Svaki put kada se desi neki nemio događaj u koji su uključeni mladi, kao razlog se navodi pucanje u video igrama. Gejming ima svoje dobre i loše karakteristike i uticaje, ali reći da je neko naučio da puca, kao i da je naučio mnogo o oružju samo igrajući video igre je glupost! Oni koji ne igraju igre će odmah u to poverovati iako samo logičkim razmišljanjem mogu da shvate da je tako nešto nemoguće.
Sve o dobrim ili lošim uticajima možete pročitati u starijim tekstovima a ovih dana ću napisati malo više tekstova sa tom temom. Ali, hajde da se pozabavimo ovom konstatacijom o pucanju u video igrama.
Pucanje u igrama nikada ne može nekoga naučiti kako da koristi oružje u pravom životu!
Miš ili game pad nema težinu, veličinu i način korišćenja kao pravo oružje
Miš držite na stolu. Najnoviji miševi su neverovatno lagani i najčešće su žični i povezani za kompjuter. To mu daje ograničeno pomeranje u prostoru. Ukoliko gejmer koristi game pad, nezavisno da li je žični ili ne, on mora da koristi obe ruke kako bi određenom kombinacijom pritiskanja tastera završio željene akcije. Bitno je imati u vidu i da je neophodno da se miš drži na stolu a ne u ruci.
U većini video igara, pucanje ručnim oružjem ne izgleda kao da se modelira kroz pomeranje objekta kroz prostor kao pucanje iz pištolja veoma kratkog dometa. Igra dodeljuje oružju količinu prostora koju može da pogodi i jednostavno proverava da li u tom obimu prostora postoje entiteti koji mogu biti ranjeni. Ako postoje, registruje pogodak. Dok ne pritisnete dugme za napad, vaše oružje nema nikakvog prisustva u igri.
U stvarnom životu, vaše oružje zauzima prostor pre, tokom i posle napada, a to je često važno.
Pravo oružje je nekoliko puta teže od miša.
Pravo oružje punite mehanički i za to je potrebno vreme dok je u igri dovoljan jedan klik na miša i oružje je dopunjeno.
Pravo oružje ima drugačiji pristup korišćenju u odnosu na miša koji reaguje na dodir određenih dugmića, skrol miša ili pomeranje.
Oružje u igri je limitirano prostorom i pokretima koji su sasvim drugačiji nego u stvarnom životu.
Oružje u igrama nema težinu, možete ga pomerati koliko i kako god poželite, a od toga gde završite pokret, zavisi sledeća akcija.
Vidokrug i ciljanje
Pravi život je prostor, živi ljudi ili životinje, zidovi, daljina i toliko toga. Prostor u igri gledate na svom TV ekranu ili monitoru. Monitor stoji na stolu i ima određenu distancu u odnosu na miša koji se nalazi najčešće sa desne strane. Monitor nema dubinu, širinu i ne prikazuje stvari u realnom vremenu.
Mete u igrama nemaju ponašanje entiteta u realnom životu.
Klik na kompjuterski miš nije način na koji ciljate pravi pištolj. Pravi pištolj ciljate poravnavanjem nišana, uzimajući u obzir vetar, vreme i sve ometajuće faktore.
Povlačite pravi okidač koji ima drugačiju osetljivost od gamepad-a ili miša. Pravi pištolj će se fizički povući. Opšte je poznato da oružje ima jak trzaj i da čak može oštetiti onoga ko njime rukuje.
Veličina meta u igri je neuporedivo manja od onih u stvarnom životu
Oružje
Oružje u igrama je inspirisano nekim modelima iz života. To je naročito izraženo u igrama koje za temu imaju Svetske ratove jer se developeri trude da budu što realniji i istorijski tačni. Ipak, dosta poznatih igara ima oružje koje je stvoreno za te igre i tako nešto nećete naći u realnom životu. Dodatno, oružja su prilagođena igrama i imaju drugačije načine korišćenja i parametre od stvarnih. Sticanje iskustva rukovanjem na primer mitraljezom ili puškom u igri i dobri rezultati će igrača još više onesposobiti za korišćenje u životu.
Ovo su najosnovniji razlozi koji sasvim logički pokazuju da su igranje video igara i način na koji neko može da koristi oružje u igri nešto što nije moguće primeniti u životu, i sasvim su dovoljni da se shvati da krivca za tragedije nekada treba tražiti i rešiti na drugoj strani.
Gejming je najlakše okriviti jer se o njemu najmanje zna. Ipak, time samo pravom krivcu dozvoljavamo da se izvuče do neke sledeće prilike.
Danica Manojlović
Malo je onih koji igre igraju u VR okruženju, ne samo kod nas već i u svetu. Osećaj je malo drugačiji u odnosu na gore napisano i o tome u nekom sledećem tekstu.
Sedamdesetih godina prošlog veka u modi su bile lutke obučene kao partizanke, indijanke, hipi i naravno “normalne” djevojke, a sve su imale isto lice i dugu crnu kosu. Ja sam imala partizanku i indijanku. Imam ih još uvek (čuvala sam za kćerku koja ih nije ni uzela u ruke). Jedna sam od prvih žena gejmera kod nas. Prva žena autor i voditelj emisije o kompjuterskim igricama.
