Nebojša Glogovac kao HAMLET: Kritički osvrt na modernu interpretaciju klasičnog dela

Ali, kako i sam Hamlet kaže “Ja moram biti surov, da bih dobar bio”… ovo je samo moje viđenje iste.

Premijerom nove verzije Hamleta je obeleženo 4 veka od smrti Šekspira a režija je poverena Aleksandru Popovskom. I pre premijere se pričalo o pomeranju granica i čudnim scenski rešenjima.

I 1992 se pričalo isto kada je režija bila u rukama Gorčina Stojanovića tako da sam mislila da me ništa neće baš toliko iznenaditi. Ali…

Brijanje nogu i prepona Ofelije , pred ocem… Da li je to stvarno bilo potrebno???

Pranje zuba Hamleta sa majkom? Ok, mnogo sam zaostala ali jedini moj komentar je “Stvarno je onda nešto trulo u državi Danskoj”.

Od scenografije nisam mnogo očekivala. Skoro sve predstave u poslednjih par godina imaju slična minimalistička rešenja tako da Hamlet nije izuzetak. Ono što je razlikuje i što je upečatljivo je veliko platno na kome se smenjuju svetla, tekstovi, oslikava duh oca i to uvek uz specifičnu muziku Kirila Džajkovskog koja je fenomenalna! Kombinacija svetla i tehno zvuka je odlična i sigurna sam da ta kombinacija privlači mlađu publiku, koja svakako dolazi da odgleda predstavu bar zbog škole. Hamlet je i dalje obavezna lektira i uvek je bilo lakše odgledati ga nego čitati.

U sali je bilo dosta srednjoškolaca i na osnovu komentara sam videla da im se  ti modernistički detalji sviđaju. Definitivno je da predstava ima dosta efekata koji su  namerno ubačeni da bi je približili FaceBook, Youtube i Instagram generacijama.

Mom društvu se nije svidelo Klaudijevo (Nebojša Rakočević) sviranje gitare i “pevanje” ali je meni to zvučalo odlično. Pevanje i sviranje na sceni je postalo redovna pojava. Nekada je totalno dosadno ali mi je ovde bilo interesantno. Kralj koji izigrava rokera u Hamletu.. pa svakako bolje nego Ofelija brijačica. Ili više volim gitaru od brijača…

Kada smo već kod Ofelije, znam da ću dobiti kritike, ali je ona meni najdosadniji lik u predstavi. Ubedljivo je lošija i  od Katarine Žutić koja je bila zamena 1992. A mislila sam da nema lošije. Od Katarine smo svi očekivali da se ocu obrati sa “Ćale” a ovde sam se pitala šta dotična radi na sceni.

Jedno od razočarenja mi je i Bojan Dimitrijević kao grobar. On je odličan glumac ali ovo je već po ko yna koja predstava u kojoj govori na isti način. Postalo je dosadno to izvlačenje naglaska i komunikacije nekako “iz stomaka”. Kao ona baba iz “Grlom u jagode” koja opominje gospođa Elviru da joj se ohladio čaj.

Boris Milivojević i Miloš Samolov su standardno dobri kao Gildenstern i Rozenkranc. Njihovoj glumi se stvarno nema šta zameriti.

Jasna Đuričić kao Getruda je upečatljiva i drugačija.

Šušljik je glumčina i on je nekako najsmireniji u predstavi. Tako je valjda i zamišljeno da glumi lik Ofelijinog oca Polonija.

On je po meni mnogo bolji od svojih kolega prethodnika u liku Hamleta. On je glumčina! Nema te uloge koju Glogovac ne uradi maestralno. Priznajem da je meni Dragan Mićanović ljubimac ali je Glogovac odmah tu pored njega. I jednog i drugog sam imala prilike da gledam od početka njihovih angažmana i prvih uloga u JDP-u. Ne samo da se odmah videlo da će biti fenomenalni glumci već su i jedan i drugi imali tu pristojnost, kulturu ponašanja i ophođenja kojima su odskakali od ostalih.

Ja o Hamletu i načinu na koji ga je Glogovac izneo nemam ni jedan loš komentar.

Ovu predstavu treba obavezno pogledati zbog njega i njegovih kolega. Na stranu scena, na stranu po meni možda preterana modernizacija – ovaj HAMLET ima fenomenalne glumce. Glumce koji na sceni razvaljuju. Zbog njih vredi kupiti kartu i pogledati predstavu. I aplaudirati im…dugo, dugo, dugo.

A odgovor na pitanje sa početka teksta – GLEDATI.

Nebojša Glogovac je bio neizostavan deo srpske glumačke elite, a njegova uloga u predstavi “Hamlet”, koju je režirao Aleksandar Popovski povodom 400. godišnjice od Šekspirove smrti, osta’e trajno upamćena!

Tokom studiranja, Glogovac je dobio stipendiju od Jugoslovenskog dramskog pozorišta i započeo svoju karijeru ulogom u predstavi “Velika pljačka”, režiranoj od strane Dejana Mijača. Prvu TV ulogu ostvario je 1987. godine u seriji “Bolji život”. Na filmu se prvi put pojavio 1993. godine u drami “Raj Petra Zeca”, gde je bio jedan od glavnih glumaca. Kasnije je dobio zapažene uloge u filmovima kao što su “Ubistvo s predumišljajem”, “Bure baruta”, “Nebeska udica”, “Munje!”, “Kad porastem biću Kengur”, “Klopka”, “Hadersfild”, “Branio sam Mladu Bosnu”, “Krugovi” i “Ravna gora”. Glogovac je bio višestruko nagrađivan za svoj rad u pozorištu i na filmu, uključujući Sterijinu nagradu, Car Konstantin u Nišu i Zlatnu arenu u Puli za najbolju mušku ulogu.

Umro je posle kratke i teške bolesti, u Kliničkom centru Srbije u Beogradu, 9. februara 2018. godine.