U mom životu imam periode kada čitam jednu knjigu
Continue reading …
Category: Kultura
Sta cini kulturu?
Knjige, pozoriste, filmovi, koncerti, kursevi…
POREKLO ili „Odakle smo?“ i „Gde idemo?“ Den Braun
Odmah da se razumemo – ja sam zaljublljenik u knjige Dena Brauna.
Ne filmove, jer ni jedan nije uspeo da približi gledaocima atmosferu knjige. Da ne spominjem prepravke priče kako bi film bio gledaniji ili lakše uveo u novu priču, kao što je to urađeno za Inferno zbog Porekla.
Mrzim kada neko uzme da ga kritikuje kako ne ume da piše, kako su mu jednostavne rečenice ili kako su priče čudne. Pa to i jeste poenta!
Jednostavno, pitko, sa puno informacija koje su istinite i tačne i malim obrtima koji su fikcija. Meni je prosto fascinantno koliko čovek ima mašte da na osnovu istinitih stvari napiše ovakve romane. To je ono što je po meni najvrednije u svakom njegovom romanu. Sve se bazira na istinitim činjenicama!
Za Poreklo mu je trebalo četiri godine da prikupi sve informacije i da ga napiše. Ako pročitate zahvalnicu na kraju, shvatićete da iz svakog romana stoji ogroman tim ljudi. Znači, on ne sedne i kaže „OK, sada ću da pišem o tome kako ja mislim da je nastao svet i ljudski rod“, nego istražuje, oblikuje, usmerava…
Pre par dana sam čula od jedne izdavačke kuće da je ovo njegovo najslabije prodavana knjiga. Sigurna sam da to nije zbog toga što je loša. Mislim da je ovo, ispravite me ako grešim, prva knjiga koja nema „normalan“ povez, već samo tvrdi i iskreno, sve preko 2000 dinara je u današnje vreme mnogo. Drugo, film Inferno je napravio medveđu uslugu knjizi koja je izdata posle njega. I treće, vreme godišnjih odmora dolazi pa će sigurno i knjiga više da se prodaje.
No, da krenemo od osnovne priče:
Robert Langdon (ja ga i dalje zamišlljam mnogo markatnijeg od Tom Henksa), profesor simbolike i religiozne ikonologije na Harvardu, stiže u muzej Gugenhajm u Bilbau na poziv njegovog prijatelja i bivšeg studenta Edmonda Kirša kako bi prisustvovao promociji otkrića koje će po Kiršu „zauvek promeniti lice nauke“. Kirš najavljuje da će napraviti neverovatan naučni proboj koji će osporiti osnove ljudskog postojanja. Naravno, tu su ubistva, misterije, zavere da se ospori i sakrije „otkriće“. Crkva, kao I uvek. Kraljevska porodica koja je izgleda umešana u zaveru. Inteligentni računari i fascinantno opremljen Tesla automobil koji samo što ne igra sah sa vama. Prepametna lepotica koja je tu da mu pomogne i po meni najlepši deo… Španija!
Braun ima neki svoj obrazac kojem je dosledan, a to su poznati umetnici. Od Leonarda Da Vinčija, pa Bottičelija, Mikelanđela pa sve do sada Antoni Gaudija.
Tu je uvek i neki borac za „tamnu stranu“ od Silas albina iz Davinčijevog koda, Hassassin u Anđelima i demonima i sada Admiral Luis Ávila.
A lepotica je ovoga puta Ambra Vidal, a ranije su mu društvo pravile Sophie u Davinčijevom kodu, Vittoria u Anđelima i demonima, Katherine Solomon u Izgubljenim simbolima.
Tajno društvo je ovoga puta Palmarijanska crkva a do sada smo se susreli sa Iluminatima u Anđelima i demonima, Opus Dei u Davinčijevom kodu, Konzorcijum u Infernu…
Den Braun svog junaka u Poreklu vodi po Španiji, najviše Barseloni u praćenju tragova koje mu je Kirš ostavio. Ako ste bili u Španiji, ova knjiga će vam svakako probuditi sećanja. Ili još bolje, čitajte je na putu do Španije! Šalu na stranu, meni se knjiga dopala.
