Miloš Biković je definitivno hit glumac. Domaće serije, strani filmovi i sada pozorišna predstava (ima on naravno dosta predstava u kojima glumi). Čini se da sve što ovaj mladić dotakne pretvara u zaradu. Tako je i sa predstavom LAŽ.
14 odmah prodatih izvođenja u BDP-u i onda čekanje do oktobra da je pogledaju oni koji nisu imali sreće da to urade u aprilu.
Predstava “Laž” je pripremljena prema tekstu Florijana Zelera, u režiji Nikole Ljuce, a premijerno je izvedena na velikoj sceni “Olivera i Rade Marković” Beogradskog dramskog pozorišta. Glavne uloge tumače popularni glumci malog i velikog ekrana – Miloš Biković, Tamara Krcunović, Miodrag Radonjić i Jelisaveta Orašanin Teodosić.
U najavi predstave stoji da je u pitanju veoma višeslojna drama iz miljea bračne tematike, mogućih ljubavnih trouglova i ostale geometrije, navodnih preljuba i fokusiran je na dva naizgled skladna para, u svojim dilama i lažima koje izgovaraju nespremni da se suoče sa realnošću.
I to je ukratko baš ono o čemu predstava govori… LAŽ!
Dva para, kumovi i njihovo druženje. Sve počinje naizgled naivno i komično zajedničkom večerom. Jedna otkrivena preljuba i da li o njoj treba pričati ili sve staviti pod tepih?
Miloš i Tamara su domaćini kumovima, i Tamara želi da sve otkaže jer je videla kuma sa nekom klinkom. Miloš koji je ubeđuje da ćuti i napeta večera u kojoj svako svakome želi da nešto kaže i sve nekako visi u vazduhu. Možda sam ja odgledala previše predstava ali sam već posle prvih par minuta zajedničkog bivstvovanja na sceni sva četiri lika imala u glavi rasplet. Nisam bila iznenađena kako je reklama najavljivala ali daleko od toga da sam bila razočarana.
SPOJLER
Četvorougao u kome se nalaze dva para je na žalost, nešto što se često dešava u poslednje vreme. Samo tokom pandemije se četiri para koje poznajem razvelo jer su prevarili jedne sa drugima. Parovi u predstavi ostaju zajedno sakriveni iza gomile laži koje su izrekli jedni drugima. Zbog čega ljudi ostaju zajedno iako se više ne privlače i dopada im se neko drugi, nikada mi neće biti jasno. Mislim da svaka laž uvek izađe na videlo i da je život suviše kratak da bi se opterećiala time šta sam kome rekla ili slagala. Laž ne podnosim! Laž ne donosi olakšanje već samo produbljuje probleme.
Predstava LAŽ me je naterala da shvatim koliko je laži oko nas, i to u naizgled idealnim odnosima i iz usta ljudi kojima verujemo. LAŽ je postala naša realnost.
Lažemo zbog posla, prijateljstva, da nekoga ne povredimo, da nešto dobijemo, da naše postupke opravdamo. Pitanje koje se nameće je, ko nas je uverio da je laž dobra i dozvoljena?
Kada se glumci poklone ostaje gorak ukus u ustima jer je LAŽ pobedila.
Odlična gluma je u ovoj predstavi zagarantovana kada su tri glumca u pitanju. Razumem da su ovde u pitanju klasići ali ulogu je umesto Jelisavete Orašanin mogao da odigla bilo ko. Ta neka povezanost i energija glumaca se oseća kroz dijaloge i igranje na sceni.
Sve u predstavi je napravljeno tako da predstava bude hit.
Moj savet im je samo da uz karte daju i pravila ponašanja u pozorištu jer je veliki broj mladih devojaka koje su došle da gledaju Bikovića. Bombone koje šuškaju, telefoni koji zvone, poruke koje svetle dok one kucaju u mraku pozorišne sale i naravno, snimanje iako je to na početku zabranjeno. Uvek to “Ma mogu ja da uradim i šta mi ko može”!
LAŽ nije najbolja predstava koju sam odgledala ove sezone. Bilo je boljih sa mnogo jačim zapletima. Treba li pogledati ovu predstavu, svakako!
PREVOD: Olja Petronić
DRAMATURG: Staša Bajac
SCENOGRAF: Lazar Bodroža
KOSTIMOGRAF: Ljiljana Petrović
KOMPOZITOR: Janja Lončar
„Koliko mi sebe i nama najbliže lažemo? Da li to radimo iz želje da zaštitimo voljenu osobu ili da bi sebe sačuvali. Ovako nabrojano to deluje poprilično prozaično iako nudi mogućnost za samodovoljnu refleksiju lake komedije. Namera mi je da sa pažljivo odabranim glumcima napravim predstavu koja živi u trenutku, koja zavede publiku da gleda jednu (samo) zabavnu i provokativnu komediju o savremenom životu. Scena je realistično bogata, stan srednje klase. Glumci se fizički i emotivno do kraja prepuštaju svojim strahovima, neurozama i igrama. Na trenutke treba da deluje kao mešavina savremenog bulevarskog pozorišta i sitkoma. Međutim, kako tekst sam sebe počne da dekonstruiše i vešto otkriva prave namere likova tako se i sam postupak menja kao nečemu što je duboki psihološki realizam, koji je čak i isuviše stvaran. Rediteljski postupak pojačava idejne potke drame i ogoljava samu suštinu pozorišne (životne) igre.“
Nikola Ljuca
