Ljubav u doba veštačke inteligencije

Da li ste čuli za ZAPROKUL?

Ja iskreno, nisam do nedavno. U pitanju je Zavod za proučavanje kulturnog razvitka i nalazi se na Dorćolu. Sinoć je tamo održana tribina na temu ljubavi i emotivnih veza pod nazivom “Ljubav u doba veštačke inteligencije”. Kao neko ko se računarima bavi od skoro samog početka kod nas, znam dosta toga i imam neka svoja mišljenja. Svesna sam i da je je veliki broj pripadnika starijih generacija koji i dalje nisu svesni snage novih tehnologija i misle da će ignorisanjem i zatvaranjem očiju izbeći neizbežno. Interesantna tema i interesantni učesnici.

Moderator je bio Igor Ril, istoričar umetnosti i zamenik glavnog urednika Politikinog zabavnika. Najinteresantniji je bio Marko Braković, psihoterapeut i pisac romana “Fejsbuk predator” a ništa manje zanimljiv i Ivan Điković, informatičar i pisac. Reklo bi se da je osnova svega bila promocija knjige “Energokinetički gambit” koju je napisao Điković i odmah da napomenem da je priča otišla od teme ljubavi na strah od novih tehnologija, što i ne čudi.

Svi smo svesni sve veće popularnosti Al botova i raznih programa koji bi trebalo da nam olakšaju život. Kao i u svemu ostalom, ovde je tanka granica između onoga što nam je potrebno i šta želimo, onoga što nam se nudi i onoga što je bitno. Nove tehnologije donose i dosta usamljenosti, i dok sa jedne strane imamo načine da budemo nikada bliži sa nekim na drugoj strani sveta i da saznamo informacije skoro istog sekunda kada se dese, tužno je da smo sve usamljeniji.

Potreba da ugodimo sebi i uštedimo na vremenu je potisnula sve one sitnice koje mogu biti bitne u životu i koje čine život.

Nekada smo informacije i bitne podatke tražili u enciklopedijama dok nam je danas samo pitanje koji ćemo pretraživač koristiti. Al koji nam nudi rešenje za tekstove, ili Al koji će od vašeg glasa i par snimljenih rečenica da napravi pesmu koju ću navodno ja da otpevam, i to na osnovu instrukcija, Al koji će da… Misao da tamo neka mašina može da koristi moj glas i da komunicira sa nekim može biti zastrašujuća. Dodajte tome sve informacije koje o nama imaju društvene mreže, one koje se mogu saznati preko mikrofona na telefonu ili podataka koje beleži vaš pretraživač i stvari već postaju kao neki od onih starih filmova u kojima mašine počinju da misle i odbijaju poslušnost.

Kada smo kod samoće i želje da nađemo srodnu dušu, zapitajte se koliko je vaših prijatelja koji su na nekim od sajtova za upoznavanje. Sami sajtovi postaju sve unapređeniji i pitanje je vremena kada će Al tehnologija od vaše slike i podataka napraviti avatar, početi da se dopisuje umesto vas i samim tim “muva” sa potencijalnim partnerom. Spomenuta je platforma IRIS koja kako kažu, za sada ima najbolji algoritam spajanja ljudi i to korišćenjem najnovijih tehnologija.

Ovo me je nekako asociralo na seriju The One. The One je smeštena u budućnost, u svet u kome DNK test može da pronađe vašeg savršenog partnera – jedinu osobu u koju ste genetski predisponirani da se strastveno zaljubite. Koliko god da je vaš odnos dobar, ko od nas može iskreno reći da nismo razmišljali o tome da li postoji neko bolji? Šta ako je uzorak kose sve što je potrebno da biste ih pronašli? Ideja je jednostavna, ali implikacije su eksplozivne. Serija me je tada naterala da razmišljam o ljubavi i odnosima na malo drugačiji način.

