Iako je Ralf Fajns nesumnjivo najveća zvezda filma 28 Years Later: The Bone Temple, moram priznati da me je, barem lično, dodatno i neočekivano oduševila muzika. Tačnije, prisustvo muzike Duran Duran svetu u kojem je humanost svedena na tragove i fragmente, njihova muzika daje čudan, gotovo nežan kontrapunkt brutalnosti koju neprestano gledamo.
Priča između užasa i besmisla
Prethodni film, 28 Godina Kasnije, napravio je radikalan zaokret i postavio svet kroz oči deteta, a tu je baš i najveći izazov Hrama kostiju. Ovo je film koji otvoreno deluje kao srednje poglavlje i prava tranzitna tačka između onoga što je bilo i onoga što tek dolazi. On ne pokušava da se zaokruži priču u klasičnom smislu već nas vodi dublje u svet koji je već odavno ostao bez ikakvog smisla.
Kraj prethodnog dela je nagovestio užasnu sudbinu za Spajka, a ovde se ta sudbina u potpunosti realizuje. Banda Ser Lorda Džimija Kristala, poznata kao Prsti, funkcioniše kao izopačeni kult sa sopstvenim pravilima, mitologijom i nasiljem kao osnovnim jezikom komunikacije. Da bi preživeo, Spajk mora da se bori doslovno do smrti u praznom bazenu nekadašnjeg akva-parka. I to je početna scena koje se ne zaboravljaju lako. Borba noževima je snimana nervoznom kamerom koja podseća na rani stil serijala. Nekadašnji prostor dečje radosti pretvoren je u arenu smrti. Spajk preživljava ali cena tog opstanka je previsoka.
Paralelno s Spajkovom pričom, film nas vodi kod doktora Ijana Kelsona, čoveka koji živi ispod sopstvene kosturnice, okružen sećanjima na mrtve i pločama koje i dalje pušta kao da svet nije stao. Njegov odnos sa Samsonom, alfa monstrumom sada dobija neočekivani obrt.
Napola mrtvi
Spajk je sada više svedok nego akter i dete koje gleda stvari koje nijedno dete ne bi smelo da vidi. Alfie Williams uspeva da to iznese bez patetike. Njegov pogled, način na koji se guši u suzama i pokušava da ostane pribran nude više emocije nego bilo kakav dijalog.
Džek O’Konel kao Džimi Kristal je primer antagoniste kojeg ne treba glorifikovati. Njegov lik je istovremeno opasan i jadan jer on nije harizmatični vođa već emotivno dete u telu odrasle osobe. On je sopstvenu traumu pretvorio u kult nasilja.
Ralf Fajns, kao i u prošlom delu, donosi doktora Kelsona kao čoveka koji se još uvek drži nekih unutrašnjih pravila, uprkos svetu koji je ta pravila davno pregazio. Čovek koji je ostao sam sa svojim navikama i uverenjima. Lik koji opstaje kroz rutinu: rad, posmatranje, muziku. Trenuci u kojima pušta Duran Duran i pevuši „Rio“ deluju gotovo banalno, ali to su sitni ostaci sveta kakav je nekada postojao.
Kelson je lekar koji i dalje radi svoj posao, čak i kada više nema sistema i razloga da veruje da će se išta promeniti. On je u tom ludilu i dalje čovek!
Režija
Nija Dakosta menja tonalitet serijala i nekako se vidi da je ovaj deo režirala žena. Vizuelno svedeniji ali ne i siromašniji film ima scene koje izlaze iz okvira klasičnog horora. Imamo komičnih momenata ali i bizarne momente halucinantnog spektakla koji koristi muziku kao neodvojivi deo priče. Ipak, ono što se meni dopalo je da nekako nasilje ne gledamo do detalja već nam se ostavlja prostor da zamislimo. I to je nekada mnogo jače od onoga što se gleda na platnu.
Čula sam neke komentare o tome kako film nema dubinu kakvu očekujemo od likova. Ali, da li je to slučajno ili namerno? Posle 28 godina smrti i borbe za goli život, ko još ima snova, planove za bolje sutra ili veru u dobro? Preživljavanje je ono za šta znaju.
Imamo li antivirus?
Lik Samsona u Hramu kostiju dobija potpuno novu dimenziju. Nekada čista sila destrukcije, ovde postaje figura kroz koju se postavlja pitanje da li je izlečenje moguće. Ali, nemojte misliti da film daje odgovore. Mislim da nam namerno ne govori sve. Samson je stabilizovan, reaguje na terapiju i sedative ali ovaj deo priče ne ide dalje od toga. Nemamo objašnjenja već samo pretpostavke za sledeću priču.
Odnos između doktora Kelsona i Samsona je jedan od najneobičnijih i najzanimljivijih segmenata filma. Njihove zajedničke scene povremeno imaju gotovo komičan ton, posebno u trenucima kada doktor razgovara sa njim kao sa starim pacijentom, a ne kao sa čudovištem. Ipak, vrlo brzo ti momenti prelaze u nešto dublje i emotivnije. Kelson posmatra Samsona kao biće koje još uvek zaslužuje pažnju i razumevanje.
Či Luis Pari, koji tumači Samsona, ovde dobija priliku da izađe iz okvira pukog fizičkog horora. Njegova uloga dobija ranjivost u pokretima, pogledu i načinu na koji reaguje na doktora. Njihova interakcija Vas tera da se zapitate da li je monstrum zaista ono što vidimo spolja ili ono što prestajemo da pokušavamo da razumemo.
U ovim scenama se otvara i ključno pitanje filma, zašto doktor i dalje veruje u humanost i dobrotu, iako je svedočio tolikoj smrti i raspadu sveta? Njegova vera se vidi u rutini, razgovoru i strpljenju. Da li se humanost čuva sitnim i upornim odlukama da se ne odustane od drugog bića. I možda je to ono što možemo da naučimo od doktora Kelsona. Ne kako da preživimo kraj sveta već kako da u njemu ostanemo ljudi.
Čovek kao poslednje čudovište
U svojoj srži, Hram kostiju se vraća staroj istini: čovek je čoveku najgori neprijatelj. Kultovi, lažni proroci i vođe koji manipulišu izgubljenima nisu fikcija ovog filma, već odraz sveta u kojem živimo. Zaraženi jesu strašni ali oni nisu najveća čudovišta jer najveći užas dolazi od ljudi koji su odlučili da odbace empatiju kao slabost.
I za kraj…
28 Godina Kasnije: Hram kostiju je mračan nastavak o svetu koji se odavno raspao. Na momente me je, iz nekog razloga, podsetio na seriju The 100, koja kao retko koje delo govori o tome koliko smo mi ljudi sami sebi najveći neprijatelji. Čak i onda kada nas je ostalo toliko malo da bismo mogli da se prebrojimo.
Zahvaljujući snažnim glumačkim ostvarenjima, pre svega Ralfa Fajnsa, promišljenoj režiji i neočekivanim emotivnim momentima poput muzike Duran Duran, film uspeva da ostavi trag jer nudi iskren pogled na svet u kojem se humanost održava na ivici nestanka. Ali… I dalje postoji!
P.S. Da ne bude da favorizujem DD, scena sa muzikom Iron Maiden i pesmom Number of the beast će mnogima ostati u pamćenju, a ujedno je i na posteru filma.
Distribucija JUČER DOO
