Kada roditelj shvati da gejming više nije samo omiljeni hobi deteta, prvo pitanje verovatno glasi šta sada treba da uradi. Zabrana računara deluje kao najbrže rešenje ali problematično igranje nije isto što i neposlušnost koju će nekoliko dana bez konzole jednostavno rešiti. Ako dete gubi kontrolu, zapostavlja druge delove života i nastavlja da igra uprkos posledicama, potrebno je razumeti šta takvo ponašanje održava.
Novo istraživanje iz Indonezije daje zanimljiv odgovor na pitanje da li terapija može da pomogne tinejdžerima koji pokazuju simptome problematičnog igranja. U kontrolisanom ispitivanju slučajno odabranih 40 srednjoškolaca, bilo je više grupa. Grupa koja je prošla osam nedelja posebne psihološke terapije imala je znatno manje simptoma nakon programa. Poboljšanje se zadržalo i tri meseca kasnije. Rad je objavljen 1. oktobra 2026. u časopisu Journal of the Korean Academy of Child and Adolescent Psychiatry, a kompletna studija je dostupna na sajtu časopisa.
Terapija i razgovor
Istraživači su koristili Acceptance and Commitment Therapy, odnosno ACT, prilagođen radu u grupi. Ovaj pristup ne pokušava jednostavno da ukloni neprijatne misli, osećanja ili potrebu za igranjem. Cilj je da osoba nauči da ih prepozna i prihvati bez automatske reakcije a zatim donosi odluke koje su više u skladu sa stvarima koje su joj važne.
U ovoj studiji terapija se sastojala od osam grupnih susreta, po jednog nedeljno. Svaki je trajao između 90 i 120 minuta. Program je uključivao razgovor o problematičnom igranju, prepoznavanje okidača, vežbe pažnje, prihvatanje neprijatnih osećanja, udaljavanje od nekorisnih misli, određivanje ličnih vrednosti i pravljenje konkretnog plana ponašanja. Poslednji susret bio je posvećen sprečavanju povratka starim navikama.
Ovaj pristup mi je zanimljiv upravo zato što se gejming ne predstavlja kao neprijatelj kojeg treba izbaciti iz života. Terapija pokušava da promeni odnos prema njemu. Ako tinejdžer koristi igre svaki put kada oseti stres, usamljenost, bes ili neki drugi neprijatan osećaj, cilj nije samo da mu neko kaže da prestane da igra već da nauči drugačije da reaguje.
Rezultati traju
Pre početka terapije srednja vrednost na GAS 7 skali u grupi koja je dobila tretman iznosila je 16,5. Odmah nakon osam nedelja rezultat je pao na 11. Tri meseca kasnije iznosio je 11,5. Viši rezultat na ovoj skali označava izraženije simptome problematičnog igranja.
Kontrolna grupa nije dobila strukturisanu psihološku intervenciju. Kod nje se rezultat kretao u suprotnom smeru, sa 15,5 na početku na 17 nakon osam nedelja i 18 tokom poslednjeg merenja. Autori su pronašli statistički značajne razlike između grupa, a efekat terapije se video i nakon tri meseca.
Autori su svoj glavni zaključak formulisali prilično oprezno. Navode da je grupna intervencija koja je uključivala ACT bila povezana sa „sustained reduction in problematic gaming symptoms among adolescents, (trajno smanjenje simptoma problematičnog igranja kod adolescenata), odnosno sa smanjenjem simptoma koje se održalo tokom perioda praćenja..
Nisu svi tinejdžeri imali dijagnozu
Naslov studije govori o problematičnom igranju ali učesnici nisu imali potvrđenu kliničku dijagnozu gaming disordera. Istraživači su prvo pregledali 184 učenika, od kojih je 40 prešlo unapred postavljenu granicu na GAS 7 upitniku i zatim ušlo u istraživanje.
Sami autori naglašavaju da je ta granica korišćena za potrebe skrininga i da nije predstavljala dijagnostičku potvrdu poremećaja igranja. Kriterijum je dodatno prilagođen na osnovu ranijeg istraživanja u Indoneziji a koje je koristilo drugi upitnik, pa rezultat ne treba tumačiti kao dokaz da su svih 40 učesnika imali klinički gaming disorder.
To je važno i za roditelje. Visok rezultat na upitniku ili veliki broj sati ne treba samostalno koristiti za postavljanje dijagnoze detetu. Takvi signali mogu da pokažu da problem treba detaljnije pogledati, ali procenu poremećaja treba prepustiti stručnjacima.
Zašto bi ovakav pristup mogao da funkcioniše?
Problematično igranje ponekad može da postane način bežanja od neprijatnih emocija. Tinejdžer može da uključi igru kada je pod stresom, oseća se usamljeno ili želi da izbegne problem koji ne zna kako drugačije da reši. Ako se takva reakcija stalno ponavlja, gejming može postepeno da dobije mnogo veće mesto u životu nego što je prvobitno imao.