Ako znamo da svako ima onu jednu osobu, šta će se desiti sa čarolijom zaljubljivanja, upoznavanja i iščekivanja? Da li će oni koji ne dobiju odobrenje i koje mašina ne izvuče morati da ostanu sami jer se niko neće usuditi da im da šansu? Oni koji me poznaju su par puta možda bili revoltirani nekim mojim stavovima. Ne osuđujem ljude koji imaju potrebu da idu iz veze u vezu, ili konstantno daju šansu osobama koje im se i ne sviđaju, ali sam dosta puta bila osuđivana zbog svog izbora da budem sama. Ja ne bežim od veza ali jednostavno ne želim da svoje vreme trošim na davanje šanse, sebi ili nekome, sasvim je svejedno. Imam prijateljice koje su desetine puta izlazile na sastanke sa muškarcima sa raznih aplikacija i uvek su se na kraju razočarale. One su davale šansu i pokušavale da pronađu srodnu dušu. Sa druge strane, meni je interesantnije da izlazim sa prijateljima, odgledam dobar film ili pročitam knjigu više od ideje da izađem na piće sa nekim sa kime u startu nisam “kliknula”. Kada kažem kliknula, ne mislim samo na fizičku varijantu već i na ono kada sa nekim možete da nađete hiljadu zajedničkih tema. Uvek je tu ono pitanje ko greši, ja koja sam sama ili oni koji na kraju ostanu sami jer su dali šansu osobi koja u startu nije bila prava.

Hoće li to neki program moći da reši u budućnosti?

Sinoć se pričalo o robotima koji će moći da budu naša “plus jedan” osoba u budućnosti. Nisam sigurna da se to može pripisati samo napretku tehnologije jer mislim da je osnova svega potreba pojedinca da ne bude sam i da ima pored sebe nekoga. Prava osoba ili robot, tom nekom to nije bitno. Kao kada pogledate seriju “90 dana do venčanja” na TLC-u, sa svim njenim dodatnim serijalima. Sa jedne strane imate usamljene osobe koje su najčešće ostvarene na svom poslu ali nisu našle ljubav, ili u većini slučajeva osobu koja će se ponašati onako kako one zamišljaju ljubav. Oni se okreću sajtovima za upoznavanje i veruju da je osoba u koju su se zaljubili, a nikada je nisu uživo pre toga videli – prava ljubav. Najidealniji je primer sestara bliznakinja, Darcey i Stacey, od kojih jedna ima mnogo veći problem od druge. Ako stavimo na stranu nesigurnost i nezadovoljstvo fizičkim izgledom (i konstante posete plastičnik hirurzima) evidentno je da je tu zaljubljenost u ljubav i potreba da se ne bude sam. Nesigurnost je tera da ljubav traži u muškarcima koji su u nekim drugim zemljama sa željom da ih dovede u Ameriku. One u startu svojim novcem žele da stvore zavisnost muškarca koji je odabran od njih. One su te koje daju novac i pružaju luksuz a oni će im dati ljubav. Samo, šta je prava ljubav a šta je ono što njima treba?

Darcey je u serijalu promenila više partnera, od Jessy-ja do trenutno potencijalnog partnera kojeg joj traži matchmaker. Svi oni su bili stranci i svaka veza je bila kao po kalupu. Ona je ushićena, očekuje kako bismo rekli avione i kamione i vremenom postaje posesivna i traži da se partner ponaša kao robot koji će raditi ono što ona želi. To su one standardne stvari koje su nekako zacrtane u ženskom mozgu od cveća, poklona, vrednosti poklona do teatralnih stvari koje budu i smešne. I baš su mi one tip osobe koje bi možda i pristale na vezu sa avatarom.

Laž je laž kakav god oblik imala.

Usamljenost je teška a karakter je taj koji određuje rešenje problema.

Ja ne verujem u to da svi imamo samo jednu osobu koja nam je suđena i koju možemo da volimo.

Ne verujem ni u to da moramo imati nekog pored sebe jer je lepše kada se stvari dele. Verujem da se ljubavi treba prepustiti kada se ona desi i da je nikako ne treba mešati sa seksom. Sve je više veza bez obaveza koje postaju obaveza ali o tome u nekom drugom tekstu.

Da li je stvarno digitalno doba krivo za otuđenost ili ubrzani način života? Radimo sve više i posle Korone smo nekako dodatno izgubili granicu između posla i privatnog života. Sećam se da sam kada sam počela da radim imala radno vreme od 7 do 3 i verujte mi da sam radila kao pas. Onda se polako to pomeralo da bi danas radno vreme postalo nešto što oni koji rade od kuće i nemaju. Ništa bolje nije ni u firmama u kojima se nekako očekuje da radite prekovremeno i to više stvari. Kada se sve to završi, vi ste slomljeni. Da li ćete otići kući, srediti se i izaći ili ćete se istuširati i zavaliti u fotelju da pročitate neku knjigu ili film? I ko je tu onda kriv, nove tehnologije i digitalno doba ili posao i preopterećenost?

