Ubistvo u Orijent ekspresu: Neću Vam reći ko je ubica!

Postoje dobre i loše predstave, klasična i moderna viđenja nekih svima poznatih dela, i glumci koji se uvek trude da iznesu ono što je režiser isplanirao i naumio. Ubistvo u Orijent ekspresu je delo koje je skoro svima poznato. Jedino delo Agate Kristi koje je dobilo prava za izvođenje u pozorištu. Ako dodamo tome i odličnu glumačku ekipu, čini se da imamo dobitnu kombinaciju.

Karte za predstavu je jako teško nabaviti i to je ono što me raduje kada je u pitanju pozorišna scena u Beogradu. I baš zbog toga nekako očekujem da se glumci i pozorišni stvaraoci malo više potrude da ponude najbolje, od dela koje postavljaju do načina na koji glume. Uvek kažem da nikada ne treba kritikovati glumca već režiju. I odmah na početku, baš tu leži jedini problem ove predstave.

Plejada poznatih i dobrih glumaca, odlični kostimi i savršeno postavljena scenografija padaju u drugi plan zbog prenaglašene glume pojedinih likova. Ili još jasnije, zbog previše istaknutih osobina pojedinih likova. I zamiliste, ne mislim na Andriju Miloševića koji glumi Herkul Poaroa. Pročitala sam da je Ken Ludvig, koji je radio dramatizaciju, kao vrsni komediograf izvukao na površinu ove verzije predstave komediju. Po meni, možda se malo više potrudio da to bude “karikiranje” a ne gluma, ali to je samo moje mišljenje i sigurna sam da ne umanjuje vrednost predstave.

Trisedesete godine prošlog veka. Elegantni voz, Orijent Ekspres, je prinuđen da nepredviđeno zastane zbog oblinog snega. Događa se ubistvo, i Poaroov put kući koji je trebalo da protekne sasvim mirno, postaje poprište još jednog slučaja koji treba rešiti. Voz je pun osumnjičenih, a svaki od njih ima, naizgled, neoboriv alibi. Poaroov put počinje u Istanbulu, a ostatak priče dešava se nigde drugde u Jugoslaviji.

Osnova priče, pa ne čitajte dalje ukoliko niste pročitali knjigu, je taj skup ljudi različitih profila koji su se u vozu našli samo sa jednim ciljem, osvetom. Oni ulaze u uloge koje su im dodeljene kako bi zavarali tragove i ponudili prihvatljiva objašnjenja za svoj boravak u vozu. I baš ta činjenica da su svi upleteni u plan ubistva, i da im svima kasnije život zavisi od toga, ne daje logično objašnjenje za preterane gestikulacije i način govora pojedinih glumaca. Dok je šarmantna gluma Katarine Marković kao Grete Olsen prihvatljiva, Jelena Trkulja kao Helen Habard i Lena Bogdanović kao Grofica Andrenji prosto na momente smetaju sa svojim američkim i mađarskim akcentima, ali i gestikulacijom. Šteta, jer su obe odlične glumice. O obrvama Helen Habard da i ne pišem jer sam sve vreme imala želju da joj ih obrišem maramicom (inače, kako vidim, nema ih uvek tako unakažene na sceni pa je topla preporuka da ne preteruje).

I kada smo kod odlične glume, imam utisak da su svi glumci u ovoj predstavi, sa izuzetkom Andrije Miloševića, nekako “zakinuti” i da im nije data prilika da iskažu svoj talenat. Viktor Savić, Borka Tomović, Katarina Gojković ili Vladan Dujović su provereno dobri glumci čije je uloge u ovoj predstavi mogao da odigra bilo ko. Kao da im je neko rekao da budu prosečni kako bi Andrija Milošević kao Poaro bio u prvom planu. I dok gledam video na sajtu pozorišta čini mi se da je u tim pogledima svako pokazao više od onoga na sceni, ne svojom greškom.

Andrija Milošević, od koga se možda najviše očekuju neki stereotipi, i koji sam upada u slične uloge, ovde pokazuje sasvim drugačije lice. Njegov Poaro je prepotentni debeljko, specifičnog govora sa pravom merom humora i ponašanjem genija. Poaro je svestan svoje genijalnosti, čovek koji ima i mane i vrline i koji ceni žensku lepotu. I te tako otvoreno prikazane osobine ostavljaju prostora glavnom glumcu da se zaigra, improvizuje i iznenadi kako kolege tako i publiku. Ništa tu nije ni preterano, ni premalo, prenaglašeno ili nedorečeno. Jednom rečju, Andrija je odličan i obavezno ga treba pogledati u ovoj ulozi.

Kostimi u predstavi, koje potpisuje Marina Medenica su iznad proseka koji naša pozorišta nude u poslednje vreme. Raskošni, upadljivi i glamurozni.

Scenografija je priča za sebe. Vesna Popović je sigurno potrošila dosta vremena i truda da osmisli nešto drugačije i prilagođeno izvođenju ove predstave. Uživaćete u svakom detalju koji vidite.

Dopada mi se i kako je iskombinovana priča sa video prikazima sa dešavanjima na sceni. Sve je savršeno isplanirano i osmišljeno tako da priča dobije na napetosti i emocijama.

Ubistvo u orijent ekspresu je predstava koju svakako treba pogledati i u kojoj ćete uživati dok Poaro rešava slučaj i pronalazi ubicu američkog biznismena. Pitanje je samo da li ćete imati sreće da se glumci ne zaigraju u komičnim momentima pa da sve malo više ode u nekom drugom pravcu. Ali to je pozorište i baš zbog toga se neke predstave gledaju više puta.