Premijera Hajduk u Beogradu bila je za mnoge više od običnog filmskog događaja. Bio je to povratak u detinjstvo, u svet Gradimira Stojkovića i junaka koji su obeležili odrastanje generacija. Film snimljen po motivima istoimenog romana nosi u sebi težinu nostalgije, ali i odgovornost da oživi duh vremena koje je mnogima ostalo u sećanju kao iskreno, hrabro i pomalo naivno.
Imala sam priliku da prisustvujem press premijeri filma i razgovoru sa rediteljem i glumačkom ekipom. O ovom projektu pišem od marta, još od press konferencije najave filma, kada su moja očekivanja već tada bila visoka. Sve je delovalo obećavajuće, izuzetna glumačka ekipa, poznato rediteljsko ime i činjenica da je sam Gradimir Stojković pre svoje smrti dao saglasnost za mnoga rešenja koja sada gledamo na ekranu.
Zato je i pitanje koje se nameće samo od sebe jednostavno, da li je film ispunio očekivanja? I, još važnije, da li vredi gledanja?
Priča
Iskreno, knjigu sam pročitala ove godine na letovanju sa namerom da upoznam Hajdukov svet. Oduševila me je jednostavnost priče, toplina, empatija i klinci koji smo svi mi nekada bili. Filmsko ostvarenje „Hajduk u Beogradu“ prati priču o dečaku Gligoriju Pecikozi – Hajduku, koji iz manjeg mesta dolazi u prestonicu i suočava se sa svim izazovima odrastanja i prilagođavanja novom okruženju. To je priča o prvim ljubavima, školskim glupostima, prijateljstvima koja se tek grade i onim sitnim pubertetskim borbama koje tada deluju ogromno.
Koliko novi grad menja Gligorija, a koliko on menja ljude oko sebe? Da li je teško ostati svoj u tim ludim godinama kada svi žele da budeš neko drugi?
I koliko je važno imati iskren odnos sa roditeljima, nastavnicima i onima koji pokušavaju da te razumeju, čak i kada sam sebe ne razumeš? To su pitanja koja film postavlja bez patetike, iskreno i blago, baš kao što je to Stojković činio u svom romanu.
Film koji vraća jednostavnost, pristojnost i duh jednog vremena
Hajduk u Beogradu je film koji dokazuje da priča može biti snažna i bez ijedne psovke. Jednostavno, čisto i iskreno, baš kao što su to bili i dani o kojima govori. U vremenu kada je teško pronaći film za celu porodicu, ovaj naslov vraća veru u to da domaće ostvarenje može biti duhovito, toplo i pristojno, bez potrebe za prenaglašenim emocijama i grubim rečima.
Cameo
Posebnu čar filmu daju brojna cameo pojavljivanja lica koja su obeležila 1985. godinu i našu kolektivnu nostalgiju. Neću ih sada otkrivati, jer su to trenuci koje vredi doživeti iznenađenja radi, onako kako su i zamišljeni. Svaka od tih scena nosi deo naše istorije, toplinu jednog vremena i duh detinjstva nas roditelja. Svaki kadar, makar na trenutak, vraća nas u svet koji je bio jednostavniji i iskreniji.
Porediti ili ne?
Za razliku od mnogih, ne želim da Hajduk u Beogradu poredim sa filmovima poput Zone Zamfirove ili Lajanja na zvezde. Ovo je drugačija priča, rađena sa nekom posebnom energijom i vernošću prema Stojkovićevom delu. Ni scenarista ni reditelj nisu jurili trenutke drugih filmova već su stvarali Hajdukov svet iz korena, oslanjajući se na iskrenost i emociju koju je autor ostavio u romanu.
Ako neko želi da poredi simpatije dvoje nastavnika sa nekom drugom filmskom pričom, neka bude. Meni to nije važno. Svaka škola je imala taj par, učitelja i učiteljicu koji su se simpatisali, i to je deo šarma tog vremena. Vremena kada se znalo ko su nastavnici, ko učenici i kako roditelji treba da se ponašaju.