Cela ideja oko zapleta i priče koja donekle vodi u budućnost je meni vrlo realna. Ništa on nije napisao da je daleko od onoga što mnogi prognoziraju kada je budućnost u pitanju. A prošlost je opet pokrivena sa naučne osnove i zasnovana na stvarnim ispitivanjima i naučnim radovima.
Ako nekome ideja o slušalicama koje „ne ulaze u uši“ izgleda futuristički, samo da kažem da sam ih probala pre par godina. To što nisu još uvek zaživele je pitanje cene. I sve ostalo oko kompjutera, veštačke inteligencije i upravljanja na daljinu je već ostvareno ali za neke od tih stvari i činjenica ćete verovatno po prvi put čitati u ovoj knjizi.
Sigurna sam da će i ova knjiga poslužiti za scenario filma ali se iskreno nadam da će uspeti da dočara tu brzinu promene scena, razmišljanja u trenutku, visprenost Roberta Lengdona, napetost i ushićenje oko otkrića i lepotu i pamet Ambre Vidal.
Den Braun je nekima šarlatan ali sam ja ubeđena da je u neku ruku i vizionar.
U svakom slučaju, kapa dole za ideje, činjenice i maštu.
Continue reading …
Kada CRVENI VRABAC postane IZDAJA
Uvek sam se pitala zašto neki prevodioci imaju potrebu da menjaju nazive serija i filmova i zašto im to tamo neki urednici odobravaju. Mogu da razumem da je nekada neki prevod nedoličan, možda banalan ili ga je nemoguće prevesti. Ali, ako imaš knjigu koja je hit, i film koji je urađen prema toj knjizi, koliko mora da si ubeđen da si kreativan da bi promenio ime filma?!?!
Da li neko u tom napadu kreativnosti razmišlja o tome da može doći do zabune ili jođ gore, da možda film neće imati dovoljno gledalaca?
Prošle godine kada sam videla najavu za ovaj film, rekla sam samoj sebi da moram da ga odgledam u bioskopu. Svetska premijera je prošla, kritike odlične ali film nikako da se prikazuje u nekom od naših bioskopa. Ili… Ili sam ja pogrešno gledala repertoar. Trebalo je da uključim šesto čulo ili pozovem Vidovitu Zorku i pitam kako će neko prevesti naziv filma. IZDAJA, film koji mene nije ni malo asocirao po nazivu na ono što sam želela da gledam je to… I to sam uspela da zaključim po slici. Čemu? CRVENI VRABAC je toliko specifičan i zašto ga je bilo potrebno menjati?
A kada pričamo o specifičnosti, ovaj film je baš to. Glumica, priča, epilog… 139 minuta koji vam jako brzo prođu uz emicije, tuče, prevare i totalno neočekivani kraj.
Glavnu ulogu Dominike Egorove, na početku filma primabalerine Boljšoj teatra, igra Jennifer Lawrence. Ja baš nešto nisam bila fan dotične ali posle ovog filma menjam mišljenje. Kao Dominika ona je više nego ubedljiva a za izgled… Da mi se sada pojavi zlatna ribica i krene priču o tri želje, prva bi bila da izgledam kao Jennifer.
Ljubomora i nesrećni splet okolnosti je dovodi u situaciju da ostaje bez posla i dobija ponudu svog rođaka koji radi u KGB-u da odradi neki posao za njih. Naivnost je skupo košta. Ne samo da je silovana već prisustvuje ubistvu i dobija ucenu ili-ili… Ili ostaje da radi za KGB ili da nestane.
A rad je sve samo ne obično špijuniranje. Rusi kao rusi, imaju i specijalne metode koje se mogu opisati jednom rečju – sex. U školi oni moraju ogoliti sve sa same, ne samo kada je gardaroba u pitanju već kompletnu ličnost. Nema osećanja, volje ili izbora. Ona to shvata i postaje glavna u lovu na “krticu” u najvišim krugovima vlasti u Rusiji. Naravno, tu su neočekivani obrti, šarmantni amerikanac sa osobinama časti i lojalnosti, igre mačke i miša sa izdajnicima sa obe strane i užasna mučenja.