Priče o emocijama između robota i ljudi nisu nove. Nekada erotske lutke a danas roboti. Stvar je u tome kako ih ko percepcira i doživljava. Volite li iluzije ili stvarnost?

Laži je sve više oko nas jer nam internet dozvoljava da svetu plasiramo stvarnost kakvu mi želimo ili vidimo. Od filtera za ulepšavanje do karaktera koji se stvara za društvene mreže. To takođe nije novost i znam da su se od početka online upoznavanja ljudi predstavljali drugačijim. Online je lakše slagati, biti neko drugi i to raditi bez posledica. Ali to je karakter a ne posledica digitalnih tehnologija. Digitalno doba svojim alatima koji treba da nam olakšaju život nudi i mogućnosti za prevare i zablude a toga je bilo i biće.

Ja lično ne verujem u upoznavanje preko mreža i aplikacija a znam parove koji su se tako i venčali. Mislim da je često puta u pitanju ono kada sebi nešto zacrtate – to onda tražite dok i ne nađete. Sve volim da vidim i naučim i pre par godina sam instalirala International Cupid ali i Tinder. Tinder sam u roku od 5 minuta ugasila jer sam od 10 ponuđenih izbora imala 4 druga, 1 komšiju, 2 kolege sa posla, 2 momka za koje sam znala kakvi su i da mi nikako nisu izbor i samo 1 osobu koja mi je bila nepoznata. NE hvala Tinder! International Cupid su bile polu prazne poruke jer ako hoćes cele moraš da platiš premium opciju što meni nikako nije bio izbor niti mi je bilo bitno. U jednom momentu sam dobila poruku zgodnog amera sa sve informacijama o njegovom poslu, imovinskom i porodičnom stanju. Pomislih, ok hajde da pokušam i napišem ja kako isto imam posao u IT branši i svoj stan, i tip mi se nikada više nije javio. Radoznala kakva jesam, po prvi put rešim i da istražim sajt i shvatim da je 99% uspešhih priča opcija sa ženama sa Filipina, Tajlanda ili slično. Šta će njemu tamo neka iz Srbije koja ima svoj posao i nezavisnost kada, kako smo već kod Darcey utvrdili, može da ima neku koja će biti zavisna od njega. I to je osnova – ZAVISNOST!

Roboti, avatari i slično ipak zavise od nas. Oni rade ono što želimo i nude nam ono što nam je potrebno. Na Vama je da odaberete ono što želite, iluziju ili istinu, samoću ili laž (govorim o onima koji nisu našli srodnu dušu).

Pre par dana mi je jedna osoba rekla da sam sebična jer ne dajem šansu nekome da se budi pored mene, dok ja mislim da je ta osoba sebična jer će zbog želje da se budi sa nekim samo odabrati najbolji izbor u ovom momentu, a ne nekoga koga će stvarno voleti. Meni je to sebičnost ali to sam ja i ne kritikujem nikoga. Svako stoji iza svojih izbora.

Da li verujete u ljubav ili ne, na vama je.

Šta je za vas ljubav, vi najbolje znate.

Da li je ljubav kompromis, svakako ali je pitanje gde su granice i šta ko shvata kao kompromis.

Ja verujem u ljubav pa bilo to i u digitalno doba, ali teško da možemo voleti druge ako nismo spoznali ko smo i prvo zavoleli sebe.

Reč stručnjaka

Interesantna priča o avataru, i dobar osvrt na predavanje.

Da li ta ILUZIJA MOŽE DA NAM POMOGNE DA SHVATIMO SEBE? Ne može jer je iluzija, jer nam je referentni okvir (naocare) kroz koje posmatramo svet potpuno iskrivljen i nije realan. To je isto kao kada avion pustiš na autopilot da radi, pa sad jel’ to ispravno ili nije, lakše mi!!

Takodje, tu otuđenost možemo izjednačiti sa zabranom koju smo dobili u djetinjstvu NE OSEĆAJ (zabrana na pokazivanje emocija ili zabrana da Osećam). To su one poruke koje smo upili kao sundjeri do šeste godine i napisali svoju priču koje se držimo slepo iako grešimo jer ne znamo drugačije (jer smo programirani).

PROMENI PERSPEKTIVU jer tvoja mapa nije moja!

Mapa nije teritorija!!!!