Kada čujemo da su naučnici pronašli razlike u mozgu ljudi koji mnogo igraju, lako je doći do najdramatičnijeg zaključka. Gejming menja mozak, previše vremena za računarom ostavlja posledice a sledeći korak je verovatno upozorenje roditeljima da sklone konzolu. Novo istraživanje jeste pronašlo zanimljive razlike ali njegova poruka nije ni približno tako jednostavna.
Studija objavljena 9. oktobra 2026. u časopisu Brain and Behavior obuhvatila je 59 mladih odraslih osoba. Njih 30 istraživači su svrstali u grupu sa prekomernim onlajn igranjem, dok je preostalih 29 služilo za poređenje. Svi učesnici su prošli snimanje mozga magnetnom rezonancom, a naučnici su zatim tražili razlike u njegovoj građi i upoređivali ih sa izraženošću problema povezanih sa gejmingom.
Rezultati jesu pokazali razliku u jednoj mreži sive mase koja uključuje desni talamus i deo mozga važan za kontrolu pokreta. Što su simptomi problematičnog gejminga bili izraženiji, to je pronađena razlika u toj mreži bila veća. Autori smatraju da bi ovaj nalaz mogao da pomogne u razumevanju problema sa samokontrolom i sve veće potrebe za nagradom kod ljudi kod kojih gejming počinje da izmiče kontroli.
Mozak gejmera se prilagođava
Mozak se stalno prilagođava onome što radimo. Učenje jezika, sviranje instrumenta, sport i druge aktivnosti mogu da budu povezani sa promenama u moždanim mrežama, pa sama činjenica da se kod gejmera pronađe razlika nije dokaz bolesti ili oštećenja. Video igre od igrača često zahtevaju brzu obradu vizuelnih informacija, koordinaciju pokreta, pažnju i donošenje odluka u kratkom vremenu. Zato nije posebno iznenađujuće što su ranija istraživanja pronalazila razlike upravo u delovima mozga povezanim sa čulima, pokretima, pažnjom i kontrolom ponašanja.
Veliki pregled dosadašnjih istraživanja, objavljen 2024. u Journal of Clinical Medicine, pokazuje koliko je slika zapravo komplikovana. Kod ljudi sa poremećajem igranja pronađene su različite promene u moždanim mrežama ali su neka istraživanja istovremeno beležila bolju povezanost oblasti zaduženih za obradu vizuelnih i prostornih informacija ili koordinaciju pokreta. Autori tog pregleda upozoravaju da je broj različitih rezultata toliko veliki da se takvi nalazi još ne mogu jednostavno koristiti kao dijagnoza.
Zato „drugačiji mozak“ ne znači automatski „oštećen mozak“. Mnogo je važnije pitanje da li su pronađene razlike posledica zdravog prilagođavanja određenoj aktivnosti ili su povezane sa gubitkom kontrole i drugim problemima.
Šta su pronašli kod ljudi koji previše igraju?
Najzanimljivija razlika u novoj studiji pronađena je u mreži koja uključuje talamus i deo mozga direktno povezan sa planiranjem i izvođenjem pokreta. Kada su istraživači analizirali čemu je ta mreža najviše povezana, izdvojili su obradu čulnih informacija, pažnju i kontrolu pokreta. Logično kada govorimo o gejmingu jer igrač neprekidno prima informacije sa ekrana. On reaguje na njih i koordinira ono što vidi sa pokretima ruke, miša ili kontrolera. Kod kompetitivnih igara taj ciklus može da se ponovi hiljadama puta tokom jedne sesije.
Ipak, autori nisu proučavali obične igrače koji nekoliko puta nedeljno uključe omiljenu igru. Fokus je bio na ljudima kod kojih je igranje već bilo prekomerno i povezano sa slabijom kontrolom nad sopstvenim ponašanjem. Upravo zbog toga rezultate ne možemo da prenesemo na svakoga ko voli video igre.
Dopamin i serotonin
Istraživači su otišli korak dalje i pronađene razlike u mozgu uporedili sa postojećim mapama receptora za serotonin i dopamin. Uočili su određeno preklapanje, zbog čega smatraju da bi sistemi povezani sa ova dva prenosioca signala u mozgu mogli da imaju ulogu u problematičnom odnosu prema gejmingu.
Ovde je veoma važno objasniti šta istraživanje nije uradilo. Naučnici ovim ljudima nisu izmerili „previše dopamina“, niti su dokazali da gejming menja količinu serotonina u mozgu. Oni su pronađeni obrazac samo uporedili sa poznatom raspodelom receptora, pa rezultat predstavlja trag za buduća istraživanja, a ne potvrdu konkretnog hemijskog poremećaja.
Dopamin se često pominje kada govorimo o video igrama zato što učestvuje u sistemima nagrade, motivacije i učenja. To ipak ne znači da svaka aktivnost koja pokreće te sisteme stvara zavisnost niti da se problematično igranje može objasniti jednom hemijskom supstancom.
Postoji li dokaz da je gejming napravio ove promene?
Ovo je najvažnije ograničenje celog istraživanja jer su naučnici uporedili dve grupe u jednom periodu, ali nisu snimili mozak učesnika pre nego što su počeli intenzivno da igraju i zatim pratili šta se sa njim događalo tokom nekoliko godina. Zbog toga ne znamo šta je bilo prvo.
Moguće je da je dugotrajno prekomerno igranje povezano sa promenama koje su istraživači pronašli ali je isto tako moguće da određene osobine mozga neke ljude od početka čine podložnijim gubitku kontrole. Treća mogućnost je da na oba utiču drugi faktori koji u ovoj maloj studiji nisu mogli potpuno da se izdvoje.
Tu je i problem veličine istraživanja. Pedeset devet učesnika je dovoljno da se pronađe zanimljiv signal koji vredi dalje proveravati, ali nije dovoljno da se donese zaključak o milionima gejmera širom sveta.
Raniji pregled snimanja mozga kod poremećaja igranja takođe pokazuje da različite studije često ne pronalaze potpuno iste obrasce. Neke promene mogu da budu posledica samog iskustva igranja, dok druge mogu da budu povezane sa problemima kontrole i ponašanja. Zbog toga istraživači još nemaju jednostavan snimak mozga na osnovu kojeg bi mogli da kažu da neka osoba ima problem sa gejmingom.
Previše gejminga nije isto što i ljubav prema igrama
Ovo je možda najvažnija razlika za roditelje i same gejmere. Nova studija se ne odnosi na nekoga ko je upravo kupio novu igru i tokom vikenda proveo šest sati u njoj, niti pokazuje da će svaka duga sesija napraviti promenu u mozgu. Problem počinje kada osoba sve teže kontroliše koliko i kada igra. Gejming tada može da potisne spavanje, obaveze, fizičku aktivnost, odnose sa drugim ljudima i druge stvari koje su ranije bile važne.
Baš zato broj sati ponovo nije jedini podatak koji treba gledati. Dvoje ljudi može da provede isto vreme u igri, dok samo jedno od njih zbog toga ozbiljno zapostavlja ostatak života. Nova studija pokazuje da problematično igranje možda ima i trag koji možemo da vidimo na snimcima mozga. Ipak, potrebno je mnogo više istraživanja pre nego što budemo znali da li su pronađene razlike uzrok, posledica ili samo deo mnogo složenije priče.
Nauka nam govori da mozak ljudi koji gube kontrolu nad gejmingom može da se razlikuje u oblastima povezanim sa pažnjom, pokretima i samokontrolom, ali tek treba da utvrdimo zašto se ta razlika pojavljuje i šta ona zaista znači.
