FACE LIFT: DAN 7. – Izlazak…do banke

Nedelju dana od operacije! Brzo je prošlo, to ne mogu da sporim. Još uvek se mučim sa kašicama i otocima, ali da mi je neko rekao da će biti ovako, sumnjam da bi poverovala. Ima tu svega, nije da vam je sve super ali je mnogo bolje od onoga što ste, ili sam ja, očekivala. Oči otvaram malo brže i bez problema i odmah mi je jasno da otok polako spada. Očekivala sam bol u vilici koji me je juče mučio, i plašila sam se da će se vratiti. Nema ga! Shvatam i da malo bolje mogu da otvorim usta, pa čak i da operem zube!! Doduše, desni malo krvare ali ja sa njima imam problema i bez ovog post operativnog perioda. Danas mi je poslednji dan da podmirim ratu za Master karticu pre praznika i smišljam šta obući i kako kamuflirati zavoj na licu. Nemam mnogo izbora jer maska na lice ne može, znači mora šal, i naravno moram i kapljaču. Samo se nadam da će me pustiti unutra i da ih neću podsetiti na nekog razbojnika. Do banke ću taman prošetati jer je u blizini.

A šetnja… pa bila je interesantna. Muškarci su prolazili i niko ništa nije primećivao, a žene su već druga priča. Prosto mi je fascinantno kada ispred mene ide neko, vidim da se okreće da me gleda više puta i uopšte nema ni blagi osećaj stida. Jedna… druga… Kod pete sam već počela da se nerviram i razmišljala da li da je pitam da se upoznamo ili objasnim da nemam muža koji me tuče. Ispred banke je već par ljudi, a banka umesto od 8 radi od 8.30 i to saznajemo od obezbeđenja koje pokazuje na mali papirić obaveštenja na vratima. E svaka vam čast!

U banku prvo puštaju samo 4 osobe a ja peta i baksuzna ostajem da čekam i dalje. Možda sam luda ali nekako sam imala želju da me neko samo pita da li želim da me propusti da prođem. Naravno da bih odbila ali sam se nadala da negde tamo među njima čuči neki malo đavolak zvani empatija. Ipak mi na čelu ne piše da li sam imala saobraćajku, operisala vilicu ili imam muža koji me leši od batina. Ja znam šta bih ja uradila, ali ostali…

Završavam i odlazim kući, pomalo smrznuta od čekanja i šetanja i naravno, kreće opet serija kijanja. Ako mi je nešto pored vilice problem, to je kijanje. Neko je majstor veštine kijanja ali ja to ne umem, a šavovi možda taj pritisak neće istrpeti. Imam i više energije u odnosu na prethodne dane pa uspevam da malo, samo malo pospremim po stanu. Za društvo još uvek nisam a i pitanje je ko ostaje u gradu za vreme praznika. Svi su spojili da ne rade petak i piće svoje kafe u Beču, Budimpešti ili Istambulu. A ja sam htela da budem lepa!

Toliko sam srećna što sam uspela da malo pomerim vilicu da ću se častiti parčetom pilećeg filea u supi, ali shvatam da blender i dalje mora da radi.

Najbitnije je da se stvari polako vaćaju na staro!