Nedostaje mi ta „normalna“ škola, onaj osećaj poštovanja prema nastavnicima. Svi smo mi imali nekog učitelja koji je obožavao da deli jedinice. Kod mene je to bila Kreca, čuvena profesorka fizike u OŠ Janko Veselinović. A čas OTO-a? To je bio trenutak kada smo mogli da se igramo sa stvarima koje kod kuće nismo smeli ni da dotaknemo.
Svaki glumac u ovom filmu tačno pronalazi svoje mesto. Ana Lečić nas osvaja toplinom i razumevanjem kao razredna, Srđan Timarov unosi onaj prepoznatljivi duh nonšalantnog nastavnika fizičkog, Milena Predić savršeno prikazuje nadobudnu profesorku srpskog, dok je Jelica Sretenović oličenje dobrote jer ona brine, razume i čuva duh škole u kojoj se deci veruje.
Razred koji osvajа iskrenošću i talentom
Mladi glumci su srce filma Hajduk u Beogradu, i upravo oni nose najveći deo njegove emocije.
Todor Jovanović možda jeste mlad, ali sigurno nije nepoznato ime u svetu filma. Uloga Hajduka kao da je pisana za njega. Na momente sam, dok sam ga gledala kako glumi očima, pomislila da u njegovom izrazu vidim nešto što me podseća na Dragana Mićanovića u pozorištu. Tu suzdržanu snagu i toplinu. Ne verujem da je postojao bolji izbor za Hajduka.
Ali svaki član razreda ima svoj trenutak. Svako dete koje ćete videti na ekranu donosi deo sebe u priču i oživljava lik iz knjige na potpuno autentičan način. To je ono što filmu daje posebnu živost i šarm, ta iskrena dečja energija, bez preterivanja i bez potrebe da se odraslima dodvoravaju.
Moram da se osvrnem i na ono što se već komentariše po mrežama, naročito na platformi X, uloga Roberte, koju tumači Vera Ćetković. Ona je, jednostavno rečeno, sjajna. Nažalost, čini se da u ovoj zemlji poznato prezime često donosi više tereta nego podrške. Nema pravo niko da sudi ako film nije pogledao, jer Vera u ovoj ulozi pokazuje emociju, suzdržanost i dubinu koje ne možeš da odglumiš ako to zaista ne osećaš.
Martin Zoričić kao Vlada Indijanac, Sofija Trifunović kao Vesna, svako od njih ima svoj ritam, svoju iskrenost. Zajedno čine razred u kojem svako diše kao deo tima, a ne kao pojedinac koji se trudi da zaseni druge. I to je ono što ovaj film čini drugačijim! Taj kolektivni duh koji se retko viđa, čak i u mnogo većim produkcijama.
Ljudi iza kamere kao čuvari autentičnosti jednog vremena
Film Hajduk u Beogradu ne bi imao onaj prepoznatljivi miris osamdesetih da nije tima koji je to vreme pažljivo rekonstruisao. Oni koje ne vidimo na ekranu, ali čiji se potpis oseća u svakom detalju, zaslužuju posebno mesto.
Sanja Bulat donela je scenu koja diše prošlošću jer učionice, hodnici i stanovi izgledaju kao da su zaista zamrznuti u vremenu. Kostimi Jelene Đorđević ne pokušavaju da impresioniraju, već da vrate vreme. Sve izgleda prirodno uz garderobu iz osamdesetih koju ste mogli videti na ulici, a ne samo na filmu. A Marija Timotijević, glavna rekviziterka, uradila je mali podvig uz pomoć starih stripova i filmskih plakata do autentičnog nameštaja.. Sve što vidimo na ekranu ima dušu.
Iako samo jedan član ekipe ima cameo ulogu, prisustvo svih se oseća u svakom kadru. To su ljudi koji su stvorili atmosferu u kojoj verujemo svakom detalju, svakoj šoljici kafe na stolu i svakom plakatu na zidu. Upravo oni su zaslužni što će se starija publika vratiti u mladost, a mlađa po prvi put oseća kako su disale te godine.
