SUPSTANCA Recenzija filma koji obećava jedno a isporučuje nešto sasvim drugo

Kada sam prvi put videla trejler najave za film SUPSTANCA, pomislila sam da ćemo dobiti priču o čudotovornom leku koji nas može podmladiti svake druge nedelje, i omogućiti da i dalje živimo svoje snove. Ako mi neko kaže da u svakome od nas ne tinja želja da što duže ostane mlad i lep, reći ću mu da laže, mene ili sebe! Dakle, na prvi pogled zanimljiva priča bez obzira što je u pitanju horor jer znamo da sve nekada može da krene loše.

Ali… Od samog starta je loše to što smo svi pomalo bili zavedeni trejlerom!

Priča

“Supstanca” donosi priču o starijoj holivudskoj glumici koja je postala voditeljka aerobika, Elizabet Sparkle, u tumačenju Demi Moore (koja izgleda perfektno). Elizabet je otpuštena jer je sada, sa 50 godina previše stara. U besu i očaju na svoj rođendan, ona poziva broj koji joj je anonimno uručen i povezuje se sa mračnim naučno-fantastičnim programom za poboljšanje tela poznatim kao Supstanca. Dobija gomilu medicinske opreme pakovane u plastične kese (špricevi, creva, flourescentna zelena tečnost, lepljiva bela infuzija sa natpisom hrana) i obaveštena je o protokolu vezanom za njen novi identitet, koji kako program upozorava, će takođe uključivati njen stari identitet.

„Vi ste jedno“, kaže kratko uputstvo. Ali, šta to znači?

Ukratko, ništa pametno, ništa što pomaže i naročito ne ono “nova ti“.

Nakon što sebi da inekciju, Elizabet se onesvešćuje i pada na pod kupatila, a njena koža se otvara duž kičme, kao u nekom SF filmu o vanzemaljcima. Iz nje izlazi njen novi identitet: “savršeni” uzorak seksi, živahne mlade devojke koju tumači Margaret Qualley. Dogovor je: mlada zamena, koja se zove Sue, može da izađe u svet i vlada ali samo jednu nedelju. I ona to radi, pokreće svoju vlastitu aerobik emisiju umesto one koju je vodila Elizabet, pod nazivom “Pump It Up with Sue.” Zvezda je rođena!.

Ali, periodično mora da leži, u hibernaciji, dok se Elizabet, sa istim starim licem i telom bori sa svetom oko sebe, i dosadom.. Njih dve se smenjuju, hraneći jedna drugu, tako da Elizabet može da “bude” Sue svake druge nedelje. Možda liči na “Dr. Džekil i mister Hajd” ali je mnogo drugačije!

Supstanca je priča o sukobu ega, gde se Elizabetina prava ličnost i njena poboljšana verzija bore jedna protiv druge u ratu za dominaciju. Sve što želimo je mladost, ali po kojoj ceni?

Starost i mladost

Film dotiče par tema koje su u poslednje vreme aktuelne., uz fenomenalnu glumu Demi Mur. Ona je definitivno odličan izbor za ovu ulogu, jer nemojmo se lagati, ona može biti Elizabet Sparkl I nekako je mogu zamisliti kako poseže za eliksirom mladosti bez postavljanja previše pitanja. Žal za mladosti nas tera da činimo lude stvari a ovaj film o tome govori.

I dok i dalje ne mogu da definišem da li su želeli da pokažu koliko mrzimo sami sebe dok starimo, pa zato i mlađa Su nema nikakvih dobrih emocija prema Elizabet, ili je ideja bila da se pokaže koliko postajemo sebični pa čak i kada je naša sopstvena egzistencija ugrožena, jer Su ne može da postoji bez Elizabet.

Su nije Elizabet, nije čak ni njeno drugo ja, a ne može biti ni njena ćerka jer je duplirana i izbačena kroz kičmu. Elizabet nema pojma šta radi Su, a Su ne podnosi ono što radi, ili ne radi Elizabet. Koja je onda poenta te zamene?

Film detaljno istražuje kako društvo stvara i tretira mizoginiju, prikazujući razne situacije u kojima protagonistkinja mora da se izbori sa očekivanjima koja joj nameću drugi.

Ovi pritisci je teraju da se stalno preispituje, što vodi do emocionalnog preopterećenja. A kroz razvoj priče, film jasno kritikuje način na koji se žene često vide samo kao objekti želje. Protagonistkinja se suočava sa dešavanjima koja izazivaju njenu unutrašnju borbu između onoga što jeste i onoga što društvo očekuje od nje.

Borba

Kada Sue, opijena svojim novim identitetom, predugo ostane izvan onih 7 dana, mora da se napuni dodatnom energijom iz Elisabethinog tela. Time uzima životnu energiju od Elisabeth, a cena koju ona plaća je užasna jer njeni delovi tela počinju da stare. Ove scene su izuzetno snažne i odlično urađene. U ovom našem svetu, kroz fizičko poboljšanje raznim tretmanima i intervencijama možemo postići “novu” verziju sebe, ali film nam sugeriše da postajemo pravi paraziti, šuplje ličnosti koje crpe snagu iz naše stare ličnosti, prave ličnosti. Možda postoji samo određena količina nas koja se može deliti, i pitanje je šta posle toga. Kao one žene koje preteraju sa korekcijama do krajnjih granica i postanu neprepoznatljive i upadljivo ružne, i se tek mire sa svojim izgledom.

