Should I stay or should I go?

Koliko puta ste se u životu našli pred dilemom da li da ostavite nekoga ili nešto i da krenete dalje?

I koliko puta ste poklekli pred savetima da ostanete? A koliko puta niste imali hrabrosti da odete?

Kada razgovaram sa prijateljima dolazim do zaključka da svi previše pristajemo na stvari koje nas ne zadovoljavaju. Najčešći odgovor na pitanje „Zašto?“ je „Zato što sam previše ulagala“.

Ljudi, po meni su jedini razlozi za preterano ulaganje deca i mi sami.

U decu uvek treba ulagati ali ne u materijalne stvari. Treba im pružiti sve u okviru naših mogućnosti da se razviju kao kompletne ličnosti. Posvetiti im vreme, strpljenje i pažnju da postanu najbolje verzije onoga što smo im genetski preneli.

U nas treba ulagati na sve moguće načine. Učiti i unapređivati znanja koja imamo, raditi na izgledu kojim ćemo biti zadovoljni, pokušati da napredujemo na poslu i da u njemu uživamo.

Sve ostalo… Da li stvarno mislite da je preterano ulaganje pravi razlog za ostajanje.

Krenimo od veza.

Zašto stalno imamo potrebu da nekoga menjamo? Imam toliko prijatelja koji su za devojke i žene izabrali totalno pogrešne osobe sa konstatacijom da će se promeniti. Nije mi jasno kako vekovima opstaje ta želja i potreba da pokažemo da nekoga možemo promeniti umesto da uživamo sa nekim ko nam u potpunosti prija. A žene… to je tek priča za sebe. Preći će i preko drugih žena, neke i preko zanemarivanja, neke preko batina a neke zato što misle da ih niko neće voleti. Zašto se zavaravati mišlju da je vreme koje smo proveli sa nekim ko nam nikako ne odgovara vredno dodatno uloženog vremena? Ljudi, pa život je tako kratak i sam po sebi dovoljno komplikovan da je totalno pogrešno trošiti ga na ljude koji to ne zaslužuju.

Posao

Generacijama se prenosi mišljenje da je jedan posao nešto što ćemo raditi ceo život. Još u doba „svetog Ante Markovića“ kada sam ja počela da radim, važila je ideja o tome da se posao ne menja. Tu si gde si i nema razloga da se ide na bolje. Napredovanje u firmi po obavezno ali menjanje firme nikako. Sećam se da sam nedeljama imala nesuglasice sa roditeljima kada sam rešila da prvi put promenim firmu. Nisu mogli da shvate da sam nezadovoljna i da mi treba bolje. I posle par godina je bila ista priča sa mamom oko odlaska iz druge firme. Uvek je počinjalo sa „A rekla si da ti je dobro.“ Da, ali stvari se vremenom menjaju. I mi se menjamo. Firme rastu i napreduju i skoro sve se u tom razvoju menjaju. I mi kao osobe koje uče i unapređuju svoje veštine počinjemo vremenom da tražimo neke nove izazove. Bitno je samo shvatiti da to nezadovoljstvo nije samo u nama, već mu naći i prave razloge. Ako nešto ne ide, menjajte.

Ne kažem da se i na najmanje probleme treba okrenuti i otići. Ono što je neophodno uraditi je realno sagledati i sebe, i okolnosti oko sebe. Ako vas nešto više ne ispunjava, ako idete na posao sa mišlju kako bi radije ostali kod kuće i ako se osećate prazno, vreme je da potražite nešto novo. I to nije ništa strašno.  Profesorka Milica Jovanović, koja mi je predavala Razvoje personalnih veština kaže da je svuda u svetu normalno da ljudi promene i po 7 profesija, a ne samo firmi.

Porodica

Sve porodice imaju neka pravila i neka očekivanja. Problem je kada se naša kao pojedinaca ne poklapaju sa mišljenjem starijih. Da li je to dečko, prijatelji, škola, posao, trošenje para… Sasvim je nebitno. Bitno je samo povući granice. Gde počinjemo da gledamo NAS a gde prestajemo da slušamo NJIH. Da se ne lažemo, njihovo mišljenje će nam uvek biti bitno. Ali su naša iskustva drugačija od njihovih. Prave odluke u jednom vremenu, mogu biti pogrešne desetak godina posle. Na nama je da shvatimo šta želimo i kako da se za to izborimo. I zašto je uvek potrebno svađati se? Dajmo im naše argumente i nekada će nas možda i iznenaditi prihvaćanjem naših odluka.

