Ipak, ispod površine krije se mnogo više ne samo o igri, već i o tome kako deca danas konzumiraju strah. I koliko smo mi, kao roditelji, spremni da to pratimo i razumemo.
Šta je Finding Frankie?
Finding Frankie je nezavisna horor igra Perpetual-a koja kombinuje elemente zagonetki, napetosti i vizuelnog šoka, s atmosferom koja podseća na viralne hitove poput Amanda the Adventurer ili Poppy Playtime. Naizgled jednostavna jer se dete kreće kroz kuću tražeći svog “brata” Frankija. Ali, igra se brzo pretvara u jezivu simulaciju traume i straha, koristeći izuzetno efektne zvučne i svetlosne efekte.
I dok odrasli mogu da prepoznaju simboliku i distanciraju se, deca ne umeju da naprave tu razliku.
Finding Frankie: Igra koja je, realno, dobra
Bez obzira na strah koji izaziva, Finding Frankie je tehnički i narativno jako dobro urađena. Atmosfera je pažljivo građena, zvuk je intenzivan, a vizuelni stil balansira između nevine nostalgije i dubokog nemira. Programeri su očigledno razumeli psihologiju igre i publike kojoj se obraćaju.
YouTuber KoryXKenshin, čije video snimke prate milioni dece i tinejdžera, uspeo je da dodatno istakne snagu igre kroz svoj iskreni stil i reakcije koje podižu napetost ali ne prelaze granicu teatralnog.
Fenomen horor igara za decu
Horor igre su postale najgledaniji žanr među mlađom YouTube publikom. Iako nisu nužno pravljene za decu, njihova estetika kao i jednostavna grafika, dečji junaci, svetle boje koje prerastaju u noćnu moru, deluje privlačno i ne previše opasno na prvi pogled.
Ali ono što ih čini savršenim klik-magnetom za mlađe gledaoce, istovremeno ih čini i emocionalno rizičnim sadržajem. Deca ne klikću zbog horora, već zbog znatiželje a strah koji ostane, često se ne kaže naglas. Sakrije se i raste…
Finding Frankie: Gde su granice?
Kao roditelj koji razume gejming, ali i kroz blog uči o odgovornom igranju, smatram da nema ništa loše u strahu. Strah nas uči, pokreće, jača. Ali mora imati meru. Mera je kad poznaješ svoje dete i kada znaš da pričaš. Deca vole horore i to je činjenica, ali to ne znači da može da igra i gleda sve i bez granica. Naučite da pitate šta igraju ili gledaju bez brige da ćete mu „pokvariti trenutak“ ili možda biti smešni jer nemate pojma.
Finding Frankie možda nije najstrašnija igra. Ali pitanje je kome nije? Za jedno dete, to je igra o bratstvu. Za drugo, noćna mora. Za roditelja, to mora biti prostor za razgovor.
I za kraj…
Ne možemo zabraniti deci da istražuju svet igara. Ali možemo da uđemo s njima u taj svet, makar na kratko. Moramo da ih pitamo šta igraju, da odgledamo klip zajedno, da igru pretvorimo u dijalog a ne u prepirku.
Finding Frankie je možda horor aki stvaran horor je kad dete ostane samo u osećanju koje ne zna da objasni.
Sedamdesetih godina prošlog veka u modi su bile lutke obučene kao partizanke, indijanke, hipi i naravno “normalne” djevojke, a sve su imale isto lice i dugu crnu kosu. Ja sam imala partizanku i indijanku. Imam ih još uvek (čuvala sam za kćerku koja ih nije ni uzela u ruke). Jedna sam od prvih žena gejmera kod nas. Prva žena autor i voditelj emisije o kompjuterskim igricama.
