OBRAĆANJE NACIJI: Predstava koju treba pogledati ili preskočiti?

Da li vam se ikada desilo da pročitate opis predstave na sajtu pozorišta, pogledate slike i odmah zaključite da to nije nešto za vas? Znam da knjigu ne treba ceniti po koricama, ali kod predstava… Bila sam ubeđena da Obraćanje naciji nije nešto što će mi se dopasti.

Karte sam dobila kao giveaway od NewsMax Balkans i rekla sam sebi: „Ako bude loše, kao što se čini, izaći ću.“ A ja to nikada ne radim! Ali, već posle prvih nekoliko minuta shvatila sam da sam se prevarila!

Opis na sajtu kaže:

Komad se sastoji iz kratkih monologa odabranih iz istoimene drame i zbirke „Hodam u koloni“ Askaniija Čelestinija. To su priče iz svakodnevnice koje korišćenjem basnolike alegorije slikaju kompleksnu mapu neoliberalne sadašnjosti – konzumerske, netrpeljive, korumpirane, samžive ali i paralizovane, depresivne i bezidejne. Svi klasni, rasni i politički problemi objašnjavaju se jednostavnim „prirodnim zakonima“ ili primerima iz istorije čovečanstva, elaburirajući citate sv. Mateja, Napoleona, Hitlera, Gramsija ili Svifta. Svaki monolog je kratak, eksplozivan i na liniji između „rentovanja“ na Tviteru i stand-up komedije.

Iako je to tehnički tačno, opis nije ni približno dovoljno dobar marketing za predstavu. Pokušala sam da zamisllim kako bi to moglo drugačije da se napiše.

Komad je satkan od kratkih monologa istoimene drame i zbirke “Hodam u koloni” Askaniija Čelestinija. Svaki monolog je kao palidrvce u kutiji šibica! Eksplozivan, duhovit i redja se u nepredvidive oblike. Kroz prizmu svakodnevnog života, predstava satirično oslikava pohlepu, korupciju, samoljublje i mizoginiju, ali i one trenutke kada smo paralizovani, depresivni ili bez ideja.

Korišćenje citata istorijskih ličnosti: Napoleona, Hitlera, Grahmšija ili Sv. Mateja publika neće uvek moći da prepozna. Upravo ta igra s citatima dodaje slojevitost i izaziva razmišljanje o univerzalnim ljudskim manama koje svi nosimo, bez obzira na pol, nacionalnost ili lični status.

Predstava je refleksija sveta oko nas! Svaka zemlja ima svoje uspone i padove, a ljudi različite sudbine. Od trenutaka apsurda do grotesknih scena, glumci nas vode kroz priče koje su duhovite i surove. Kombinacija kostima, scene, svetla i muzike vas drži prikovane za scenu 1 sat i 55 minuta.

Glumci

Iako najveći broj likova nema imena, i na prvi pogled sve izgleda čudno, kada sve krene, shvatićete zbog čega je tako. I svaki od glumaca ima svoje momente koji će vas oduševiti, nasmejati ali i udariti direktno u stomak.

Žene

Gorica Popović (Osoba sa kišobranom i Papa) – Gorica je glumica sa dve uloge (iako još neki imaju više likova), ali nju morate odmah primetiti. Njena „Osoba sa kišobranom“ je oličenje nekih likova koje sve češće viđamo u našoj svakodnevnici, na žalost. Ovaj lik je u suštini anonimni posmatrač, ali istovremeno reflektuje sve ljudske mane: pohlepu, sebičnost i licemerje. Kao Papa je odlična!

Katarina Žutić (Doktorka i nastavnica čekanja u redu)

Katarina kao doktorka je neverovatno smirena ali ceo dijalog pokazuje apsurd i frustracija svakodnevice. Možda je ona jedna od ovih novih doktorki bez diplome ili je samo oguglala na frustracije pacijenata koji joj dolaze. Ona je lik s kojim se lako identifikujete, jer pokazuje koliko smo svi ponekad zarobljeni u rutini i besciljnosti.

Kao učiteljica… Nova dimenzija apsura svuda oko nas i podsetnik da sve ono što mislimo da je nemoguće, nekome nekada bude odlična ideja.