Putuje se od Moskve, do Budimpešte i Beča. Kamera i scene su nekako mračne i previše socijalne. Ni Beč mi ne izgleda lep onako kako izgleda. Na početku filma sam pomislila da je u pitanju period od pre najmanje 20 godina ali onda vidim monitor u bolnici i shvatim da je priča u sadašnjem vremenu. Možda je to nekakav novi trend kada je snimanje u pitanju ali mi se ni malo nesviđa. Posle Berlinskog sindroma, ovo je još jedan film koji prikazuje te neke ex socijalističke zemlje kao sive, zastarele i siromašne.
Neki kritičari kažu da je film spor, neki da je Jenifer loša i da bi neki drugi izbor bio bolji za film, ali se svi slažu da je obrt neočekivan.
Ja kažem da film svakako vredi pogledati!
Continue reading …
There are no good guys – The 100
Da li smo svi rođeni sa osećajem za razliku između dobra i zla?
Da li je bolje biti dobar ili loš?
Da li dobro uvek pobeđuje?
Verujte mi kada vam kažem da ni jedna serija nije toliko duboko i na taj način pokušala da definiše pitanje dobra i zla.
The 100 je serija koja se nije prikazvala (koliko znam) na nekoj od naših televizija. Da jeste, sigurna sam da bi imala svoju publiku i obožavaoce jer je svako kome sam predložila da je odgleda, sve četiri do sada izdate sezone odgledao u jednom dahu. Mene je na nju „navukla“ moja ćerka. Iako je samo odgledala sve četiri sezone, zajedno smo to uradile još jednom.
Peta sezona je najavljena za 24. April. i svi odborajavamo dane do tada.
Ako spadate u grupu onih koji nisu gledali The 100 toplo vam preporučujem da to uradite do tada i da uživate u novim epizodama čim izađu.
Priča počinje nekih 100 godina od sada.
Života na Zemlji više nema.
Jedini preživeli zemljani se nalaze negde u svemiru, zarobljeni na svemirskim stanicama koje su se našle u orbiti u vreme kada je na Zemlji započeo nuklearni rat. Pravila uspostavljena u ovim sredinama su rigorozna. Lekovi i hrana su ograničeni i svi počinioci i najmanjih prestupa bivaju kažnjeni. Mlađi od 18 godina su zatvorenici do momenta kada napune 18 i onda i njih ubijaju. Na jednoj od stanica (naravno najbitnijoj) dolazi do kvara aparata za pravljenje kiseonika i samo mali broj ljudi je upoznat sa tom činjenicom. Strah od opšte panike je veliki. Rukovodstvo odlučuje da na Zemlju pošalje 100 zatvorenika i proveri da li je moguće nastaviti tj. krenuti sa životom ispočetka.
Kada izađu iz letilice, shvataju koliko je Zemlja lepa, zelena, puna boja, mirisa, sunca… Uživo mogu da uživaju u svemu onome o čemu su samo čitali. Ali to traje kratko. Oni nisu jedini ljudi na Zemlji!
I tu ću stati sa prepričavanjem serije zato što stvarno mislim da treba da je odgledate.
Istina je da nisu sve četiri sezone istog senzibiliteta i jačine ali je ovo jedna od retkih serija koja ima tu tenziju, iščekivanje i obrte koji vas drže u neizvesnosti od početka do kraja epizode. Ako me pitate koja je po meni najlasbija sezona, bez razmišljanja ću reći da je to treća. Ali i ona ima svoj razlog i shvrhu koja se otkriva u četvrtoj sezoni.
Ovo je serija u kojoj od početka nemate ideju ko su glavni likovi. Taman pomislite za nekoga da je bitan i svidi vam se kao lik… PUF… nema ga više.
Uz ovu seriju ćete svakako uživati, plakati ali i pomisliti kako smo mi ljudi srećni što imamo sve ovo što nas okružuje. Nismo svesni vrednosti cveća, čiste vode, sunca, normalne hrane, životinja… mirisa… Previše smo opsednuti sami sobom i realno najveći neprijatelji životu na Zemlji. I izgleda da nam je to u genima. Nas ni ratovi, ni gubitci, ni opasnost od uništenja života na planeti neće naterati da budemo jedno i da razmišljamo u opštem interesu. Uvek neko smatra da ima veća prava od onog drugog. Iskreno, nadam se da se vizija iz serije neće ostvariti u budućnosti. Nekako želim da verujem da ćemo početi da brinemo, pazimo i negujemo sve ovo što nam je dato. Da će ipak dobro preovladati u svima nama i da će ono loše biti iskorenjeno.
