PONTONOVO SRCE: Film koji vraća veru u ljubav i ljude

Danima nakon premijere za novinare, želim da napišem ovu recenziju, ali haos oko nas otežava koncentraciju. Film Pontonovo srce me je potpuno očarao pa sam i na Press konferenciji zahvalila reditelju Senadu Šahmanoviću i glumcima na toploj i iskrenoj priči koja nam je, u ovom surovom vremenu, zaista bila potrebna. Jer, ko smo i šta smo bez ljubavi?

Osnovno o filmu

Priča o naizgled nespojivoj ljubavi između mlade glumice i automehaničara povremeno je čudna kombinacija ljubavnih filmova kao što je Love Story i serije Priče iz radionice. Kidi je mladić ogorčen i razočaran životom. Tamara je mlada i poznata glumica posvećena sebi, ali gaji neverovatnu ljubav prema svom dedi. Šanse da se njih dvoje sretnu su skoro nemoguće. Ali, tu će se umešati Ponton!

Ljubav

Šta je ljubav? Možda naizgled jednostavno pitanje, ali odgovor je različit za svakog od nas. Nekima je to sigurnost u nečijem pogledu, drugima uzbuđenje nepoznatog, trećima tišina u kojoj su reči suvišne. Nekada su ljudi imali strpljenja da je grade, da je čekaju, da je sanjaju. Danas, u vremenu u kojem smo stalno dostupni, a ipak udaljeni, u kojem tražimo više, brže, jače, postali smo nestrpljivi i prema ljubavi. Više ne znamo da zastanemo i prepoznamo je kada nam se dogodi. Želimo emocije, ali ne želimo da ih gradimo.

Ipak, ljubav je uvek tu – u prošlim vremenima, u pričama koje su nas odgajale, u filmovima koji nas podsećaju da ono iskreno nikada ne izlazi iz mode. Kroz priču o Pontonu, Tamari i Kidiju, film nas vraća emocijama koje su nekada bile osnova svega.

Kidi

Kidi je oličenje onog starog, gotovo zaboravljenog tipa ljubavi, one koja se ne meri lajkovima, porukama ili trenucima euforije, već istrajnošću, poverenjem i tihim razumevanjem. Kroz njegov lik, film nas vraća u doba kada su ljubavne priče bile dublje, kada su se gradile polako, kroz poglede i gestove, kada su ljudi umeli da čekaju i da se bore za ono što im je važno.

On zna da prava ljubav ne leži u grandioznim gestovima, već u tihim, svakodnevnim trenucima. Njegova ljubav je u načinu na koji se osmehuje, kako nežno drži ruku voljene osobe, kako popravlja automobil s pažnjom, kao da u njega utkiva deo svoje duše.

Kidi se prvo posvećuje obnovi automobila iz ljubavi prema svom poslu, poštovanja prema starim stvarima i verovanja da vredne uspomene ne treba prepustiti zaboravu. Tek kasnije, kroz taj proces, ljubav ga pronalazi.

Dok vraća sjaj starom vozilu, on nesvesno pokušava da sačuva i prošlost, da spreči da emocije i sećanja izblede pod naletom modernog sveta. Za njega ljubav nije prolazna, ne menja se kao trendovi – ona ostaje duboko ukorenjena u svakom trenutku, u svakom osmehu i u svakoj neizgovorenoj reči. Marko Janketić odličan i ubedljiv kao i uvek.

Njih dvoje, Kidi i Tamara, predstavljaju dve strane iste priče – prošlost i sadašnjost, sigurnost i neizvesnost, san i stvarnost. Njihova ljubav nije laka, nije savršena, ali je iskrena. A upravo takve ljubavi ostaju, one koje ne moraju da budu velike, ali su prave.

Ponton i deda

Mercedes Ponton nije samo automobil – on je vremeplov. Nekada simbol inženjerske preciznosti i elegancije, sada je spona između prošlih i sadašnjih dana, između sveta u kojem su stvari trajale i današnjeg doba u kojem sve brzo bledi. Njegova restauracija u filmu nije samo obnova lima skidanjem rđe i čišćenjem motora, već i pokušaj da se sačuva nešto dragoceno – emocija, sećanje, osećaj pripadnosti. Kao što svaki deo automobila zahteva pažnju i negu da bi ostao u pokretu, tako i uspomene i odnosi zahtevaju trud da ne bi izbledeli pod pritiskom vremena.

