Drugo jutro posle operacije! Sve je nekako zategnuto na licu i definitivno je malo čudan osećaj. Zavoj drži svoje ali nekako nemam nikakav osećaj. Kao da mi je neko stavio nešto drveno na lice i tamo negde ispod su moji mišići i nervi… koji su trenutno čini se na odmoru. Vilica i dalje ima neki čudan osećaj između bola i zategnutosti. Gledam se u ogledalu i ne vidim preterane otoke ili modrice. Jedino je levi obraz i dalje nekako drvenast.

Zovem CarGo i idem na previjanje. Doktorka je oduševljena kako sve već sada izgleda i naravno da nema razloga da brinem zbog Sunđer Bob Kockolone obraza. To će sve doći na svoje. Šavovi se čiste i ja slikam da vidim kako sve izgleda. Hm… zulufi ošišani ali taman malo da promenim frizuru. Sve u svemu, nema plavog, nema krvi, nema otoka… To što i daje nemam neki osećaj je normalno jer se nervi tokom operacije prekidaju i potrebno je malo da prođe da se ponovo pokrenu.

Vraćam se kući sa napomenom da nastavim da pijem antibiotik a lek protiv bolova ako zatreba. Odbijam da mi daju nešto protiv otoka sa idejom da je najbolje da sve ide prirodno. Ispostaviće se da mi to možda i nije bila najbolja odluka pa vam predlažem da u toj situaciji, vi kažete da. Hrana mi i dalje nije prioritet jer niti mogu da žvaćem. niti sam gladna. Organizmu ipak treba nešto pa rešavam da brzinski spremim još jednu čorbu.

Udinstate luk sa pečurkama i dodate gomilu začina uz malo pavlake za kuvanje sa što manje masniće. I izblendujete.

Stvarno vam ne preporučujem da pokušavate da jedete nešto tvrđe jer cela vilica može da zaboli, a stepen ovorene vilice je minimalan, samo za slamku.

Užasno mi je potrebno da operem zube ali nema šanse da nekako ubacim četkicu u usta a o pokretima iste ne treba ni misliti. Ispiram sredstvom za ispiranje posle pranja, nemam ništa drugo i odlazim u krevet. Ceo dan sam pospana nekako i umorna. Laptop i daje ne otvaram…

Danas je treći dan i većina operisanih tvrdi da otoci kreću da spadaju trećeg i četvrtog dana. I ja sam se nadala da ću uskoro još bolje videti rezultate svega. Malo sam odremala i shvatam da nekako teže otvaram levo oko. I nekako mi je sve zategnutije, kao da je zavoj opran i smanjen pri pranju. Dolazim do ogledala i ne verujem u ono što vidim. Otekla sam!!! i to ne malo već onako kako sam očekivala da budem prvog dana. Kapak skoro zatvoren na levoj strani, kockasti obraz još kockastiji dok je desno oko manje otečeno a obraz nekako žut. Levo sada imam i modricu. Kod mene nikada ništa ne ide po pravilima ali sva sreća pa sam kod kuće i vikend je.

Imam neverovatnu želju da popričam sa nekim i da mi neko dođe na kafu. Da li je u ovo doba Korone to pametno, nije. Da li bi i ko došao, iskreno nisam sigurna. Primećujem da meni bliski ljudi nekako ne umeju da se postave prema ovoj operaciji. Nije mi se nešto desilo pa da brinu, moj je izbor da budem ovakva pa se pitam i da li je sebično očekivati da se ponašaju kao da mi nešto fali. Sva sreća, navikla sam da sve guram sama pa mi pomoć i nije potrebna. Sva sreća da psa ima ko da šeta inače bi to bio najveći problem.

Bolova i dalje nema ali polako počinjem da osećam neko trenje i povremeno bockanje u obrazima. Kažu da je to znak da se nervi oporavljaju. Odoh na spavanje pa ćemo sutra videti kako sve napreduje.

Comments

comments