Nasilje i video igre: Optužen je Assassin’s Creed Shadows

Nasilje i video igre su mnogima nerazdvojini ali ako pratite Indijanka Danka blog, znate da se godinama bavim demistifikacijom priče o video igrama i nasilju. Govorili su da učimo da pucamo kroz igrice, da su klinci agresivni jer „igraju previše“, i uvek se nađe neki “upućen” novinar ili još bolje političar koji pojma nemaju o video igrama.

A stvarnost?

Mnogo je komplikovanija i mnogo manje senzacionalna.

Nedavno se još jednom otvorila ta večna tema nasilje i video igre. I to ne zbog Grand Theft Auto, ni Mortal Kombat, već zbog Assassin’s Creed Shadows. I igre koja zapravo ima istorijsku dubinu, bogatu naraciju i umetnički pristup. I koja je, uprkos svemu, postala simbol nečeg opasnog, makar u očima pojedinaca.

Pročitajte Zbog čega se pucanje ne može naučiti igranjem video igre?

Assassin’s Creed Shadows: Kada fikcija postane stvarna meta

Nasilje i video igre: I tako se ponovo vraćamo na početak

Zar nismo već prošli ovo? Setimo se američkih političara koji su želeli da zabrane Grand Theft Auto jer su verovali da su masovne pucnjave posledica igranja video igara. I opet se vraćamo na isto da kada nešto ne razumemo, lakše je da ga optužimo nego da tražimo prave uzroke.

Turisti uništavaju svetilišta, vandalizuju kulturne spomenike, ponašaju se bez poštovanja i to jeste problem. Ali ti turisti ne dolaze sa gamepadomu ruci, već s kamerama, nevaspitanjem i pogrešnim primerima. Igrači nisu problem ali ignorisanje stvarnih problema jeste.

Predlažem da pročitate tekst Povezivanje nasilja u stvarnom svetu sa video igricama je opasno odvraćanje pažnje

Nasilje i video igre: Igre nisu učiteljice nasilja

Nema te igre koja će vas naučiti kako da uperite pištolj u nekog. Igre mogu da vas nauče strategiji, saradnji, empatiji, snalažljivosti. Igre vas mogu naučiti da se zadržite duže u svetu mašte, ali ne da zamrzite stvarni svet.

Ako pogledamo Assassin’s Creed Shadows, videćemo duboko istražene istorijske periode, raznolike likove, pa čak i jasnu poruku o borbi za pravdu. Hoćemo li zaista da kažemo da je to opasno? Ili nam smeta što igre postaju ozbiljne, uticajne, i sve više liče na filmove i knjige koje nikada ne bismo tako olako optužili?

I za kraj…

Možemo se igrati fikcije, ali stvarnost traži odgovornost. Ne prema igračima, nego prema onima koji biraju da ne razumeju. Video igre nisu krive pa ni Assassin’s Creed nije kriv. I ne, video igre ne uče nasilju. Nasilje dolazi iz nepravde, siromaštva, izolacije, predrasuda i od onih koji odbijaju da o tome razgovaraju.

I zato ćemo na Indijanka Danka blogu nastaviti da govorimo o igrama kao o umetnosti, o alatima u obrazovanju, o pričama koje menjaju svet.

Igru inače imate u Games i Game centar radnjama.