JADE KING – Kako mi je indie igra pomogla da prebolim traumu

Prenosim Vam u potpunosti tekst koji sam našla na portalu Gamer.

Upozorenje

Upozorenje o sadržaju: Ovaj članak sadrži pominjanje silovanja i mentalne bolesti.

Trauma

Trauma nikada ne nestaje. Može se lečiti terapijom ili ublažiti uz kontinuiranu pomoć prijatelja i porodice, ali negativna iskustva kroz koja prolazimo zauvek će biti deo nas. Kvir osobe su posebno podložne traumi koja traje, zahvaljujući društvenoj netrpeljivosti i obručima kroz koje moramo da preskočimo da bismo obezbedili sopstvenu sreću.

To mi se desilo i poslednjih meseci sam se suočavao sa incidentima prošlih seksualnog napada i sopstvenim osećajem identiteta u svetu u kome se ne osećam uvek dobrodošlo. Teško je, ali idem napred. Shvatio sam da potiskujem svoje emocije oko ovih elemenata moje prošlosti, nesvestan koliki uticaj oni imaju na mene. Tek kada me je bliski prijatelj pitao šta nije u redu i kuda ide moj život ako nisam dovoljno hrabar da se suočim sa svime.

Trauma uslovljava vaš um da nikada ne razotkrije ono što doživljava kao slabost, zatamnjujući iskustva koja su vam nekada bila blizu da vas razdvoje. Bio je to lonac u kojem sam se kuvao i sa kojim sam se plašio da se suočim, a kamoli da se slomim na načine koji bi mi omogućili da se izlečim.

Silovanje

Prošle godine sam silovana. Dok se bavim tranzicijom pola i pokušavam sve što mogu da vratim kontrolu nad telom koje i dalje prezirem, to su sećanja kojima se uvek vraćam. Kako su me odgovorni ljudi videli kao objekat koji zaobilazi rodnu binarnost i koji bi mogao da ispuni njihove fantazije, ali samo ako je to značilo da me ograniči na stvarnost u kojoj ne mogu da se pogledam u ogledalo ili otvorim intimnost bez da se stidim. Deo po deo izvlačim se iz ambisa, iako znam da će ožiljci ostati i da budućnost hormona i hirurgije neće popraviti ono što može zauvek ostati slomljeno.

He Fucked The Girl Out Of Me

O igri

He Fucked The Girl Out Of Me je biografska narativna avantura Taylor McCue koja je objavljena na Steam, a usredsređena je na sličnu traumu. Kvir kritičari su je brzo pohvalili kao nepokolebljiv uvid u lična iskustva transrodne žene koja istražuje svoju traumu kroz ekspresionistički Game Boy naslov. Potresno je eksplicitan, a čak ni tada ne može da iznese ni najoštrije detalje, jer po rečima njegovog tvorca: takav pristup bi onemogućio završetak ovakve igre.

Pokazalo se da im je bilo teško da se izleče od svih trauma koje su im te nevolje nanele, ali podjednako je bilo važno da ovu priču podele sa svetom ako je pomogla da se izleči, razume ili odbaci ono zbog čega su demoni želeli da ih proganjaju. sve ove godine.

Igra traje samo 40 minuta dok je ne završite jer prati kratka iskustva autorke sa seksualnim radom usred njene rodne tranzicije. Pre Zakona o pristupačnoj nezi Affordable Care Act, većini trans osoba iz radničke klase bilo je još teže nego danas da nabave lekove poput hormona ili blokatora. Mnogi su morali da pribegnu seksualnim poslovima ili sličnim zanatima kako bi uzaludno pokušali da sastave kraj s krajem. To je profesija koju ceni queer zajednica kada su trans osobe u mogućnosti da preuzmu kontrolu nad svojim telima kao alatima istovremenog posla i zadovoljstva usred heteronormativnog društva.

