POD ŽRVNJEM – Surova drama o poštenju, ljubavi i siromaštvu

Ukoliko niste odavno odgledali predstavu koja vas je naterala da razmišljate, i koja je kod vas izazvala jake emocije – obavezno pogledajte POD ŽRVNJEM u Jugoslovenskom Dramskom. Mene je ova predstava naterala da ponovo izvrtim u glavi neke momente koje sam proživljavala poslednjih par godina. Momente u kojima sam se pitala da li je bitniji čist obraz ili puni džepovi. Ja sam odabrala obraz. A da li bih da sam bila i u situacijama na granici kao likovi u predstavi?

O predstavi

Predstava je urađena na osnovu prvenca pisca o kome iskreno nisam mnogo znala pre ove predstave, Dragoslava Nenadića. Naspisan je početkom 20. veka. Adaptaciju je uradio Egon Savin. 1990 godine je snimljen i film po ovom delu. Moj predlog vam je da svakako odgledate obe verzije. Sastoji se iz tri priče koje su povezane u naizgled jednu celinu. Sve se dešava u naselju negde na periferiji starog Beograda, gde živi najveća sirotinja.

Prva i druga priča imaju neku crtu, jedva primetnu, koja se provlači kroz mlade zenske likove, a to je vera u ljubav. Koliko god promenjeni bedom koja ih okružuje,  deformiše, i tera da rade protivno svojih uverenja, tu je neka nada u ljubav i moć iste da neke stvari promeni.

Nije bitno da li će ćerka svoju mladost provesti sa nekim za koga se neće udati i ko to viđanje sa njom plaća. I majka i ćerka, i cela familija znaju da im je to samo jedan od načina da samo na trenutak imaju za hleb, za nadu da će biti bolje. Najgore je, što je majka u celoj toj borbi izgubila onaj osećaj odgovornosti za decu, ljubav prema njima i želju da im bude bolje. Za nju su oni postali samo način da se dođe do para. Toliko je izgubila svaki osećaj da i bolesno dete tera da ide i radi. Do krajnjih granica. Do onog momenta kada život postane toliko bezvredan i nebitan da je lakše odustati nego se boriti.

Priča 2

Druga priča je nekako nastavak na prvu. Isto naselje. Ista komšinica. I glavni ženski lik koji svoje nade za bolji život gubi u surovoj borbi sa poštenjem kojem je učena u porodici iz koje je došla i odanosti koju mora pokazati prema tetki koja je dovela u grad kada su joj roditelji umrli, i ljubavi prema mladiću koga neće imati jer je postala samo prodavac svoga tela. Nije bitno to što je tetka terala da bude u vezama sa starijim muškarcima zavaravajući i nju i sebe da će se te veze završiti brakom. Ona je izgubila ono najosnovnije – poštovanje prema samoj sebi. Ipak, prelama da proba da se vrati na pravi put i proba da živi sa uverenjima kojima je učena od malena. I dok gledamo kako pakuje kofere i odlazi, znamo da će joj biti teško. I da će se možda vratiti na isto. Ali ipak se nadamo da će joj biti bolje. Da će ostati svoja.

Priča 3

Treća priča je nekako i najkompleksnija. Otac porodice koji je pošten i vredan i tako uči sinove, dolazi u situaciju da se sve promeni u sekundi. Gledamo ga kako ne popušta da proda svoje poštenje iako ga jedan po jedan član porodice ubeđuju svojim argumentima. Sa svakim novim razlogom on se lomi, preispituje ali ostaje pri svom poštenju. I ta borba se tako vidi. Boris Isaković je tu ulogu tako dobro odigrao. Ali onaj momenat kada shvata da je umrla i poslednja nada u pošten život (u momentu kada mu umire konj koji ih je 16 godina na neki način izdrzavao) on prelama. Poštenje se zaboravlja.

• Hleb ili poštenje?
• Ljubav ili poštenje?
• Porodica ili poštenje?

I plakala sam na kraju zbog konja,  zbog dobre glume i zbog odličnih priča. Plakala  sam zato što u ovim ludim vremenima u kojima smo živeli, i živimo, poštenje tako malo vredi. A predstava vredi svakog momenta koji sam provela u pozorištu to veče.

Glumci su fenomenalni. Anita Mančić je u sve tri priče odlična! Jelena Petrović kao Stana iz prve priče je dobila novinarsku nagradu „Zalog za budućnost” na Drugom teatarskom festivalu „Pozorišno proleće“ u Šapcu.

Falilo mi je da odgledam nešto životno, bez simbolike, bez scenskih efekata… pravo pozorište sa pričom i glumom. Prave likove i pravi život na sceni.

Moja topla preporuka.