OSTRVO PELIKANA – Knjiga koja nagrađuje strpljenje čitaoca

Prva knjiga koju je napisao Miodrag Majić, DECA ZLA me je prikovala uz sebe od prve stranice. Bilo je to u ono vreme Korone i ograničenih putovanja. Zabrane za put u Crnu Goru su bile skinute na kratko i ja sam odmah rešila da tih par dana provedem u mom omiljenom mestu, Herceg Novom. Jutarnja sam ptica pa sam već oko 7 bila na plaži sa knjigom i namerom da malo čitam a malo plivam. Sunce je polako bivalo sve jače, prijatelji dolazili i odlazili, pila se kafa a ja ni mali prst nisam ubacila u more. DECA ZLA su nekako pročitana sa zalaskom sunca. Da, jedna knjiga u jednom danu i neverovatan osećaj dok je čitate.

I dalje pod utiskom čitanja DECA ZLA, želja za rođendanski poklon je bila druga Majićeva knjiga. Nisam očekivala a bude ista ali iskreno, nisam očekivala da bude toliko drugačija!

OSTRVO PELIKANA u svojoj najavi na sajtovima navodi:

Priča o Ajši i Gabrielu može postati priča svakoga od nas, ali ta priča se već sada tiče svih nas i upravo zato ćete ovu knjigu pročitatu u dahu, a siluete njenih junaka ukotviće se duboko u vama, pa se nemojte iznenaditi kad ih budete prepoznali u masi bezimenih i nepoznatih ljudi na ulicama ovog grada, ali i bilo kog drugog grada na svetu.

Ja se sa ovim ne slažem. Većina mojih prijatelja je kao i ja imala problem sa prvim delom knjige. Drugačiji način pisanja, nekako usporen i možda pomalo dalek jer se govori o svetu koji delimično poznajemo. Reči čija značenja moram da proveravam u objašnjenjima i pomalo zapetljane priče koje pokušavate da razumete. Ko je kome dželat a ko sudija…

Moram da vam priznam da mi prvi deo knjige “nije legao”. Pokušavala sam više puta da nastavim čitanje bez uspeha. I pre par nedelja, neplanirano sam krenula na put u SPA u Mađarsku sa grupom ljudi koje nisam mnogo poznavala, tj. od kojih sam samo jednu osobu poznavala. I ponela sam knjigu, onako, za svaki slučaj. I bio je slučaj!

Ispostavilo se da je tog dana bio dan za nudiste, a ja nisam nudista. Ok, nisam neka puritanka ali me baš ne uzbuđuju i ne prijaju pogledi na neke likove koji svoj egzibicionizam kriju iza maske nudiste. Miran ugao pored saune i knjiga.

Pregrmela sam deo koji me je smarao i odjednom sam bila u pravom svetu Ajše i Gabriela. Onom svetu koji sam možda trebala da vidim od samog starta. Surova realnost nametanja jednakih pravila svima, iako smo svi drugačiji, i izbegavanje tih istih pravila po potrebi, ako to sebi možete a dozvolite.

Pravda nekako nije uvek blagonaklona prema sirotinji.

Pravda je maska kojom mnogi maskiraju svoje prave namere i ciljeve.

Pa početku knjige upoznajemo Ivanu i Dedijera pored Ajše i Gabriela. Ajša i Gabriel su par, neverovatno zaljubljen i čini se onakav kakav bi mnogi parovi voleli a budu. Ajša odlazi da se porodi i to sa detetom koje oboje žele i tu nastaje problem. Ajša je maloletna. Da, pedifili i slične priče sve do činjenice koja menja stvar, ali ne ovoga puta pred zakonom, oni su romi. Gabriel postaje silovatelj a ne brižan otac i počinje suđenje. Kažu da je pravda slepa ali pitanje je kada i kako.

Dedijer je sudija (kao i Majić) koji je u ovom sudskom postupku realno sagledao situaciju, Ajšina i Gabrielova osećanja, sredinu iz koje potiču i to kako su i koliko su dobri ljudi. Kao i Majić u pravom slučaju, i Dedijer u ovom fiktivnom slučaju, donosi oslobađajuću presudu i time, kako ćemo tokom priče saznati, uništava njihove živote.

Reći da je Dedijer uništio njihove živote je malo prejako, možda je bolje definisati da je svojom odlukom pokrenuo ceo niz događaja koji će tragično okončati mnogo života.

Specifična presuda u vreme raznih prava od kojih se ona osnovna najmanje priznaju pokreće gomile organizacija da se bore za sebe, ne Ajšu već samo svoje interese.

