U svet video igara sam ušla sasvim slučajno. U mom detinjstvu nije bilo mesta za skupe igračke i gejming konzole. Najveća ljubav i znak rasipništva su mi bile ploče. Moj mali svet u četiri zida i maštanje o tome kako će sve jednoga dana biti divno a ja ostvariti sve svoje snove. Tada sam imala dva sna, da upoznam Duran Duran i Mladena Puljiza iz grupe Boa. Jedno jesam a drugo čekam.
Ovo spominjem jer ja nisam maštala o konzolama i igranju video igara. Računari su mi bili neki dalek i futuristički svet sve dok se nisam zaposlila u Imtel-u i to kao sekretarica.
Nekome jedan posao može biti zadovoljstvo za ceo život, a neko kao ja ne miruje i voli da upoznaje strukturu svega i uči.
Od podmornica i Sokoban-a do 1001 video igre.
Slučajnost i znatiželja su me naterale da otvorim svrata gejminga kada skoro niko kod nas nije imao mnogo informacija o tome, i evo me tu i danas. Igre, periferije i ceo svet koji iza igara živi.
Volim gejming ali u poslednje vreme mislim da je krenuo putem koji mi se ne dopada.
Od samog starta sam imala situacije u kojima sam morala da se pravdam i objašnjavam kako ja ipak nešto znam o gejmingu. Nisam “prava plavuša” koja je pozirala ispred kamera i govorila o igrama koje nikada nije igrala. I da se razumemo, ne kažem da je to pogrešno jer svako ima pravo da radi ono što želi. Ja jednostavno nisam osoba koja priča ono što joj neko drugi napiše već sam više osoba koja piše drugima ono što treba da kažu.
Svakodnevno imam poruke na Instagramu ili mail u kome me neki veliki baja proziva i pita o renkovima, herojima i da li igram ovu ili onu igru. Imala sam i situacije na forumima posvećenim gejmerima tipa “Ko je ova Indijanka da kenja o igrama?” Kada lepo odgovorim na prozivku sa pitanjem o tome šta ih zanima, jedno od prvih je “Koji je Vaš interes da ste u gejmingu?”
Interes…
Čini mi se da se sve u gejmingu polako pretvara u neke interese raznih grupa i da svet gejminga postaje zatrovan svim onim stvarima koje bi trebalo da ostanu van njega. Gejming je nešto što volim iako je činjenica da poslednjih godina radim neke druge stvari vezane za gejming umesto da samo sedim i igram. To me ne čini manjim gejmerom od onih koji sede i igraju jednu te istu igru godinama. Za razliku od njih, ja znam sve najnovije vesti iz sveta gejminga, na izvoru sam fenomenalne opreme ali i informacija. Upoznala sam neka najbitnija imena iz raznih gejming oblasti i posetila neke fenomenalne sajmove. Za mene je gejming sve ono što čini igru i gejming kulturu a ne samo fokus na jednu igru i određeni krug ljudi.
Hajde da odmerimo kakav si gejmer je rečenica koju svaki klinac preko 13 godina, kao i isfrustrirani kaster ili gejmer (zna se tačno na koga mislim) dozvole sebi kada se osete ugroženi činjenicom da o gejmingu priča žena od 55 godina koja ipak ima iskustvo u mnogim drugim stvarima. I to me iskreno ne nervira. Ageism je nešto što je tu vekovima ali je poslednjih par godina dobio krila jer smo dobili nove generacije koje misle da sve počinje i završava se lajkovima i lažnom stvarnošću. Odjednom svi misle da je sve moguće ostvariti i da ne treba da uče već samo da kritikuju stvari o kojima nemaju pojma pa činjenica da tamo neka baba priča o stvarima koje su rezervisane za mlađe ume i da uplaši. Ovo je tema o kojoj ću u nekom drugom tekstu.
Dakle, pored nekih standardnih stvari koje smo imali kao pojave u gejmingu, sada mi se čini da gejming počinje da gubi smisao. Ne zbog načina na koji se rade igre ili ljudi koji ih stvaraju. Tu se stvari usavršavaju svakodnevno ali… Svet igara postaje sve realniji i mislim da je problem u tome. Realnost u približavanju sveta mašte nosi rizik uplitanja drugih stvari u svet koji bi trebao samo da bude mašta.
Razni pokreti širom sveta i predstavljanje šokantnih opredeljenja i izgleda kao nečiji izbor (koji mnogima donosi brdo novca) su počeli da donose odluke o tome da li je neka igra igriva i dobra. Ja poštujem svačiji izbor ali ne mislim da svako može da nameće svoje mišljenje drugima. I nemojmo se lagati, nisu svi ni relevatni da nameću svoje mišljenje. Pogledajte samo zvezde domaćeg tvitera koje propagiraju svoje političko opredeljenje uz nametanje vere, svoj fizički izgled kao merilo inteligencije ili materijalni status kao uspeh u svetu šou biznisa. Svaka od njih smatra da je pametna i da treba da ih uvažavamo a većina se pita koja im je dijagnoza. Da, sve one dobro zarađuju na svojoj ludosti ali smatram da njihova mišljenja nemaju nikakvu vrednost.