ACT pokušava da promeni upravo taj obrazac pa umesto automatskog bežanja od neprijatnog osećaja, osoba uči da ga primeti, prihvati da je trenutno prisutan i zatim odluči šta želi da uradi. U studiji su tinejdžeri učili i da jasnije prepoznaju svoje vrednosti, postavljaju ciljeve i prave planove koji ne zavise samo od trenutne želje da ponovo uključe igru.
Istraživači zbog toga smatraju da je psihološka fleksibilnost jedan od mogućih razloga za dobijene rezultate. Ipak, oni ne tvrde da je taj mehanizam definitivno potvrđen. Studija nije bila napravljena tako da može precizno da utvrdi koji je deo terapije napravio najveću razliku.
A depresija i anksioznost?
Istraživači su pratili i simptome depresije, anksioznosti i stresa. Pojedine razlike između grupa jesu zabeležene ali autori upozoravaju da su to bili dodatni, istraživački ishodi i da rezultate treba tumačiti oprezno. Zato ne treba pisati da je ova terapija dokazano rešila depresiju ili anksioznost kod tinejdžera.
Autori izričito navode da rezultati „do not provide confirmatory evidence (ne pružaju konačnu potvrdu)“ da je intervencija nezavisno poboljšala depresiju, anksioznost ili stres. Za takav zaključak bila bi potrebna veća istraživanja koja su unapred napravljena upravo za proveru tih pitanja.
Četrdeset tinejdžera nije dovoljno
Rezultati jesu zanimljivi ali uzorak je veoma mali. Svih 40 učenika dolazilo je iz jedne državne srednje škole u Surabaji, pa ne možemo automatski da pretpostavimo da bi isti program dao jednake rezultate u drugim zemljama, uzrastima ili kulturama.
Postoji još jedno važno ograničenje. Kontrolna grupa nije dobijala drugu vrstu terapije već je samo nastavila uobičajene školske aktivnosti. Zato ne možemo tačno da znamo koliki deo poboljšanja dolazi od samog ACT pristupa a koliko od pažnje terapeuta, razgovora u grupi, podrške vršnjaka i osećaja da neko aktivno radi sa učesnicima. Autori su upravo zbog toga zatražili veća istraživanja sa aktivnom kontrolnom grupom.
Podaci su se oslanjali i na odgovore samih tinejdžera. Istraživači nisu imali objektivne podatke sa računara ili konzola koji bi pokazali koliko dugo su učesnici stvarno igrali. Studija takođe nije bila unapred registrovana, praćenje je trajalo samo tri meseca a dijagnoza gaming disordera nije potvrđena strukturisanim kliničkim intervjuom.
Zbog svega toga ovo istraživanje ne treba predstaviti kao konačan dokaz da smo pronašli terapiju koja rešava problematično igranje kod svakog tinejdžera. Ono pokazuje da jedan pristup deluje dovoljno obećavajuće da zaslužuje mnogo ozbiljnija i veća ispitivanja.
Zabrana računara nije odgovor koji tražimo
Roditeljima je potpuno razumljiva potreba da odmah reaguju kada vide da igre počinju da preuzimaju život deteta. Međutim, ako se iza problema kriju stres, teškoće sa kontrolom impulsa, izbegavanje neprijatnih emocija ili gubitak ravnoteže između gejminga i ostatka života, samo sklanjanje računara ne rešava nužno razlog zbog kojeg je takvo ponašanje nastalo.
Ova studija tinejdžere nije učila samo da igraju manje. Program je uključivao prepoznavanje okidača, prihvatanje emocija, određivanje onoga što im je važno i pravljenje konkretnih promena u ponašanju. Ideja je bila da gejming ponovo postane jedan deo života umesto aktivnosti oko koje se sve ostalo organizuje. I to je mnogo korisniji način razmišljanja i za roditelje. Cilj ne mora uvek da bude da dete prestane da igra. Mnogo je važnije da ponovo može da odlučuje kada će igrati, da završi kada treba i da gejming ne istisne školu, san, kretanje, prijatelje i druge stvari koje su mu važne.
Ako takva kontrola nestane i problem počne ozbiljno da utiče na svakodnevni život, stručna pomoć može da bude mnogo smisleniji sledeći korak od još jedne svađe oko računara. Novo istraživanje još nije poslednja reč o terapiji problematičnog igranja ali pokazuje da se ovo ponašanje može tretirati kao problem na kojem se radi, a ne kao osobina deteta koju treba kažnjavati.
Rad je objavljen online 28. septembra 2026. u časopisu Internet Interventions, Volume 46, Article 101000, DOI 10.1016/j.invent.2026.101000.