Tu je i Ivana, neko bi rekao ambiciozna novinarka a neko dodao promiskuitetna novinarka koja gradi karijeru preko kreveta. Realnost u još jednom primeru novinara koji ne razmišlja o ljudima već o priči. Novinaru koji za broj klikova rešava da se umeša u nečiju sudbinu i donosi odluku o tome ko je kriv i šta je kome potrebno. Na žalost, u poslednje vreme se novinarstvo svelo na bombastične reči i laži koje dobro zvuče, kako sam jednom čula Milomira Marića da izgovara.

Niko ne uzima u obzir volju i želju Ajše o kojoj svi tako brinu. Niko je ne pita ima li gde i kako će živeti kada njen čovek ode u zatvor. Šta će joj deca jesti i kako će ih negovati? Pravda mora biti zadovoljena i neki “bitni ljudi” zadovoljni. Ajša i Gabriel će biti pušteni niz bujicu života sa malim izgledima da prežive.

Najveća sranja na ovom svetu ne čine zlikovci. Najveća zla odigravaju se pod nogama običnim smrtnika, dobrih ljudi iz komšiluka, poslušnih šrafova sistema koji ispuštaju gas u kupaonice zato što je propis to naredio i zato što njihova uloga u mehanizmu ne zahteva sagledavanje celine. Niko u Aušvicu nije bio zadužen za ceo proces. Nije postojala osoba koja je donosila propise, gradila kampove, dovlačila ljude, nabavljala ciklon B i puštala gas u kupatila. Svako je obavljao samo svoj mali deo rutine i to ga je štitilo od osećaja da je učinio nešto zbog čega bi se trebalo kajati. Jednako je i ovde. Sudije koje su osudile Gabriela bile su pokrivene uverenjem da čine nešto što od njih zahteva zakon i čemu kliče rulja. Njihovo razmišljanje zaustavljalo se tu. Nijednog trenutka nisu se opterećivali statistikom … Nijednog trenutka nisu pomislili na verovatnoću propadanja jedne porodice ili poredili štete koje će nastupiti u dva različita slučaja. A šta misliš, šta bi i bez statističkog zavoda, samo na osnovu dotadašnjeg životnog iskustva, rekli o verovatnoći ishoda koji se ostvario? Da li je bilo malo, srednje ili veoma verovatno da će nakon Gabrielovog zatvaranja Ajša ostati na ulici? Da li je bilo malo, srednje ili veoma očekivano da će osuđenog pedofila Roma u našim zatvorima silovati? Da li je bilo malo, srednje ili veoma verovatno da će ovakvi ishodi dovesti do daljih nesreća?“

Ajša je rešila da okonča svoj život jer je postala olupina one žene koju je Gabriel voleo. Oni koji su trebali da je čuvaju su je bacili u belo roblje i kanže droge. Gabriel je unižavan i mučen konstantno… do tačke pucanja. Tačke koja je bila očekivana ali koju njihovi krvnici nisu videli ogrezli i oholi u svojim sitnim ulogama bitnih.

Život je nekome majka a nekome maćeha, opšte je poznato. Karte se dele unapred i male su šanse da onaj kome ništa nije dato postigne uspeh. Za neke druge ljude su veze, kontakti, ja tebi a ti meni, položaj… Koliko je realno mali čovek sposoban da se odbrani kada ga napadaju i da napreduje u životu?

Sve više smo svesni tragedija oko nas. Obični ljudi kojima kažemo Dobar dan na ulici i mislimo da su divni roditelji, supražnici ili deca postaju dželati najbližima. Kada smo prešli granicu onoga što je normalno i po pravilima, i kada su se pravila promenila?

Ako vas ovaj roman može nečemu naučiti to je da sve treba sagledati iz više uglova. Nije samo ono što mi vidimo i mislimo ispravno ako nismo u stanju a vidimo celokupnu priču. Manje JA a više MI i možda bi neke stvari i krenule da se menjaju na bolje.

Pa evo i moje čitanje ove knjige može biti primer sam za sebe. Da ste me pitali kakva je knjiga kada sam počela da je čitam, rekla bih vam da je pomalo spora i dosadna. Sada kada sam je pročitala mogu da kažem da me je knjiga “razvalila”. Ne sećam se kada sam tako plakala. Plakala sam zbog Ajše, Gabriela, nemoći pojedinca da se izbori za svoju pravdu i sreću, društva koje melje one koji nisu poltroni, društva koje nameće neke nove norme, i sebe jer se osećam tako nemoćnom da pomognem bilo kome da se bar malo neke nepravde isprave. Mnogo je loših i ružnih stvari oko nas i prava prijateljstva i solidarnost nestaju pred potrebama onih koji vide samo sebe i svoje želje.

Knjiga toliko drugačija od prve a opet dobra na svoj način. Neverovatno potresna priča koju morate pročitati.

Slike preuzete sa Bloga sudije Majića