Ali ovo može imati cenu, ili učešće cisrodnih klijenata koji su previše željni da tretiraju trans ljude kao fetiš objekte ili da ih samo iskoriste pre nego što ih odbace. Igra ide po liniji, prepuštajući se pobedama seksualnog rada, dok naglašava da će biti bačeni u to okruženje kada niste spremni, ili jednostavno nemate drugog izbora, i ostaviti trajne rane za sobom. Moja trauma će ostati sa mnom do kraja života, i moram da preispitujem postupke ljudi i mesta koja posećujem sa strahom da bi se sličan čin mogao ponoviti.

Borba i ožiljci na duši

Ova igra razume tu borbu, kidajući mi ožiljke u nadi da im to može pomoći da zacele kako treba za ono što se čini kao prvi put. Kako uspomene postaju sve teže i teže za shvatiti, McCue pribegava apstraktnim slikama i gotovo apokaliptičnoj atmosferi da bi prikazala ljude koje sreće i lokacije koje ponovo posećuje.

Neuzvraćena ljubav koja uvlači njenu ranjivu dušu u poroke seksualnog rada, ili roditelj koji je srećan da izbacuje mrtva imena dok traži novac za račune kada McCue teško može da priušti da sama to plaća. Ove borbe su nemilosrdne, retko kada tračak svetlosti sija kroz tamu. Neprestano sam bila zapljusnuta malim podsećanjima na sopstvenu prošlost, pa čak i na trenutne delove mog života u kojima su transfobija i seksualna nesigurnost konstanta slutnje. Bezbroj trans ljudi proživljava te pojave, ali ih blokiraju ili ubeđuju sebe da je vojnički korak jedini način.

McCue namerno prikriva detalje ili prikazuje trenutke seksualne ranjivosti kratkim naletima dijaloga ili pikselizovanim slikama koje savršeno obuhvataju osećaj dugotrajnog užasa. Sećanja na seksualnu traumu postaju bitka izdržljivosti. Stisnuti zube i proći kroz to je jedino sredstvo za preživljavanje, jer preovlađujući osećaj krivice prožima čitavo vaše biće. Bez obzira koliko vam glasovi u glavi udaraju i vrište da pobegnete, sve što možete da uradite je da ostanete i nadate se izlazu.

Poruka

Bez obzira na sve beznađe koje igra donosi, ono nosi poruku prihvatanja pozitivnih stvari u životu iako trauma ostaje deo tebe. Nikada ne nestaje, a bez pomoći terapije ili izlaganja može podsvesno da ometa naše ambicije na načine koje nikada nećemo moći da shvatimo. Ne treba da se stidimo da ovakve priče iznosimo kroz sredstva koja mnogo olakšavaju otvaranje o brutalnim specifičnostima. Čak i ako McCue predstavlja hodajući duh koji priča sa ljubavlju prema izrazima emodžija u samoj igrici, njena iskustva ne mogu biti više ljudska.

Oni su mi pomogli da se izlečim, i dok je put koji je pred nama još uvek posut nedaćama, to kretanje ka boljem mestu mora da znači nešto.

Komentar

Meni je ovaj tekst bio težak za čitanje, isto kao i sudbine nekih ljudi koje sam upoznala a koji se suočavaju sa neprihvatanjem okoline zbog svojih opredeljenja ili izbora. Poznajem i žene koje su u ranoj mladosti bile suočene sa silovanjima i pogrešnim ponašanjem njima bliskih ljudi u tim momentima. Najgore je kada se sa bolom borimo ćutanjem, u sebi. Razgovor sa psihologom ili igranje igre, sve što može da pomogne treba pokušati.

Traume ne nestaju, to je istina. Najgore je kada ih zakopamo duboko u sebi i pokušamo da zaboravimo. Sa traumama se moramo suočiti, pobediti i nastaviti dalje jer život je jedan i niko nema pojma kada će nas posle oluje sačekati sunce. A sunce je uvek tu i najjasnije sija posle oluja i bura.