I onda će neko takav da napravi svoju grupu i počne da propagira ono u šta veruje a većina će morati da se ućutka jer će u suprotnom biti prozvana zbog napada po nekom osnovu. Danas je normalno da svi imaju neka prava sem onih koji se nalaze u grupi… (dopunite sami).
Ranije je bila uzrečica da se u nekim konstatacijama uvek prepoznaju ne oni na koje se misli, već oni koji misle. Sa gejmingom (kao i sa nekim drugim stvarima) je problem što probleme često vide oni o kojima stvaraoci igre nisu ni mislili, ili tih problema ni nema.
U jednom od tekstova o gejming vestima sam pisala o tome kako se poziva na Hogwarts Legacy jer je osoba koja je transgender dobila ružno ime.
Da li neko stvarno misli da je stotine ljudi sedelo i razmišljalo kako da uvredi ljude koji se tako deklarišu?
Odakle nekome pravo da bilo čije ime proglasi ružnim i da na taj način brani svoja prava koja niko u ovoj igri nije ugrozio?
Odjednom imamo likove koji su premalo ili previše crni ili beli, ružni ili lepi i možete nabrojati satima. Super Mario postaje šovinista, Peach seksualno neopredeljena a Luigi potencijalni gej. Doom ima satanističke simbole, a Hogwarts Legacy po najnovijem ne treba igrati jer će kreatorima doneti novac. Da li neko stvarno misli da su sve to pozadine video igara?
Ne sporim da svi imamo pravo da budemo ono što želimo ali ne želim da me to sprečava da radim ono što volim i što me čini srećnom. Gde je tu granica između prava onih koji napadaju i prava onih koji igraju? Gde je ta linija koja će svet igara i mašte ostaviti da to i budu?
Poziva se na bojkot igre zbog nečije zarade ili izjave koju je neko negde postovao. Da li je delo koje je neko stvorio podložno ocenjivanju na osnovu izjava koje nam se dopadaju ili ne? Imamo primer gde se poziva i na bojkot stripa, knjiga ili filma jer su posle toliko godina popularnosti i obožavanja postali nepodobni jer je autor izjavio nešto protiv određene grupe ljudi. Razumem da neko time može biti povređen jer sam i sama prošla kroz razne faze u svom odrastanju, što zbog siromašta, nešto zbog fizičkog izgleda ali i mog opredeljenja da ne budem udata žena već samohrana majka. Ipak, ne mislim da to treba da utiče na bilo šta. Da li osoba koja insistira na bojkot nečega razmišlja o ljudima koji to delo ili igru vole da gledaju ili igraju a nikada nisu pomislili da kažu ili urade nešto protiv onih koji ih napadaju?
Video igre su mnogima svet o kojem ne žele da misle ili ga upoznaju i iskoriste potencijal koji nude. Pogledajmo na primer Fortnite. Igra ga stotine miliona igrača. Godinama je pod lupom mnogih zabrinutih roditelja koji se plaše da bi igra mogla imati negativan uticaj na njihovu decu. Neki roditelji tvrde, na primer, da njihova deca igraju Fortnite na račun svog obrazovanja, zdravlja, pa čak i lične higijene. Žalosno je što video-igre mogu imati negativan uticaj na živote nekih ljudi, ali je po meni ovo izazivanje straha, većinom bez čvrste naučne osnove. Ovo izazivanje straha kome ponekad treba žrtveno jagnje, a to su video igre, može odvratiti pažnju javnosti i nadležnih da identifikuju i pozabave se stvarnim potencijalom igranja video igara i tehnologije uopšte. Da li je stvarno Fortnite kriv zbog ovoga ili je to nešto što se decenijama provlači kao deo odrastanja pojedinaca? Danas Fortnite, u moje vreme radio i muzika. Svako vreme ima svoje breme i sve je to stara stvar u novom ruhu. Poenta je da se bavimo decom i da ih vaspitavamo, ne samo kako će igrati već kakvi će ljudi biti. To je do nas a ne do video igara!
Da li video igre treba da podležu trendovima i prikazuju samo ono što je tada IN?
Hoće li nam video igre krojiti ljudi koji ih možda i ne igraju?
Svet video igara je velikim delom svet mašte i bilo bi dobro da se tako i posmatra. Postoje dobre i loše igre, situacije kojima možda tu nije mesto ili dela o kojima treba diskutovati, i o tome treba pričati jer ništa nije crno i belo. Treba postaviti granice ali najbitnije, potrebno je da budemo dovoljno tolerantni i da nučimo da naša prava mogu da budu poštovana sve dok ne ugrožavaju tuđa.
Moje pravo je da uživam u dobroj igri koja me opušta pa makar ona donela novac onome ko je napravio. Bolje i to neko da šaljem poruke da pobedi određena osoba bez osnovne kulture ponašanja kojoj je najveći uspeh da ima seks pred kamerama.
Gejming ili reality, odlučite sami!
Discover more from Indijanka Danka
Subscribe to get the latest posts sent to your email.