Na kraju, Sue je uzela većinu života iz Elisabeth, koja je postala toliko promenjana da izgleda kao slika iz The Shining, ili još jednostavnije, mutant Zvonara Bogorodične crkve.

Film jasno pokazuje šta potiskujemo, deformaciju duha u cilju ulepšavanja tela. To je ono što radimo sebi.

Mnogi od nas se suočavaju sa pritiscima da izgledaju ili deluju na određeni način da bi se uklopili u društvo. U ovom slučaju, transformacija koja donosi užitak i moć istovremeno dolazi s posledicama koje su teške i bolne. Što više težimo savršenstvu, veći je rizik da izgubimo sebe.

Potiskivanje naših pravih emocija i identiteta može biti zamka koja nas može uništiti.

Bodi horor i omaž filmu MUVA

Nisam sigurna koliko je ova oznaka za film tačna jer, nisam se uplašila, ali mi je na momente bilo muka. Sve je nekako prenaglašeno i nepotrebno. A kada smo kod onoga bez čega se moglo, to je svakako poslednjih petnest minuta filma koji su, čini mi se, snimljeni samo da bi se uradila završna scena. Neverovatno izobličeno telo na kraju filma nam nije trebalo i mislim da je cela priča zaslužila bolji kraj.

Režiserka Fargeat, koja je osvojila nagradu za najbolji scenario na ovogodišnjem Kanskom filmskom festivalu, otvoreno izražava svoje poštovanje prema Dejvidu Kronenbergu, režiseru filma “Muva.” Obožavaoci ovog kralja horora tela sigurno će primetiti njegov neosporan uticaj od uvodnih scena u restoranu dok Elizabet gleda muvu kako se davi u čaši viskija. Ipak, Supstanca je drugačiji i jedinstven, meni ne na pozitivan način.

Bez objašnjenja

Možda sam ja neko ko se bavi glupostima ali par pitanja ostaje u vazduhu nakon kraja filma, nezavisno od toga šta je osnovna poruka filma.

• Da li bi stvarno neko ušao u ovakvu priču bez dodatnih pitanja i podpitanja?
• Koliko košta supstanca i kako je Elizabet plaća?
• Gde je nestala kućna pomoćnica i ko sada sređuje stan dok se one smenjuju na podu kupatila?
• Kako njih dve mogu biti jedna ako nemaju pojma šta druga radi dok je prva prikačena na infuziju?
• Zbog čega je Elizabet toliko “pala” i odjednom nema nikoga pored sebe?

Demi Mur

Gluma Demi Moore je ništa manje nego hrabra jer ona igra, na vrlo apstraktan način, verziju sebe.

Nekada velika zvezda, san svih muškaraca i centar univerzuma, sada je dovoljno stara da je seksistički Holivud smatra prevaziđenom, a njena gluma je ispunjena besom, očajem i osvetom.

Da, ponoviću, nju mogu u realnosti da zamislim kako poseže sa čarobnim ampulama produžene ili vraćene mladosti.

U filmu ima dosta eksplicitne golotinje, i Demi sebe ne štedi.

Supstanca je svakako snažna poruka o identitetu i društvenim normama koje oblikuju živote žena. Film se bavi univerzalnim temama koje ostaju relevantne u svakodnevnom životu, pozivajući publiku da preispita svoja shvatanja o ženama i njihovim borbama, a ja se pitam da li je nekako mogao da se izbegne užasan kraj posle kojeg samo imate osećaj gađenja.

Zanimljivo

• Ulogu koju ovde Denis Kvejd ima je prvobitno glumio Rej Liota a tokom snimanja početne scene u restoranu, Kvejd je morao da pojede dva kilogram račića.
• Imena Su i Elizabet su data jer je režiserka smatrala da SU asocira na Merlin Monro i nešto ženstveno, dok je Elizabet ime glumica iz stare ere Holivuda.
• Iako mnogi povezuju supstancu sa ozempikom, rešiserka odbacuje te tvrdnje jer je scenario počela da piše pre šet godina kada se on nije ni pojavio. Ipak, potvrđuje povezanost sa raznim lekovima od kojih smo mršaviji. mlađi i lepši a za kojima ne posežu sve više samo žene.
• Crveni hodnik predstavlja Elizabetin život, sa slikama na kojima se vidi kako je starila, dok je na kraju prazan u momentu kada čudovište izlazi što simboliše kraj.
• Čudovište na kraju je asocijacija na rak koji organizam uzrokuje nerviranjem. Kao i ćelije raka, tako se i u filmu Elizabetine ćelije (pa i SU koja je samo replika) umožavaju i postaju jedno grotesko telo.