Kamera Dimitrija Jokovića sve to pažljivo hvata. Njegov fokus na krupne kadrove daje toplinu razgovorima, a široki planovi vraćaju nas u svet koji smo možda zaboravili. Nema prenemaganja, nema prenaglašavanja već samo čista emocija i pokret koji služi priči.
Svoj montažerski debi ima Vladimir Marković Looney, koga mnogi poznaju po režiji muzičkih spotova. Uspelo mu je ono što deluje gotovo nemoguće: sakriti današnji Beograd i vratiti ga u 1985. godinu. Znamo svi koliko se grad promenio, i koliko je teško pronaći kadrove bez novih fasada i reklama. Ali, ovde je Beograd ponovo onaj stari… nežniji, sporiji, i nekako iskreniji. Onaj Beograd koji sam volela!
I za kraj…
Čini se da je ovo decenijsko čekanje na film koji će gledati cela porodica vredelo! Ovo nije film o kojem treba filozofirati o uglovima snimanja ili dužini scena, već onaj uz koji se jednostavno zavalite u bioskopsko sedište i prepustite emocijama. Ovo je film za celu porodicu!
Za mene lično, ovo je bio pravi emotivni rolerkoster nekoga ko je 1985. godine imao osamnaest godina i ko je živeo sve ono što vidimo u filmu. Pa čak i RTS na Košutnjaku!
OVACIJE i PREMIJERA “HAJDUK U BEOGRADU”
Beogradska premijera porodičnog filma “Hajduk u Beogradu” održana je sinoć u mts Dvorani, a najveće zadvoljstvo među publikom pokazala je upravo ona mlada, kojima je ovaj film najviše i namenjen.
Gromoglasnim aplauzom pozdravljena je velika autorsko-glumačka ekipa, posebno postava nove generacije predvođena glumcima Todorom Jovanovićem i Sofiom Trifunović koji u filmu igraju Hajduka i Vesnu. Pred publikom su se poklonili i Sloboda Mićalović, Dragana Mičanović, Ana Lečić, Srđan Timarov, Pavle Jerinić, Milena Predič i drugi.
“Hteo bih da ovu premijeru posvetim preminulom Gradimiru Stojkoviću bez koga ovog filma ne bi bilo. Nedostaje ovde na bini, on je bio najveća pokretačka snaga ovog filma,” rekao je reditelj.
Uz aplauz i potpisivanje Stojkovićeve knjige započet je crveni tepih, a ovacije nisu obeležile samo glavnu svečanu premijeru. Jednako nasmejana publika izašla je i sa predhodne dve projekcije, jer film je bio rasprodat u tri termina.
“Film je bio fantastičan, pun raznih avantura, poučan, interesantan. Svideo mi se deo kada je bila žurka kod Indijanca. I super mi je deo kada je Hajduk spasao Vesnu. Film se razlikuje od drugih jer je snimljen u prošlosti, a o tinejdžerima je,” rekla je jedanaestogodišnja Nina nakon odgledanog filma. U publici je bio i sedmogodišnji Aleksandar koji ističe da je posebno zanimljiv segment u filmu čitanje pisama, kao i suprotstavljanje nastavnici zbog nepravde “Svidela mi se ekskurzija i poslednji dan škole. I zaljubljivanje.”
“Meni se svideo deo kada je sniman spot. Polazak na ekskurziju. Pojavljivanje Vojaža,” istakla je i četrnaestogodišnja Tara.
Podestimo, Hajduk u Beogradu je priča o dečaku koji iz manjeg mesta dolazi u Beograd, a film predstavlja prvu ekranizaciju kultnog romana na velikom ekranu.
Nakon Beograda premijere će se održati i u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, a od 13.novembra naći će se na redovnom bioskopskom repertoaru.
