Povezivanje nasilja u stvarnom svetu sa video igricama je opasno odvraćanje pažnje

Nasilje koje nam se dešava u poslednje vreme, nasilje širom sveta i briga o tome šta nas čeka… Sasvim opravdane emocije i strahovi i krivica koja se baca na gejming, koja je totalno neopravdana. Informacije koje se plasiraju u medijima uvek navode činjenice kao “igrao je nasilne igre” i “naučio je da puca u igrama”.

U tekstu Zbog čega se pucanje ne može naučiti igranjem video igre? možete pročitati neke od realnih i razumnih razloga zbog čega je tako nešto neverovatno.

A zbog čega je svima najlakše da okrive gejming, nema mnogo nedoumice! Uvek je potreban krivac a najlakše je okriviti ono što najmanje poznajemo. Navodna veza između video igrica i nasilja u stvarnom životu jedan od najupornijih mitova sa kojima se susrećemo i ima zanimljivu istoriju . Činjenica je da mnoge video igre imaju nasilan sadržaj, baš kao što mnogi filmovi i TV serije, pa čak i knjige. Podsetiću vas ovde na Šeksirovo delo TIT ANDRONIK i istoimenu predstavu posle koje nisam mogla da spavam. Povezati igre sa pucanjem i nasiljem može izgledati više zabrinjavajuća gledano spolja, ako se uporedi sa nekim drugim medijima. Ali, iskreno, ja nisam sigurna da se najsurovija scena igre može uporediti i biti gora od scene iz nekog horor pa čak i triler filma.

Hoće li igra pretvoriti nekoga u nasilnika, nije dokazano!

Sama ideja da izloženost nasilnim igrama pretvara ljude u ubice u stvarnom životu je sveobuhvatno pogrešna i kako sam više puta do sada pisala, skreće pažnju sa stvarnih pokretača nasilja u realnom svetu. Mnogo je tu faktora, od nejednakosti preko pristupa vatrenom oružju do radikalizacije na mreži. To je veoma politički ili novinarski motivisan argument koji Vas mora naterati da podignete obrvu. Donald Tramp je poznat recimo kao podstrekač stvarnih nasilnih nereda koji je sa druge strane optuživao igre za pucanja i nasilje.

Da li se pitate zbog čega je tako?

Činjenice su tu a one kažu da ne postoji naučno verodostojna veza između video igrica i nasilja u stvarnom životu. Postoje studije koje govore o ovome, i u jednom i u drugom pravcu ali kada se podvuče crta i uporede stara sa novim istraživanjima, nema veze između nasilnih igre i nasilne misli ili ponašanje.

Pregled nauke iz 2020. godine, koji je pogledao i ponovo procenio 28 globalnih studija o video igricama i nasilju, nije otkrio kumulativnu štetu, nikakav dugoročni efekat, a jedva i kratkoročni efekat na agresiju u stvarnom svetu. Zaključeno je da su „dugoročni uticaji nasilnih igara na agresiju mladih blizu nule“.

Ne poznajem osobe koje igraju igre, čak i profesionalne igrače pucačina na koje su igre uticale da promene navike i ponašanje. Video igre su deo pop kulture najmanje 50 godina. Od Ponga “normalne” a “nasilne igre” od Space Invaders. Prve igre su imale kockastu grafiku a sadašnje su vizuelno mnogo realističnije. Ako su video igre na neki način opasne, ili su uticale na naše ponašanje i naše emocionalne reakcije, pa zar ne bi bilo normalno da se sve to vidi i u našem ponašanju? Morali bi da imamo široko rasprostranjene, međukulturalne promene u našem ponašanju a to bar ja mislim, nije slu;aj!

Ukoliko proverite u nekim istraživanjima o stopi kriminala, nasilni kriminal se smanjuje već više od 20 godina što je tačno vreme tokom kojeg su igre postale sveprisutne. Koliko je omladine i generacija ljudi koji su do sada igrali Doom, Call of Duty ili Grand Theft Auto? Nije li Vam čudno da je samo GTA igralo preko 395 miliona igrača a vozači se ne ponašaju kao da su u igri, ljudi se ne oblače i ponašaju kao bande u igri.

Istina je da su neki počinioci masovnih ubistava bili ljubitelji video igrica ali su sa druge strane pokazivali opsesiju oružjem, eksplozivom, ubicama iz stvarnog života, ekstremističkim stavovima… To nisu ljudi koji su igrom, filmom ili muzikom bili inspirisani na svoje postupke već su imali probleme u glavi koji najčešće nisu bili lečeni ili primećeni.

Gejming je lako žrtveno jagnje koje se povezuje sa instinktivnim oprezom starijih generacija prema tehnologiji, vremenu ispred ekrana i kulturi mladih. Postoji određena grupa ljudi kojima je uvek potreban krivac. Kad god su video igrice umešane u nasilni događaj, obično je prikazano zapanjujuće licemerje. na forumima se dosta komentarisao potez Walmarta koji je nakon pucnjave u El Pasu 2019. godine uklonio nasilne ekrane sa trejlerima video igara iz svojih prodavnica, ali je nastavio da prodaje pravo oružje. Da nije tužno, bilo bi smešno!

Naravno da treba uvek da sve preispitujemo!

Možda neke igre imaju preterano realno i nepotrebno nasilje. Zašto igre tako često pribegavaju nasilju kao primarnom metodu interakcije sa virtuelnim svetom? Da li nam je zaista potrebno više nasilnih medija i zar ne bismo mogli da igramo nešto zanimljivije od pucačina? Zbog čega se prave turniri sa igrama u kojima ima nasilja a neuporedivo je manje onih sa igrama u kojima treba da se družimo, volimo, igramo?

Pitanja ima dosta ali ima i radova o tome da nema dokaza da nasilne igre utiču na nasilje u stvarnom svetu!