Mission: Impossible – The Final Reckoning

U svetu koji često deluje kao da se raspada, možda i nije čudno što je franšiza kao što je Mission: Impossible postala jedno od poslednjih utočišta bioskopske čarolije. Još od 1996. godine, Tom Kruz kao Itan Hant uspeva da nas uveri da su čak i misije koje se vode kao nemoguće – moguće. Njegove vratolomije svih ovih godine pomeraju granice, a najnoviji nastavak, Mission: Impossible – The Final Reckoning, pokušava da zaokruži sve ono što su prethodni delovi izgradili.

Podsećam vas na tekst Nemoguća misija – Konačna odmazda stiže u bioskope

I dok film nosi ime koje sugeriše kraj, pitanje ostaje: „Da li je ovo zaista poslednja misija?“

Vratolomije kao srce filma

Kada pričamo o Nemogućoj misiji, ne pričamo o CGI spektaklima već o Tom Kruzu koji zaista skače s litica, upravlja biplanom (o ovome kasnije) i trči kao da mu život zavisi od toga, jer često i zavisi, barem u filmskom smislu. The Final Reckoning donosi možda i najambicioznije scene do sada. Posebno se izdvaja sekvenca sa biplanovima iznad južnoafričkih pejzaža i napeta, klaustrofobična akcija u potonuloj podmornici koja ne popušta s tenzijom.

Kruzov fizički angažman ostaje nenadmašan. Njegove reakcije, znoj, strah, odlučnost – sve je tu. Iako je junak koji uvek uspe, Kruz nikada ne zaboravlja da Hant mora da deluje kao čovek. Kada mu vetar deformiše lice dok visi s aviona ili kada polugo kleči u fetus poziciji, to nije samo akcija već umetnost posvećenosti. On nije nedodirljivi superheroj, već čovek koji rizikuje i gubi dah, a sve to radi zarad bioskopske publike.

Dvokrilac i podmornica

Pojedine scene iz filma izgledaju kao da su iz neke video igre. Već na početku reklamiranja filma sam se pitala zbog čega se na slici nalaze dvokrilci koje teško da neko koristi u današnje vreme. Biplane ili dvokrilac je tip aviona koji ima dva para krila, jedno iznad drugog. Ovakva konstrukcija je bila dominantna u ranim danima avijacije, naročito krajem 19. i početkom 20. veka, jer je omogućavala stabilnije letenje u vreme kada su motori bili slabiji.

Podmornica je priča za sebe i iako je sve skockano kako bismo se divili vratolomijama Tom Kruza, inspiracija je naravno odnos Rusije i Amerike, loših i dobrih momaka, i napetih scena punih projektila. Slične napete scene možete pronaći u survival igrama ali o tome ću više u recenziji za Buff Gaming.

Veštačka inteligencija je nejasna, ali opasna

Glavni negativac ovog nastavka je Entitet. To je sveprisutna i apstraktna veštačka inteligencija. On nije personifikovana figura već globalna pretnja, nevidljiva, digitalna i neuhvatljiva.Entitet je zamišljen kao božanska sila kontrole ali film ne uspeva da objasni kako tačno funkcioniše, kako se širi ili ko ga kontroliše. Nedostatak jasnih pravila otežava emocionalnu povezanost publike, ili bar mene.

Ovaj koncept je mogao da bude revolucionaran jer podseća na ideje iz Matrixa, gde AI preuzima potpunu vlast nad svetom, brišući granicu između stvarnosti i digitalnog.

Međutim, u The Final Reckoning, umesto da se iskoristi prilika za filozofsku raspravu o sudbini, slobodnoj volji i ljudskoj borbi protiv mašina, dobijamo nepovezane dijaloge u zagušljivim prostorijama. Potencijal postoji, ali ostaje neiskorišćen.

Mission: Impossible – The Final Reckoning: Režija, gluma i narativ

Kristofer Mekvori po četvrti put vodi ovu franšizu i donosi vrhunske akcione sekvence, ali i neke narativne nedostatke. Tempo je često neujednačen. Film traje gotovo tri sata i veliki deo tog vremena posvećen je dijalozima u senci, flešbekovima i ekspoziciji.

Ipak, Kruzova harizma je i dalje pokretačka snaga svega. Pored njega, Hayley Atwell kao Grejs donosi zanimljivu dinamiku, ali ne uspeva da izađe iz senke Itana. Simon Pegg i Ving Rhames kao Benji i Luter ostaju stubovi franšize, dok je lik Pariz (Pom Klementieff) manje ubojita nego ranije jer postaje više filozof nego ubica.

Povratak Vilijama Donloa (Rolf Saxon) iz prvog dela je emotivan i pametno postavljen momenat koji služi kao most između generacija fanova. Uči nas onom poznatom da je nekada naš neuspeh možda nešto najbolje što je moglo da nam se dogodi.

Priča kao pokušaj povezivanja svih niti

Zaplet se svodi na klasičnu misiju: pronaći i spojiti dva dela ključa kako bi se deaktivirao Entitet. Ali umesto jednostavnosti, dobijamo kompleksan narativ sa previše pokušaja da se upakuje i veže mašna na čitavu franšizu. Scene se smenjuju brzo, dijalozi se prepliću ali bez pravog katarzičnog efekta. Umesto da se fokusira na emociju i ulog, film često pada u zamku preterane simbolike i selfmarketinga.

U praksi, čitava radnja deluje kao pokušaj da se objasni zašto je Itan Hant zapravo centar sveta, mesijanska figura bez koje sve tone. Tu dolazimo i do kako neki kažu kompleksa boga koji se polako upliće u naraciju. Itan je prikazan kao jedini koji može spasiti planetu, uz podršku predsednika SAD i cele ekipe vernika koji u njega gledaju s divljenjem. To je možda zasluženo ali deluje pomalo predvidivo. A on je ipak samo čovek…

Mission: Impossible – The Final Reckoning: Da li je ovo kraj?

Iako nosi ime The Final Reckoning, film ostavlja vrata širom otvorena. Ne možemo zaista verovati da je kraj. Marketinška kampanja nas uverava da jeste, ali svet je uvek u opasnosti a nema dovoljno dobrih heroja.

Zato ostaje nada da ćemo još jednom videti Itana Hanta kako skače, vozi, roni i trči, jer bez obzira na narativne mane misije ovog tipa i dalje donose ono što bioskop čini magičnim, spektakl koji nikada ne izgleda kao jeftina prevara.

U vreme kada se blockbusteri sve više oslanjaju na efekte, Mission: Impossible ostaje veran pravoj akciji, stvarnim vratolomijama i liku koji nikada ne odustaje. Ako je ovo kraj, otišli su u velikom stilu… Ali ako nije, tim bolje jer ne želimo da se oprostimo… bar ne još uvek.

Distributer filma Taramount

Film sam odgledala u mts Dvorani, link za karte OVDE