Jovana Gavrilović (Osoba bez kišobrana) – Jovana predstavlja ranjivost, potrebu za zaštitom i apsurdnost situacija u kojima se nalazimo. Odlična je i kao stanarka kojoj kaplje voda.

Miona Marković (Jedna lepa devojka sa ašovom) – Miona je meni jako interesantna kao glumica, pa joj je i ova uloga, iako mala, odlična. Zombi deo je definitivno za neki film.

Muškarci

Branislav Zeremski (Toni Mafijaš) – Toni Mafijaš je groteskno prikazani simbol političke moći i pohlepe. Branislav odlično balansira između komičnog i jezivog, dok se mi u publici smejemo iako nam je istovremeno muka jer prepoznajemo ono što nam se dešava u životima.

Aleksandar Srećković (Toni Korumpirani) – Srećković igra korumpiranog Tonija s neverovatnom energijom. Njegove moralne slabosti i ambicije uništavaju sve oko nas, a on sam je smešan i zastrašujuće podseća na neke druge likove.

Gordan Kičić (Uznemireni / MC) – Kičić je eksplozivna figura koja povezuje sve fragmente predstave. Njegove uloge unose ritam, humor ali i podsećanje da je sve što gledamo refleksija sveta oko nas.

Dejan Dedić (Momak sa pištoljem) – Dedić je oličenje nasilne logike, lik koji se pojavljuje neočekivano i menja dinamiku predstave. Odličan je kao jedan od muških likova koji postaju žene. Neodoljivo podseća na Ursulu iz Male Sirene.

Ivan Jevtović (Momak sa ekserom) – Ivanov lik je groteskan, ali i realan. On je onaj deo ljudske prirode koji boli, šokira i nasmeje istovremeno.

Ivan Mihailović (Indigo) – Indigo je apstraktan, ali važan lik. On je jedan od onih oko nas. Onih koji žele svima da ugode i da ih iskoriste. Osoba bez identiteta koja se prilagođava potrebama i zahtevima okoline. Mihailović je odličan i njgova scena je jedna od najboljih.

Predstava se zaista mora doživeti uživo da bi shvatili koliko su ovi monolozi upečatljivi, a glumci fenomenalni.

Scena, režija i kostimi

Režija Mine Milošević, savršeno balansira ritam, tempo i intenzitet. Scena Sinise Ilića je minimalistička, ali funkcionalna i vidi se da je svaki detalj pažljivo osmišljen. Baš svaki je tu da podrži apstraktne i groteskne elemente predstave. Možda će vam se na prvi pogled učiniti nešto i preteranim, ali kada pokušate da shvatite zbog čega, zaključite da je ipak sve na svom mestu.

Kostimi Maje Mirković su čudni, gotovo nadrealni. Likovi izgledaju kao da su došli iz različitih svetova i vremena, što dodatno naglašava univerzalnost ljudskih mana koje predstava istražuje. Na momente vam se čini a je neko spojio Čaplina i Bovija u jednom liku. Šminka je čudna i neobjašnjiva. Kao da se neko igrao i pokušao da napravi karikature ali bez ikakvog plana. Ali plan postoji i svakom glumcu daje licemernu ili grotesknu notu koja pojačava komičnu i satiričnu dimenziju, a opet podseća na sve… I svakoga.

Scenski pokret Čarni Đerića doprinosi dinamici i energiji predstave, a dizajn svetla i zvuka (Igor Milenković i Dragan Stevanović Bagzi) stvara atmosferu koja dodatno naglašava intenzitet svakog monologa i interakcije. I sve je tako čudno, na slikama ponekada i odbojno, a možda drugačije nije ni trebalo.

I za kraj…

Marketing je čudna stvar jer može uništiti proizvod ili prodati maglu. Obraćanje naciji je primer da ponekad nije dovoljno gledati opise i slike na sajtu pozorišta. Bolje je proveriti da li je neko zaista gledao predstavu.

Ja jesam i mogu reći da je ovo jedna od onih predstava koje vas iznenade, nauče i zabave.

Svakako topla preporuka za sve koji žele da vide ljudskost u svim njenim slojevima… Iskrenu, surovu, komičnu i grotesknu, i one koji žele da se podsete da su naše mane univerzalne, ali da ih možemo prepoznati i nasmejati se sebi. A možda, samo možda, nešto uspemo i da promenimo na bolje.