Obično se bar malo raspitam o predstavi pre nego rešim da je pogledam. Volim da znam bar osnovno: ko režira, ko glumi, čiji je tekst… Potrebno mi je da u pozorište ulazim s barem jednom idejom onoga što ću gledati. Ali ovoga puta, o predstavi Naš razred nisam znala ništa.
Sasvim slučajno sam saznala da u predstavi Naš razred, diplomskoj predstavi koja se igra u Teatru Vuk, glumi drugarica moje ćerke. I kao neko ko veruje da mladima uvek treba dati šansu, otišla sam bez ikakve pripreme i bez guglanja. Anđela mi je rekla da je predstava teška, i to je sve. Nisam znala da je u pitanju završna klasa Akademije umetnosti, nisam znala ko su im profesori, niti da je tekst zasnovan na istinitom događaju. Nisam imala informaciju o osnovnim stvarima: o čemu je predstava, ko je režira, koliko traje. A to mi se baš i ne dešava često.
Ali, ubrzo sam shvatila da je priprema možda bila neophodna jer ovo nije predstava sa koje se izlazi s osmehom. Nije ni ona o kojoj se odmah diskutuje. Posle ovakve predstave se dugo ćuti i postavljate pitanja u sebi. A odgovore, ako ih uopšte nađete, nećete odmah podeliti s drugima. Nosićete ih u svojim mislima jer neće biti laki.
Kada školski drugovi postanu ubice
Naš razred je drama poljskog pisca Tadeuša Slobodžanjeka. Temelji se na stvarnim događajima iz sela Jedvabne, u kojem su 1941. godine poljski meštani ubili svoje komšije Jevreje. Ne nacisti, pa ni nemačka vojska. Bili su to ljudi koji su se poznavali, sa kojima su odrasli, sedeli u istoj klupi, slavili rođendane, delili detinjstvo i prve ljubavi.
Drama prati deset školskih drugova, petoro Poljaka i petoro Jevreja, od detinjstva do duboke starosti (onih koji su ostali živi). Kroz njih gledamo kako se menjaju odnosi, kako prijateljstva pucaju pod teretom politike, rata, mržnje i straha. Posmatramo kako obični ljudi, nesvesno ili svesno, postaju zveri. I kako godinama nakon svega pokušavaju da žive sa sobom… Ili da ne žive.
Kada žene igraju muškarce, a publika zaboravi razliku
Na sceni su pretežno žene. Glumačku postavu čini klasa u kojoj očigledno ima više studentkinja nego studenata, pa su mnoge muške uloge poverene njima. I to ne deluje ni veštački, ni iznuđeno. Niko se ne trudi da “glumi” muškarca. Nema karikiranja, nema spuštanja glasa, nema preterane stilizacije, već samo istina. Toliko da zaboravite koga je trebalo da igra muškarac.
One ne pokušavaju da vas ubede. One već jesu tu u svojim likovima, njihovim emocijama i pogledima. I upravo to ruši svaku granicu između pola, starosti i očekivanja. Njihova igra je živa, ranjiva, često bolna, ali nikada patetična. U pojedinim trenucima bilo je toliko tiho, toliko napeto, da sam zaboravila da dišem. Nisu glumile već su postale ono što glume.
Svaki diplomac, svaki glumac i glumica u ovom komadu jeste priča za sebe. Ali ono što su zajedno isporučili, nije bio samo komad. Dobili smo disanje i krik… Pitanje koje još uvek odzvanja: kako se gubi čovečnost?
Režija, scena i zvuk: Vođeni šapatima prošlosti
Predstava počinje nevino i razdragano. Svi su na sceni i vidimo igru celog razreda. Kao da pred nama, uživo, popunjavaju leksikon. Otvara nam se dečiji svet fantazija: „Ko će biti glumica, ko stilistkinja, ko naučnik, a ko najbolji šmeker?“ Tu su i simpatije, pogledi ispod trepavica, dečja takmičenja i sramežljivi odgovori. Deluje gotovo veselo, razigrano i bezazleno.
Pročitajte Magija ‘Sirana’ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu
Bez velikih promena na sceni, jer za njih u prostoru Teatra Vuk zaista i nema mesta, pažnja se potpuno usmerava na glumce. Svaki pokret, svaka reč, svaki uzdah postaje vidljiviji. I taman kad pomislimo da gledamo priču o jednom detinjstvu koje se razvija pred našim očima, počinjemo da osećamo nešto što se ne vidi. Hladno, neimenovano i opasno, polako se uvlači među likove.
