu, jer me je bolelo, ti si mislila da sam se razmazila ali si odmah išla da kupiš drugu.
Najmanja mačka
Kažu da se mačke osame kada osete da će umreti. Ja znam da umirem a tako želim da si pored mene i da me maziš i ljubiš u čelo.
A ja bih ti rekla da ne brineš, da ne plačeš, da sam imala sve što jedna mačka može da poželi! Dala si mi ljubav umesto šutiranja na ulici. Dobila sam pet godina života koji ne bih doživela napolju. Nemoj sebi prebacivati što nisi pored mene jer možda je tako bolje, jer ću uvek ostati ona Mala.. Dušica… tvoja najmanja mačka.
I dok sedim sa Belim i mojim novim drugarima, vidim te nekako sa visine kako me grliš na stolu kod veterinara. Plačeš i kažeš kako nikada više ni jedna životinja neće ući u tvoj stan. Srđan te teši i kaže da će proći, i da ti voliš životinje…
I u pravu je. Nama treba neko da nas voli. Napisala si da sa svakom životinjom koja te napusti ode deo tvoga srca. Ali kod nekih ljudi je srce veliko i ima mesta za ljubav i posle bola. A šta će biti sa nekom drugom napuštenom mačkom koja želi ljubav? Volim te i možda više nego što sam pokazivala i svaki put kada osetiš kao da ti neko glavom mazi obraz, pomisli na mene. Biću ja tu sa ostalima i pazićemo te kao što si ti nas. A jednoga dana… mazićemo se.
Nemoj plakati jer znam da si me volela.
I za kraj…
Ima onih koji ne podnose životinje, ili ih vole samo za Instagram, i dok su male i slatke. Ali samo oni koji stvarno vole i imaju kućne ljubimce znaju koliko je to divan osećaj, koliko su uvek tu kada ti trebaju. Oni osećaju naše boli, strahove, razočaranja. To su tihi svedoci naših lomova, dilema, borbi i suza.
Strašno boli kada izgubiš ljubimca i potrebno je vreme da rane zarastu. A onda opet stoji pitanje, hoćemo li ikada ponovo pustiti nekoga u naše srce?
Ko to zna.
Oni su mali anđeli na zemlji, uče nas ljubavi i zahvalnosti, a onda tamo negde gore paze na nas. Sigurna sam u to.
