Nedavno sam shvatila da ima toliko filmova i serija koje sam neopravdano preskočila sa recenzijama. Ali, blog je moj hobi a od posla se živi pa se tako i prioriteti menjaju u momentu. Čuvari formule je svakako jedan od filmova koje morate pogledati, a evo i zbog čega!
Film Čuvari formule Dragana Bjelogrlića jedna je od onih priča koje zaslužuju više pažnje nego što su je kod nas dobile. I to ne samo zbog nagrada, festivalskih prikazivanja ili brojeva u bioskopima, već zbog svoje suštine. Ovo je film o ljudskosti tamo gde su svi gledali samo nauku, greške, hijerarhije i posledice.
Priča o šestoro mladih jugoslovenskih naučnika koji su 1958. godine u Institutu Vinča doživeli nuklearni incident pri radu na eksperimentalnom reaktoru, i potom lečeni u Parizu pionirskom metodom transplantacije koštane srži, u rukama Bjelogrlića postaje više od hronike. Ona postaje jedan iskaz epohe.
Tamo gde su drugi videli samo nauku
Radila sam u firmi Imtel, koja je imala povezanost sa Vinčom i vojnom industrijom. Bila je to jedna od onih firmi koja je u vreme kada se sve menjalo, kada su se ratovi približavali, pokušavala da ostane stub istraživanja. Početkom devedesetih, postali smo i prvi distributeri računara u Srbiji.
Zato, kada gledam ovaj film, ne gledam ga iz fotelje. Gledam ga kroz cevi, kroz uređaje, kroz ljude čije izraze lica još pamtim iz hodnika firme.
U Vinči se uvek radilo tiho, ali temeljno. A ovaj film donosi upravo to: temeljnu priču koja vas polako i tiho obuzima. Bez jeftinog patriotizm, karikature i cinizma. Samo priča o tome kako je neko poželeo da zna više, i zamalo za to platio životom.
Bjelogrlićeva režija i emocija
Čuvari formule nisu Bjelin prvi „ozbiljan film“. Ali su možda njegov najtiši i najzreliji. U ovoj priči, ne postoji višak reči. Sve što treba da se kaže, vidi se u pogledima. Onom lekara, koji zna da prepoznaje ćelije, ali ne ume da prepozna sebe kad ga politika obriše iz sećanja. Onom mladog naučnika koji shvata da je pogrešio, ali ćuti, jer zna da to nikome više nije važno.
Film ima toplinu koju poznajemo iz Bjelogrlićevih radova, ali donekle drugačiji pristup, jer je i priča drugačija. I zato me čudi zašto je ova priča kod nas prošla tiše nego što zaslužuje.
Zašto ovo nije bio naš kandidat za Oskara?
Na stranu festivali, političke tenzije, konkurencija i birokratija. Čuvari formule su jedinstven primer kako se može snimiti film sa snažnom porukom, vrhunskim glumačkim kadrom, preciznim umetničkim izrazom a bez prenaglašavanja.
U inostranstvu je film prikazan s poštovanjem. Na festivalima poput Lokarna osvojio je nagrade. Kod nas, nekako, kao da se uvek više priča o tome ko nije došao na premijeru, nego o tome šta se na premijeri osetilo.
Ovaj film jeste bio dostojan Oskara. I to ne zato što smo ga mi snimili, nego zato što govori univerzalno o strahu, grešci, nadi, nepravdi i o ljudima.
I za kraj…
Kada sam izašla iz bioskopa nakon ovog filma, sve mi je nekako bilo tiho. A upravo tada sam znala da je uradio ono što pravi film treba da uradi. Učinio je da ćutimo.
Da slušamo.
I da pamtimo.
Discover more from Indijanka Danka
Subscribe to get the latest posts sent to your email.
