Sveti Georgije ubiva aždahu: drama koja boli i podseća

Ukoliko pratite blog, znate da se ne stidim da u pozorištu pustim pokoju suzu. I ne tražim od predstave da bude savršena. Tražim da me pogodi. I zato moram odmah da kažem da „Sveti Georgije ubiva aždahu“ jeste odlična predstava, ali nije briljantna kako sam očekivala. Kao slagalica u kojoj se deo izgubio, pa ga je neko ručno iscrtao da ne fali ništa. I ne nedostaje, sve je prisutno… Osim emocije koju sam nekada osetila gledajući istu predstavu u Ateljeu 212, gde se igrala godinama i ostavila neizbrisiv trag.

Sveti Georgije ubiva aždahu: O delu i istorijskom kontekstu

Drama Dušana Kovačevića „Sveti Georgije ubiva aždahu“ obrađuje jedan od najtežih i najuzbudljivijih trenutaka srpske istorije. To je predvečerje Prvog svetskog rata, kada su u Mačvi, po kazni, mobilisani i bogalji, jer su žene ostajale same, a sumnje i optužbe su se množile. Rat, izdaja, ljubav i stradanje prepliću se u priči o narodu koji neprestano sam sebi grize utrobu.

Drama je prvi put postavljena 1984. godine i tada igrana u Ateljeu 212, gde je postala kultna i dugo se zadržala na repertoaru. Sada je JDP rešio da na svoj način ispriča ovu tragediju.

Povratak velikoj drami

Kovačevićev tekst nije lako igrati, a naročito u vremenu kada smo svi oguglali na tragedije i kada se istina više šapuće nego izgovara. Ova predstava, u režiji Milana Neškovića, to pokušava – da izgovori istinu. Pokušava da bude iskrena i stavi nas oči u oči sa svim onim što nas boli, da bude iskrena i išamara nas našim slabostima ali onda i pokaže nesrećnu dušu i potrebu za ljubavlju.

Glumački ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta predvode Marko Janketić kao poručnik Tasić, Nikola Rakočević kao Đorđe, Milan Marić kao Gavrilo, Jovana Belović kao Katarina, Srđan Timarov kao doktor Konstantin Grk, Aleksandar Đurica, Joakim Tasić, Zoran Cvijanović, Miloš Samolov, Aleksej Bjelogrlić, Anđelika Simić i drugi članovi ansambla.

Sveti Georgije ubiva aždahu: Likovi iz rata, iz istorije, iz nas

Kada se na sceni pojave likovi koji su obogaljeni i osakaćeni, a toliko opet časni i požrtvovani, imate utisak da su iz prošlosti došli pred vas kao podsetnik na ono što uporno guramo pod tepih. A mnogo toga guramo i ne želimo da pogledamo isftini u oči. Doktor Konstantin Grk u odličnoj glumi Srđana Timarova nas često nasmeje, ali njegove replike ostaju u glavi danima posle predstave kao opomena na ono što bi se moglo nazvati “srpska kob”. „Srbi, vi se ujedinite jedino kad treba da ginete, a u životu se toliko svađate.”

Nikola Rakočević kao Đorđe ostvario je najkompletniju ulogu, prožetu snagom, ljubavlju, praštanjem i čutanjem koje mnogo govori.

Milan Marić je kao Gavrilo snažan i muževan ali mu možda tekst ne dozvoljava da prikaže više slojeva, a možda Gavrilo i jeste baš takav.

Janketić je uvek dobar, ali uloga poručnika traži godine, dubinu, iskustvo. Možda za par godina ova uloga postane njegova najjača, a sada je na granici kada znate da to može i bolje.

Bjelogrlić, sve sigurniji iz uloge u ulogu, ovde je odličan mada imam utisak kao da mu je uloga bogalja oduzela sve mogućnosti da bude još bolji.

Joakim Tasić će vas oduševiti.

A Katarina… Katarina mi je ostala hladna. Možda zato što je žena iz grada, možda zato što je u ulozi između dve vatre, ali mislim i zato što ulogu nisu dali nekoj drugoj glumici. Da se razumemo, Jovana Belović je odlična ali sada već postaje prepoznatljiva u svakoj ulozi. Čini se da JDP ima manjak ženskih glumica mlađe generacije i ovde je to primetno. I to je takođe pitanje koje otvara ova predstava, da li stvarno imamo tako malo jakih ženskih glumica ili im ne dajemo šansu?

Pročitajte Svetski dan pozorišta: Svaka predstava ostavlja trag kao i Pravila ponašanja u pozorištu

Scenografija i atmosfera

Pre samo nekoliko dana sam u podsetniku o JDP predstavama koje se verovatno nikada više neće ponoviti u tom sjaju, pominjala značaj scenografije. I uopšte, scenografija se sve češće izdvaja kao važan segment u mojim tekstovima. Ali ovde… jednostavno ne možete da iznesete neku zamerku. Sve se pojavljuje i nestaje sa takvom lakoćom da to jedva primetite. I sve je tako da jednostavno pomislite da nije moglo drugačije.

Kuća koja lebdi je ono što će vas oboriti, ali mala maketa… toliko simbolike sa tako skromnim detaljem. Kuća koja se nosi u srcu… kuća koja ostaje bez prozora zbog bola i prevare. Popravka vrata kao otvaranje srca za izmirenje i bolje sutra, lepljenje selotejpom kao previjanje rane… TA kuća i TAJ čovek koji je toliko dobar i zaljubljen predstavljaju možda i najemotivniji prikaz osećanja u vremenu kada im nije bilo mesto i kada im nije bilo suđeno.

I za kraj…

Emocije su tu od prvog do poslednjeg momenta, ali kada glumci podignu indekse u vazduh, ne možete da ne zaplačete. Nije to samo od tuge zbog naše istorije, već od saznanja da podsećaju na mladost, na studente, na propuštene šanse i na sve ono što ovaj narod uvek iznova pokušava da pronađe. Da nas je sve nešto dotaklo, jeste. Ne zato što je predstava htela da nas razvali, već zato što su je glumci odigrali kao ljudi… Kao veliki ljudi. I baš tada, scena vas podseti da je možda i najlepše kada tišina govori više od teksta.

„Sveti Georgije ubiva aždahu“ možda nije najbolja predstava koju ćete gledati, ali je svakako jedna od onih koje se urezuju u svest. Zbog glumaca, scenografije, priče…. I najviše zbog nas samih.