Zašto delim na polove a ne jednom rečju gejmer?

Zato što je, na žalost, u gejmingu dosta izražena podela na gejmere i gejmerke. To je jedina zamerka koju ja imam kada je ovaj sport u pitanju. Neki su mišljenja da je to zbog toga što devojčice nisu zainteresovane za igranje, a ja i meni slični smatramo da je tu kriva podela na polove koja se stvara od malena, i robovanje stereotipovima.

Kada saznate da čekate dete postavlja se pitanje roze ili plave boje.

Ako je dečak, onda vam donose igračke vezane za ratovanje, vožnju, majstorisanje i sport.

Ako je devojčica, tu su princeze, pčelice, jednorozi, šminkanje, šivenje i čitanje.

U igraonicama koje su sada nezaobilazne za proslavljanej rođendana imamo podele na stvari koje rade dečaci i igre koje animatori daju devojčicama. Zajedničke aktivnosti se nekako uvek ostave za kraj. A igraonice za malo stariju decu obavezno imaju deo za igranje na konzolama. Koliko ste puta samo čuli kako neka mama kaže „Nemoj tamo, to je za dečake“ kada neka devojčica poželi da se igra sa njima.

U moje vreme se od prvih razreda pa na dalje znalo da dečaci igraju klikere i fudbal a devojčice lastiš i košarku. Vremena su se promenila ali su stvari i dalje ostale muške i ženske. I red je da se to promeni.

Već sam pisala o tome da bi jos od osnovne škole deci trebalo davati gejming sekcije i sigurna sam da bi tako mogli da ovo izmenimo. Posle mog teksta sam na internetu pronašla tekst sa sličnom idejom. Dr. Randy Kulman koji piše za Learningworksforkids.com tvrdi da su moderne video igre komplikovane i zahtevaju mnogo učenja, rešavanja problema, memorije, planiranja i još dosta drugih stvari koje psihologija može prepoznati kao napredne vežbe za razvoj moždanih funkcija. Mnogo toga se dešava u glavama svaki put kada se igramo. I zar ne bi bilo da neke od ovih mentalnih vežbi postanu deo programa koji pomaže u rešavanju drugačijih i možda još zahtevnijih problema i van igre.

Recimo škola i učenje, rad u kolektivu, sagledavanje problema i traženje pravog rešenja, ali i najbitnije, interakcija sa drugim ljudima. Ako se pitate da li je stvarno moguće povezati učenje na osnovu igara i vežbanja veština i primeniti to u stvarnom životu, odgovor je da. Može li, na primer, učenje kako da naprave odstupnicu sa timom, ili crtanje i osmišljavanje prostora i materijala koji im je potreban za neku veću strukturu u Minecraftu pomoći da nauče da razvijaju strategije u saradnji sa ostalim učenicima i kako pravilno podeliti zadatke i raditi u timu? Mogu li se igre na ovaj način iskoristiti i pomoći i deci u specijalnim školama? Kao na primer deci koja imaju problem hiperaktivnosti i probleme sa sporijim učenjem ali i deci  sa nekom vrstom autizma? Da! U nekim školama u inostranstvu postoje ovakve sekcije i učitelji koji su obučeni kako da kroz gejming razviju određene veštine kod dece, ili ih nauče kako da budu otvoreniji prema društvu. Znam da nekima ovo zvuči možda radikalno ali ako realno postavimo stvari nije ni preterano zahtevno a ni skupo, a daje rezultate. 

Sigurna sam da nisam jedina koja je mišljenja da su današnje generacije nekako nepripremljene za suočavanje sa životnim problemima, snalaženju u neočekivanim situacijama ali najbitnije, nedostatak komunikacije i druženja. Oni poseduju neuporedivo više informacija nego mi u njihovim godinama ali nisu sposobni da ih selektuju i primene na pravi način.  Koliko sam se samo puta nasmejala mojoj ćerki i njenim drugaricama koje iako rođene u Beogradu, u trećem razredu srednje imaju problem sa snalaženjem po centru grada. Google mape su možda rešenje za nepoznate gradove ali memorija je ono što bi trebalo više da koriste.

Milan Dumić, psiholog za gejmere koji radio sa nekim od najpoznatijih eSport timova, takođe gejming sekcije vidi kao logičan korak u razvoju obrazovanja i unapređivanju psihičkih i motoričkih veština. Ono što je jedna od najbitnijih znanja za dobrog gejmera je poznavanje engleskog jezika. Imam prijateljice čija su deca uzrasta sedam, osam godina i koje su uplašene činjenice da oni satima gledaju crtane filmove. Pretvorite to u učenje. Ima više stranih kanala sa crtanim filmovima i na taj način će morati da uče jezik. Verujte mi, imaće savršen izgovor i ogroman fond reči. Gejming je sport koji zahteva poznavanje engleskog jezika, naročito ako ste u timu koji je multinacionalan.

Radeći emisiju „Život gejmera“ bila sam iznađena činjenicom da kod nas gejmeri još uvek ne poklanjaju dovoljno pažnje čitanju knjiga ili odlasku u pozorište. Daleko od toga da oni to ne žele, već im jednostavno ovde niko nije rekao da je za opšti razvoj ličnosti potrebno ponekada odvojiti vreme i za takve stvari. Sa druge strane, psiholozi za gejmere predlažu i više ovakvih aktivnosti a uspeh u školama postaje takođe jedan od bitnih uslova za pravljenje tima. Što više znanja i veština poseduju, bolji su timski igrači.

A kako u porodici razvijati ove veštine?

Nađite igre prilagođene uzrastu vašeg deteta. Upoznajte se dobro sa njima i odvojite bar svakog drugog dana vreme koje ćete posvetiti igranju sa detetom. Ako vam je to mnogo, vikend je uvek opcija. Ne moraju to biti pucacine i sve ono što ima krv do kolena. GTA sigurno nije igra za malu decu, ali toliko drugih jeste. I sami izdavači se sve više okreću razvoju igara za učenje. Čak i proizvođači konzola imaju timove koji rade na proizvodima za razvoj kreativnosti kod dece. Najnoviji primer je Nintendo sa svojim LABO proizvodima koji su i osmišljeni za razvoj kreativnosti kod dece. Mogu da prave sami svoje robote, instrumente, automobile i vide svojih ruku delo na TV-u. Mogu da seckaju, boje, slažu i pronalaze nova rešenja. A vi samo treba da budete pored njih i da ih gledate. I uživate. I sigurna sam da će se vremenom probuditi to dete u vama povučeno pod gomilom obaveza i briga. Deca brzo rastu a mi tako malo uživamo u vremenu provedenom pored njih.

I priznajmo, svi smo mi pomalo u duši gejmeri.