Prijatelji

Znate ono, kada ti trebam znaš da me zoveš a kada mi trebaš ti si u problemu. Toga uvek ima. Koliko mi je samo vremena trebalo da shvatim da nije moguće svima ugoditi. Da neke ljude jednostavno nećeš naterati da stvari vide tvojim očima. A o onim prijateljima koji su tu samo kada ti je dobro da i ne govorim. Bilo mi je jako teško da kažem NE kada mi traže usluge. A ja sam nekako od onih tipova kojima „je sve lako i sve mogu“ pa je mene najlakše pitati za usluge. Sa godinama naučiš da svoje potrebe možda uskladiš sa potrebama ostalih. Moje vreme je takođe bitno. Naučite da sami sebi budete najbitniji. Ne kažem da treba biti sebičan ali ako vam se nešto ne radi ili niste raspoloženi, niste ništa lošiji prijatelj ako to otvoreno kažete.

Ako i ne žeite da slušate to vaše unutrašnje JA, uradite staru, dobru SWOT (strengths, weaknesses, opportunities, and threats) analizu. Zapišite sve ono što ima snagu i što osećate da je jako i iskreno, realno sagledajte i zabelažite na papir sve ono što je slabo i što nema perspektive a i smeta vam. Mogućnosti koje vam se nude donošenjem odluke su bitne i sve ih proučite. Suočite se sa činjenicama koje vas plaše i koje ne možete promeniti. Možda bude dovoljan jedan papir. Možda vam zatreba i više ali je bitno da budete iskreni sami sa sobom. Ne da razmišljate o tome šta će vam ko reći, da li će vas neko ismejati ili će možda odluka ipak i biti pogrešna. MI smo MI. Svako od nas ima pravo i da pogreši ali je svaka odluka potencijalno pogrešna. I opet, šta je pogrešno?

Nekada nas neka iskustva oblikuju da budemo specifični, drugačiji i spremni za iskustva koja nam dolaze. Pogrešne odluke ili izbori su možda samo korak više ka ispunjenju nekog cilja koji smo još ranije sebi postavili. A toga verovatno nismo mi svesni.

Ne kažu bez razloga da su nam neka vrata u životu možda sa razlogom ostala zatvorena. Sa današnje distance kada su neka poslovna dešavanja u pitanju vidim da me ta „otvorena vrata“ ne bi dovela do mesta i posla kojim se sada bavim. A sada sam tamo gde sam pre xx godina poželela i radim posao u firmi o kojoj sam pre više od 15 godina maštala. I kada se setim koliko sam se nervirala zato što je posao za koji sam konkurisala otišao nekome ko je imao bolju vezu, ili je neki privatni interes bio u pitanju… A da sam tada počela to da radim, danas ne bi imala ovo što imam. OK, možda bi imala još više ali onda dolazimo na poznato „Pazi šta želiš i možda ti se ispuni“.

Pitanje je samo… kada i koliko će vremena trebati da nam se neke želje ispune.

Zato vas molim da ako se nalazite pored muškarca koji vas ne ceni i ne shvata koliko ste specijalne i drugačije, jednostavno budete sigurne da će vremenom doći neko ko će biti tačno ono što vam je potrebno. Budite same sa sobom, porodicom, decom ili prijateljima. Umesto da se nervirate zbog nekoga ko toga nije vredan odgledajte neku dobru seriju ili film, pročitajte neku dobru knjigu ili završite neki kurs i steknite nova znanja. Vremenom sve dođe na svoje.

Ako se plašite nečijeg podsmeha ili mišljenja okoline, imajte u vidu da neki od tih ljudi neće biti u vašim životima sledeće godine a da je svaka vest nešto što traje jako kratko i zaboravlja se.

Vi ste ono što ostaje i opstaje.

Vi ste ti koji su broj 1. na vašoj listi prioriteta.

Vi ste osoba kojoj treba da pravdate svoje postupke.

Bitno je da svojim odlukama ne povređijete druge ljude i da radite u skladu sa osnovnim društvenim normama… Sve ostalo je nebitno. I prođe.

Ne ulažite više od onoga što ste uložili ako duboko u sebi znate da je neisplativo.

I ako se pitate „Ostati ili otići“, tada mislim da ste već napravili prvi korak ka tome da odete ili da nešto menjate.