Nije nagla promena, već neprimetno proklizavanje u napetost. Tišine postaju duže, osmesi ređi, dodiri neodređeni a reakcije neočekivane. Zlo ne dolazi spolja već raste iznutra, među njima, u pogledu, u nesigurnosti, u prećutanom. Gledamo kako se razred raspada, a da još nije ni stigao do zrelosti.
Sve vreme, na sceni su i dva ženska lika koja odskaču od ostatka glumačke postave. Nekako su mi od prvog momenta toliko ličile na rad Gorčina Stojanovića. One nisu deo razreda i ne pripadaju narativu na isti način. Njihovo prisustvo je istovremeno uznemirujuće i neophodno. Njihove rečenice ne teku kao dijalog, već kao komentari iz druge ravni. Ponekad zvuče kao pripovedačice, ponekad kao savest a u određenim trenucima deluju kao unutrašnji glasovi samih likova.
Njihova pojava, stilski potpuno različita, zapravo produbljuje ceo doživljaj. Dok su ostali likovi uvučeni u radnju, ove dve figure nas stalno vraćaju korak unazad, u analizu i prepoznavanje. Njihov ritam, visina glasa, način na koji izgovaraju tekst deluje namerno izdvojeno i dramaturški osmišljeno da bi poremetio mirnu percepciju gledalaca. One ne donose razrešenje već otvaraju vrata pitanjima. Oživljavaju ono što je potisnuto, pokreću uspomene, bore se s tugom, provaljuju ćutanja. U trenutku kad sve na sceni počne da klizi u nepovrat, one stoje kao graničarke između onog što je bilo i onog što više nikada neće moći da se popravi. One su bele veštice i pokazuju šta se dešava kad se istina predugo ćuti, sećanja potiskuju a jednom zaboravljena bol vrati da nas progoni.
Odavno nisam doživela momenat kada publika prestaje da bude posmatrač i postaje saučesnik. I teško je!
Da li smo to mi danas?
Ova predstava je smeštena u istoriju, ali sve vreme sam mislila na sadašnjost. Da li je ovo Poljska ili smo mi i naše podeljenosti koje svakodnevno gledamo? Rečenice koje se pišu ispod vesti, komentari na mrežama, ljudi koji govore „treba ovako s njima“. Kako lako zaboravimo da smo svi mi nekome komšije, kolege, prijatelji, školski drugovi… i postajemo njihovi i naši.
Možda me zbog toga toliko i pogodila. Ovo nije predstava koja deluje kao nešto što se davno desilo „tamo negde“. Ovo je priča koje može da se dešava ovde, sada, među nama dok samo čekamo trenutak da neko prvi zapali šibicu.
Zato je ova predstava važna i mislim da svako treba da je pogleda! A posle nje biramo ćutanje ili razgovor ali nikako podele!
Glumci i uloge u predstavi Naš razred
Kada imamo ovako mlade glumce, jako je teško istražiti biografije i unapred se izvinjavam ako sam nešto preskočila. Sigurna sam da će se to uskoro ispraviti jer su svi do jednog odlični, svako na svoj način.
Stefan Jevtović – Vladek
Kada ukucate ime Stefan Jevtović, sigurna sam da ćete prvo dobiti “pogrešnog”. Nisam uspela da pronađem njegovu biografiju ali sam sigurna da ćemo ga gledati uskoro u raznim serijama. On je onaj tip glumca koji ima skoro svaka klasa (Nebojša Ilić, Miloš Samolov, Branko Cvejić…).
Milica Vokić – Rahelka / Marijana
Milica Vokić je diplomirala glumu na Akademiji umetnosti u Banjaluci. Igrala je u predstavi Opasne veze kao Sesil de Volanž, u režiji Predraga Štrbca, u produkciji Narodnog pozorišta Republike Srpske. Iznenađena sam da već nema pozamašan spisak uloga ali sigurna sam da će se to uskoro promeniti.
