Hotel Slobodan promet – ili možda već viđeno

Uz „Kumo, imamo karte za pozorište“ sledio je i komentar „Kažu da je ovo nastavak Bube u uhu“.

Buba u uhu je predstava uz koje su se generacije smejale i dolazile u raznim uzrastima da odgledaju još jednom, i još jednom i onda da i njihiva deca odgledaju… Za 10 godina koliko sam provela na poslu razvodnice u JDP-u, ovu predstavu sam odgledala toliko puta  da ni sama nema šanse da pogodim koliko. Buba je predstava koja je izvožena preko 40 godina. I samo je jedan glumac uvek bio na sceni nepromenjen – Nikola Simić. Ovo je kažu omaž njegovom radu.

Iskreno, odmah sam znala da su šanse da predstava bude isto tako dobra i pravi nastavak  – ravne nuli, ali je glumačka ekipa zvučala odlično. Uostalom, po meni je svaka predstava vredna gledanja. Naročito ako imate karte za prvi red kada gledate komediju.

Pre početka predstave, neki glas koji podseća na glas Irfana Mensura mrmlja molbu da se ne koriste i isključe mobilni telefoni. Nešto se ne sećam da je to tako ranije zvučalo. Dajte bre ljudi snimite standardnu poruku da zvuči kao opomena, jasna i glasna, razumljiva. Ovo sada više izgleda kao da je onoga ko priča sramota da kaže to što kaže ili kao da je u pitanju neka zavera. Ok, možda je sramota da u današnje vreme neki gledaoci nemaju kulturu gašenja mobilnih ali nije sramota podsetiti ih.

Zavesa se podiže i odlični Nikola Đurićko svojim stavom i izrazom lica pokazuje da se radi o pravoj vodviljskoj glumi, sa ekspresijama na određene situacije, pauzama za akcentovanje teksta i davanja vremena smehu u publici. Slika sa reklamom njegove firme koja se bavi arhitekturom biva nekako poznata a onda se slatko nasmejete kada se u predstavi asocira sa jednim velikim kapitalnim delom u izgradnji.

Priča naizgled predvidiva. Dva komšijska para, sa dominatnom ženom (crnkom) u jednom paru i jačem muškarcu u drugom (žena plavuša). Naravno, jedan komšija izgleda kao tipičan geek štreber dok je drugi baja sa mišićima. Tog baju, koji me je na momente zbog stava i frizure podsećao na Atom mrava igra Srđan Timarov. Crnka je Anđelika Simić i skidam joj kapu na držanju i figuri. Plavuša je Nataša Tapušković, bez koje izgleda ni jedna predstava JDP-a ne može u poslednje vreme. Ona je standarno odlična ali me je u ovoj predstavi užasno podsećala na Vladicu Milosavljević svojim izgledom. Kao da sam sela u neki vremeplov i gledala Vladicu na sceni iz perioda kada je žarila i palila istom.

I naravno, muž šonja želi da se osveti ženi i uteši seksi komšinicu koja je zapostavljena od strane muža. Kako jadničak nema iskustva sa švaleracijom, reši da ode na prvo mesto za koje je čuo i nabije svojoj ženi rogove.

Da ne bi bilo dosadno, mora da se pojavi još likova i tu priča dobija na brzini. Dragan Jovanović dolazi ne samo sa svojom ćerkom već još tri. Petorka koja je definitivno napravila akciju na sceni pored ostalih glumaca.

Kako Matje, koga Gagi glumi, nije mogao da ostane i bude gost kod Pingleovih (Đuričko) on pogrešno protumači informacije koje je slučajno čuo i odlazi u isti hotel kao i preljubnici.

A hotel je… sve samo ne hotel.

Ako bi ga nazvali hostelom, to bi za pojedine hostele bila uvreda.

Scenografija (Aleksandar Denić) je tako dobro urađena da na momente možete da zamislite kako bi to u stvarnosti smrdelo i bilo prljavo. Na žalost, može i da asocira i na neke od nelegalnih hostela za izbeglice oko Glavne železničke.

Pošto toplo preporučujem da odgledate predstavu, ovde ću stati sa prepričavanjem onoga što sam videla. Iako sam sigurna da bi ste se i dalje smejali, ipak ne moram baš da vam kvarim doživljaj.

Vodvilj je sam po sebi pun brzih dešavanja, okreta, trčanja, zabuna i sami glumci kažu da je jako teško igrati ga jer zahteva uigranost čitave ekipe. Ovde toga ima i garantuje smeh.

Predstava je pitka, lagana i opuštajuća.

Ja sada mogu da pišem o tome kako mi je na žalost Dragan Jovanović standardno isti poslednjih par godina i kako sam skoro sve poštapalice, reči i izraze već videla od „Hajde da se igramo“, preko „Čikaških perverzija ’ starih“ i „Smešne strane istorije“ pa do „Sumnjivog lica“ i „Hotela slobodan promet“. Ali Gagi je Gagi. Nasmeje vas svakako. Da li je ponekada banalan, ili pokazuje i koliko je dobar glumac, on je specifičan. I ljudi ga vole. Neki se ljute kada im kazem da ja njega ne vidim kao standardnog glumca već kao komediografa, ali ja ne vidim zašto bi to nekome bilo uvreda. Ne može svako biti komediograf. Ono što sam primetila, i nadam se da nisam u pravu, je da je nekako na momente odsutan. Kao da oseća neki bol i da mu je na momente teško da igra. Nadam se da grešim. I mislim da to teško neko može da primeti ali ako odgledate stotine predstava sa njim, kao što ja jesam, nešto tu nije isto. Možda se najviše videlo kada se poklanjao publici. Uživanje i seta. Uživanje i bol. Ili ja samo vidim na neki svoj način i nadam se da grešim. Gagi je specifičan i treba ga gledati. I volela bih kada bi on postao ovde novi Nikola Simić i igrao Matjea godinama.

Kostimi su mi bili interesantni. Spoj modernog i tradicionalnog. Francuska moda prošlih vremena sa modernim materijalima. Maji Mirković pohvale za ove kostime.

I ako je neko gledao predstavu, sigurno se pita zašto ne spominjem Milicu Gojković u ulozi služavke Viktorije. Odgovor je da samo ime ne govori mnogo jer je u pitanju mlada glumica, sva kao leptirić, puna energije, sitna i lepa. Ali ako napišem, glumica koja je sve oduševila ulogom Mare u seriji „Senke nad Balkanom“ onda će vam biti jasno da imate još jednu odličnu glumicu na sceni.

I to je to.

Savršeno potrošenih 90 minuta, sa dosta smeha i vi puni pozitivne energije koju samo pozorište nekada može da pruži.

I bilo bi dobro kada bi se više radile vodviljske predstave. Svima nam treba više smeha. Realnost nam je i ovako teška i specifična i svima nam treba neki beg od briga i problema.

Režija: Boris Liješević

Dramaturg: Miloš Krečković

Foto: Aleksandar Angelovski JDP

Jugoslovensko dramsko pozorište

Promo reklama