OVA MAMA JE GEJMER! Gejming i očekivanja! Nova kolumna Danice Manojlović

13:59HI-TECH Danica Manojlović|05. 04. 2019 Link ka sajtu

Nadala sam se da će EBL finale napuniti dvoranu i uživala sam u svim tim osmesima i pozitivnoj energiji. Dok sam sa par prijatelja sedela i upijala prolećne zrake sunca u kafiću ispred ulaza, osećala sam se ponosna na tu omladinu koja je došla da podrži finaliste. Na žalost, roditelja nije bilo. Standardna priča sa dovođenjem do ulaza i odlaska „da se nešto završi“ do kraja događaja. I to je bolje od zabrana

Reč „nadala“ sam napisala sa namerom. Ne „očekivala“ kako većina sada kaže.

Kod nas se sve pretvorilo u neka očekivanja. Porodica, posao ili prijatelji… Svi nešto očekuju. I svi sebi dozvoljavaju da se osećaju izigranim ili razočaranim ako nije onako kako su očekivali. I što je najgore, većina ta očekivanja „pakuje“ negde između redova onoga što se obećava ili traži.

Prijatelji koji mole za pozajmice do plate a očekuju da ih nikada ne pitate kada će da vrate. Poslodavci koji traže jedno u opisu radnog mesta a očekuju da radite sve što zamisle. Početne plate koje treba da budu niže dok ne naučite posao a očekuje se da ostanu iste godinama i da se ne bunite. Deca koja ne pitaju koliko vam je teško da trčite i zaradite dovoljno za život već očekuju da im pružite sve što zamisle. Prodavci koji vam prodaju robu kojoj je istekao rok i očekuju da se ne bunite. Banke koje vas zovu za neke smešne iznose na računima koje ste odavno zatvorili i očekuju da platite bez pogovora. Udvarači koji očekuju da postanete jedna od više njih jer imate toliko godina da nemate pravo da kažete ne. Primera je bezbroj…

Gaming je ista priča. Imam utisak da većina razmišlja u stilu „Napišem gaming i deca samo dolaze“. O;ekivana velika zarada za kratko vreme bez truda, rada i odgovornosti.

Gaming je posao kao i svaki drugi. Trud, rad i vreme. Ono što ga čini drugačijim je činjenica da se u radu može malo više uživati.

Roditelji poznatih sportista su ulagali vreme, novac i strpljenje iako nisu mogli da budu sigurni da će ta deca postizati uspehe. Gejmeri su sportisti. Njihova oprema su računari i periferije. Njih ne vozite posle časova na sportske terene i bazene da vežbaju već imate taj komfor da to rade kod kuće. Znam roditelje koji će bez pogovora voziti decu na turnire van Beograda za neke regularne sportove ali im neće pasti na pamet da se cimaju oko gaming turnira, iako je malim igračima potreban isto kao i drugim sportistima. I ono što mene najviše nervira, očekuju da se NE prihvati bez objašnjenja.

Kao što ja ne prihvatam izjave da je gejming kao droga bez objašnjenja i činjenica, tako je i detetu potrebno objasniti zašto mu se nešto brani. Da li stvarno o;ekujete da će vam dete postati psihijatrijski slučaj ako mu date da igra igrice?

Ako je Džek Blek mogao da napravi youtube gejmerski kanal kako bi zabavio svog sina i pružio mu podršku u igranju igrica, zašto vi ne bi podršali svoje dete i odvojili pola sata da odigrate zajedno neku igru?

Činjenica je da najveći broj tekstova o igricama na raznim portalima u našoj zemlji prevodi i sklapa tekstove u kojima čitate kako je FORTNITE toliko loš da je tamo negde neko dete razbilo stvari po kući jer su mu roditelji zabranili da je igra. GTA je dečaku u Engleskoj dala ideju da ima seks sa sestrom. Neko ko igra LoL je u Americi pucao. Sve je to tačno. Ali, da li sve to ima veze sa igrama?  Koliko je takvih slučajeva koji se dešavaju jer je u pitanju vaspitanje, loš primer u porodici, nemar ili psiha?

Da li nam deca postaju nasilna zbog igrica ili novog načina života?

Istina je da živimo brzo i sa mnogo više obaveza nego naši roditelji. Deca su pretrpana informacijama sa svih strana a mi nismo našli način da ih naučimo kako da prepoznaju i odvoje bitno od nebitnog. Krivi su nam nastavnici, društvene mreže i igrice a nikako da shvatimo da je deo krivice i na nama. Očekujemo da ih vaspitavaju u školama i na treninzima. Očekujemo da izdavači igrica snose odgovornost zato što im kupujemo igre koje nisu za njihov uzrast. Očekujemo da neko sa društvenih mreža pazi na sadržaje koji se razmenjuju. A oni očekuju da mi vodimo računa o našoj deci. A tako je malo porebno da se izađe iz tog zatvorenog kruga. Otvoren razgovor, vreme i briga.

Realno, niko od nas nema prava da od drugoga nešto očekuje, ali možemo da se nadamo i verujemo.

Ja se nadam da će gaming u Srbiji postati popularan kao svuda u svetu. Verujem se da će roditelji koji čitaju ovu kolumnu shvatiti da je gejming budućnost. Želim da naša deca ne idu u neke druge zemlje da bi se bavila poslovima u gejming indstriji. Mislim da gejmingu treba pružiti šansu kao što su to uradile neke druge zemlje.

Sećate se teksta o Singapuru kao grada začetnika IT industije i igrica u Srbiji?

Stanovnici Singapura po istraživanjima od prošle nedelje više prate prenose eSport turnira nego što gledaju TV, a više od pola ispitanika je izjavilo da bi ostavilo svoj posao i prešlo u gejming industriju ako bi im se ukazala prilika.

Očekujete li da gejming nestane ili se nadate da će nam doneti uspeh?

Ja sam optimista.

Videla sam onu nasmejanu decu na turniru i dugujemo im da im na osmehe uzvratimo osmesima.

Osmeh za osmeh!