Ali, pored ljubavne priče, ovaj film je priča o dedi. Priča o jednoj generaciji koja je živela sporije, ali dublje, koja je umela da sanja i da se raduje malim stvarima.

Rade Šerbedžija u ulozi Tamarinog dede nosi težinu proživljenog života, ali i nežnost čoveka koji zna koliko su snovi krhki i koliko brzo vreme može da ih odnese. Njegova želja da vidi unuku na crvenom tepihu nije samo dedin ponos već potreba da ostavi nešto iza sebe, da prenese deo svog sveta u budućnost.

I upravo u tome leži snaga ovog filma – u podsećanju da se prošlost ne meri neuspesima i propuštenim prilikama, već lepim trenucima koji prežive sve. Uvek će nam ostati topla reč, iskren zagrljaj, miris starog automobila i osećaj sigurnosti koji dolazi s ljubavlju.

Da, potrebne su nam te emocije, jake i iskrene, da bismo ostali povezani sa sobom i onima pre nas. Zato je Ponton više od automobila – on je sećanje koje traje, most između onoga što jesmo i onoga što smo nekada bili.

Obična, iskrena ljubavna priča koja vraća veru u ljude, emocije i prijateljstvo. Bez politike, golotinje i vulgarnosti. Samo topli, životni trenuci, humor koji svi razumemo i prepoznajemo, podsećanje na kolegijalnost, na prijateljstva koja se grade zajedničkim radom, na sitnice koje čine život.

Pontonovo srce je film koji me je podsetio koliko je važno da znamo kome nešto značimo i da koliko god nama neko bio oslonac, i mi možemo biti svetionik, rame za razumevanje, makar u tih nekoliko ključnih rečenica koje će nekome promeniti dan.

I za kraj

Kada pogledate film, shvatićete koliko nam nedostaju ovakve ljubavne komedije i da je vreme da nam se vrate u bioskope.

U svetu koji je prepun buke i haosa, “Pontonovo srce” nas podseća na pravu vrednost života – ljubav i prijateljstvo koja nas povezuje, sitne, ali neprocenjive stvari koje čine naš svet boljim i svetlijim.

Press konferencija

Beogradska premijera ostavrenja “Pontonovo srce” reditelja Senada Šahmanovića održaće se u sredu 29. januara, u mts Dvorani, za čiju svečanu projekciju se karte već od sad mogu pronaći na blagajni bioskopa i zvaničnog sajta Dvorane.

Priča scenariste Antonia Gabelića koja od početka do kraja drži pažnju spojila je u jednom kadru glumce Marka Janketića, Mariju Labudvić, Radeta Šerbedžiju, Mišu Obradovića i druge, donoseć romansu koja, kroz duhovitost, pored ljubavi, provlači i melanholiju, onu za životom i vremenima koja su prošla. 

Za reditelja Šahmanovića Pontonovo srce bio je veliki izazov, jer do sada, kako istilče nije urađeno mnogo sličnih nasova, a ideja je bila da se snimi ostavrenje sa snažnim emocijama, nepretenciozno, ujedno sa jakim utiskom na gledaoce.

“Prije svega želja mi je bila da radim film koji nije optrećen velikim temama, film koji ne preispitruje društveno političku situaciju, prošlost, temu rata itd. Koji u svoj postavci izgleda jednostavno, ali u izvedbi i u finalu nudi puno zanimljivih preokreta, spajanja očekivanog sa neočekivanim i obrnuto, a obojen jednim šarmantnim humorom,”

 “Važno je bilo napraviti višedimenzionalne likove, koji preživaljvaju brojne uspone i padove, transformacije. Najočiglednija je kod Marka Janketića, koji prelazi put od jednog grubijana do romantičnog muškaraca koji ima svoje slabosti, takođe tu je Marija Labudović, koja isto prolazi svoj emotivnu put, od jedne ranjive do snažne, odlučne djevojke.“

Ovde možete rezervisati karte za premijeru