Luna Pilić – Zigmunt
Luna Pilić je hrvatska glumica koja je glumila u filmovima Sveta obitelj (2023), Zagrebački ekvinocij (2019) i Pasjača (2025). Meni je omiljena kao Blanka iz serije Crno-bijeli svet. Koliko ovog ponedeljka idem da je gledam u predstavi Junaci doba krize Atelje 212. Iako najveći negativac u ovoj predstavi, osvojiće vas glumom.
Marija Liješević – Zoha
Marija Liješević je poznata po ulogama u filmovima Beneath the Houses, Man with Gills i muzičkom spotu Senidah: Behute (2022). Definitivno ćemo je uskoro dosta gledati.
Sara Pavlović – Dora
Sara Pavlović mi je nekako odmah bila poznata. Glumila u serijama Igra sudbine (2020) i Anin svet (2020), kao i u filmu Videotheque (2024). Meni je najverovatnije poznata po ulogama u JDP-u.
Katarina Veljović – Rishiek
Još jedan poznati lik koji gostuje u JDP-u, Katarina Veljović. Spominjala sam je u recenziji predstave Sirano. Glumila je u filmu Luda godina – Povratak Žikine dinastije (2025) i seriji Svindleri (2019).
Luka Radosavljević – Henjek
Luka Radosavljević je poznat po ulogama u serijama Ubice mog oca (2016), Urgentni centar (2014) i filmu On the Terrace (2023). Videćete ga i u predstavi Sirano.
Ana-Marija Stamenković – Jakub Kac
Ana-Marija Stamenković je glumila u seriji Radio Mileva (2021) i filmu Dance to Freedom (2021). Odlična je u ovoj ulozi!
Ivan Blagojević – Menachem
Ivan Blagojević je naveden kao deo ekipe filmova Crawl (2019), Anna (2019), Šetnja sa lavom (2022), God be with Us (2024), Megdan Between water and fire (2024)…
Uroš Končar – Američki policajac / NKVD-ovac / Amtskomandant / Janusz
Nina Martinović – Bela veštica
Maja Šumoňa – Bela veštica
Milorad Miljković – Abram
Tamara Mladenović – Majka
Naš razred – Zvuči poznato
Ova verzija predstave Naš razred me je toliko oduševio da sam se tek kasnije, kada su se emocije slegle, setila da mi je ime predstave poznato. Negde, nekada, videla sam istoimenu predstavu na repertoaru Narodnog pozorišta. Tada sam, na brzinu, pomislila da je verovatno u pitanju neka priča slična onoj iz Draga Jelena Sergejevna. Možda o razredu, sigurno o sukobima mladih i starijih, možda o nekoj tihoj, ali dubokoj izdaji.
Međutim, Naš razred nosi mnogo težu priču koja ne ostaje u učionici, već se širi kroz decenije i prostore koje ne možemo da zaboravimo, ma koliko pokušavali.
Naš razred u Narodnom pozorištu
Definitivno ću pogledati i ovu verziju i biće to, verujem, drugačije iskustvo. U Narodnom pozorištu igraju profesionalci, glumci sa godinama i iskustvom. Muške uloge igraće muškarci i verovatno će to učiniti da predstava bude surovija, brutalnija u svojoj interpretaciji.
Ali već sada znam da neće imati ono što sam videla u Vuku. Faliće joj ova mladost koja još ne zna da glumi tugu, jer je još nosi svežu na licu. Neće imati onu neiskvarenost koja se ne može naučiti, i ranjivost koja je bila jača od svake tehnike.
Jer ovde, pred nama, stajala su deca. Mladi koji se smeju, trče, sapliću, odrastaju pred našim očima, a zatim, u jednom trenutku, postaju nešto drugo. Počinju da mrze, izdaju i više nikada ne mogu biti ono što su bili.
Taj prikaz i gluma koju nosi samo mladost u svom telu i glasu, teško da iko može izvesti ako su te godine ostavili iza sebe.
I za kraj…
- Ukoliko verujete da je pozorište mesto suočavanja, a ne samo zabave,
- Sigurni ste da umetnost treba da nas boli kada je to potrebno,
- Mislite da još ima smisla pitati gde je nestao čovek…
…onda je Naš razred predstava koju morate pogledati. Znam da ćete ostaneti bez daha i sa puno pitanja, jer ova predstava to i traži… Da joj se veruje i da se ne zaboravi.
Discover more from Indijanka Danka
Subscribe to get the latest posts sent to your email.
