Recenzija predstave Eldorado: Gluma sjajna, ritam spor

Tokom poslednjih mesec dana imala sam priliku da pogledam nekoliko predstava koje su se po mnogo čemu razlikovale. Bilo da je to po žanru, stilu, dinamici ali ih je sve povezivala jedna stvar: izvanredni glumci. Tek sada, kada je sve sleglo i prošla je dovoljna vremenska distanca, mogu da napišem nekoliko reči o svakoj od njih. Počinjem od predstave Eldorado mog omiljenog JDP-a.

Ko stoji iza predstave

Režiju potpisuje Veljko Mićunović, a komad je rađen prema tekstu izraelskog pisca Motija Lernera. Kostime je osmislila Marija Marković Milojev, a scenografiju potpisuje Stevan Koprivica, koji je ovom prilikom postavio vrlo specifičan, gotovo zagušljiv ambijent, savršeno uklopljen u temu porodične disfunkcionalnosti. Definitivno drugačije i hrabrije.

Glumačka postavka

Ako kažem da na sceni gledamo impresivan ansambl, to nije isto kao kada ta imena i napišem. Na sceni nas svojom glumom osvajaju

• Nikola Rakočević kao Anton
• Goran Šušljik kao Ašenbrener
• Nataša Ninković kao Greta
• Miodrag Dragičević kao Oskar
• Ivana Vuković kao Tekla
• Marta Bogosavljević kao Manuela

Svako od njih isijava snažnu, jedinstvenu energiju i čak i kada je scena tiha, prostor zrači tenzijom.

Pročitajte recenzije NAŠ RAZRED: Diplomska predstava koja boli ali i Magija ‘Sirana’ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu

Priča

Eldorado nas vodi kroz složeni raspad jednog čoveka i njegove porodice u savremenom svetu opsednutom novcem i statusom. Anton, prodavac nekretnina, ostaje bez posla, ali to krije, od sebe i od drugih. Njegova žena Tekla nosi sopstvene tuge, nesigurnosti i senke prošlosti, dok majka Greta i njen ljubavnik Oskar dodatno potkopavaju svaki pokušaj da ova porodica pronađe svoj put.

Najkraće moguće, Eldorado je priča o ambiciji, pohlepi, gubitku kontrole i nedostatku empatije.

Kostimi kao priča za sebe

Posebno moram da pohvalim kostime Marije Marković Milojev, koji su nenametljivo, ali precizno dočarali svaki lik. Od simbolike boja, kroja, do odnosa s prostorom. U savremenoj drami, kostimi često ostanu u senci, ali ovde su postali suptilni produžetak ličnosti.

Moj lični utisak

Imamo savršene glumce u besprekornim kostimima. Priča je zanimljiva a scenografija upečatljiva. Ipak, nedostaje ono nešto.

Onog trenutka kada dozvolim sebi da drugi put pogledam na sat, sa nadom da je kraj blizu, nešto nije kako treba. Možda je to previše razvučena simbolika. Ili je do česte tišine koja ne otkriva ništa. A i sigurna sam da neke scene koje traju duže nego što je suštinski opravdano.

U predstavi ima previše trenutaka kada se pitate: „Čemu ovo?“ Sve je moglo biti kraće, konciznije i efektnije. Ali zato gluma pokušava da popuni sve rupe.

Nataša Ninković koja ne mora ni da progovori dok njena pojava govori više od teksta. Goran Šušljik, standardno briljantan. Nikola Rakočević, koji iz uloge u ulogu potvrđuje ono što smo znali od početka njegove karijere, ozbiljan glumački kalibar. Miodrag Dragičević, čije prisustvo na sceni sve češće viđamo s razlogom, uspeva da ostane autentičan. Ivana Vuković deluje ponekad nesnađeno, ali ne zbog sopstvene greške, već kao da joj nije ostavljeno prostora za više. Marta Bogosavljević je korektna, ali u jednoj ovako jakoj postavci ostaje u drugom planu.

I za kraj…

Eldorado je predstava koju treba pogledati zbog sjajnih glumaca. Možda će vas dotaći više nego mene, ili će vas inspirisati na razmišljanje o odnosima, ideologiji, jurnjavi za novcem. Ali u jednom ćemo se sigurno složiti, JDP ponovo dokazuje da ima ono najvrednije a to su glumci koji i bez reči znaju da kažu sve.