Glumci su odlični! Većina je totalno nepoznata ovde u Srbiji ali to se uvek može promeniti. Ekipa je pretežno mlada ali postoji i nekoliko bitnih likova koji glume stariji glumci.
Stariji… hmmm pa i to je relativno.
Svako ko pogleda seriju će biti oduševljen izgledom Ricky Wittla u ulozi Linkolna ili osmehom Bob Morley-a koji glumi Bellamy Blake-a. Po meni najlepši i najsnažniji ženski lik je
Continue reading …
Hotel Slobodan promet – ili možda već viđeno
Uz „Kumo, imamo karte za pozorište“ sledio je i komentar „Kažu da je ovo nastavak Bube u uhu“.
Buba u uhu je predstava uz koje su se generacije smejale i dolazile u raznim uzrastima da odgledaju još jednom, i još jednom i onda da i njihiva deca odgledaju… Za 10 godina koliko sam provela na poslu razvodnice u JDP-u, ovu predstavu sam odgledala toliko puta da ni sama nema šanse da pogodim koliko. Buba je predstava koja je izvožena preko 40 godina. I samo je jedan glumac uvek bio na sceni nepromenjen – Nikola Simić. Ovo je kažu omaž njegovom radu.
Iskreno, odmah sam znala da su šanse da predstava bude isto tako dobra i pravi nastavak – ravne nuli, ali je glumačka ekipa zvučala odlično. Uostalom, po meni je svaka predstava vredna gledanja. Naročito ako imate karte za prvi red kada gledate komediju.
Pre početka predstave, neki glas koji podseća na glas Irfana Mensura mrmlja molbu da se ne koriste i isključe mobilni telefoni. Nešto se ne sećam da je to tako ranije zvučalo. Dajte bre ljudi snimite standardnu poruku da zvuči kao opomena, jasna i glasna, razumljiva. Ovo sada više izgleda kao da je onoga ko priča sramota da kaže to što kaže ili kao da je u pitanju neka zavera. Ok, možda je sramota da u današnje vreme neki gledaoci nemaju kulturu gašenja mobilnih ali nije sramota podsetiti ih.
Zavesa se podiže i odlični Nikola Đurićko svojim stavom i izrazom lica pokazuje da se radi o pravoj vodviljskoj glumi, sa ekspresijama na određene situacije, pauzama za akcentovanje teksta i davanja vremena smehu u publici. Slika sa reklamom njegove firme koja se bavi arhitekturom biva nekako poznata a onda se slatko nasmejete kada se u predstavi asocira sa jednim velikim kapitalnim delom u izgradnji.
Priča naizgled predvidiva. Dva komšijska para, sa dominatnom ženom (crnkom) u jednom paru i jačem muškarcu u drugom (žena plavuša). Naravno, jedan komšija izgleda kao tipičan geek štreber dok je drugi baja sa mišićima. Tog baju, koji me je na momente zbog stava i frizure podsećao na Atom mrava igra Srđan Timarov. Crnka je Anđelika Simić i skidam joj kapu na držanju i figuri. Plavuša je Nataša Tapušković, bez koje izgleda ni jedna predstava JDP-a ne može u poslednje vreme. Ona je standarno odlična ali me je u ovoj predstavi užasno podsećala na Vladicu Milosavljević svojim izgledom. Kao da sam sela u neki vremeplov i gledala Vladicu na sceni iz perioda kada je žarila i palila istom.
I naravno, muž šonja želi da se osveti ženi i uteši seksi komšinicu koja je zapostavljena od strane muža. Kako jadničak nema iskustva sa švaleracijom, reši da ode na prvo mesto za koje je čuo i nabije svojoj ženi rogove.
Da ne bi bilo dosadno, mora da se pojavi još likova i tu priča dobija na brzini. Dragan Jovanović dolazi ne samo sa svojom ćerkom već još tri. Petorka koja je definitivno napravila akciju na sceni pored ostalih glumaca.
Kako Matje, koga Gagi glumi, nije mogao da ostane i bude gost kod Pingleovih (Đuričko) on pogrešno protumači informacije koje je slučajno čuo i odlazi u isti hotel kao i preljubnici.
A hotel je… sve samo ne hotel.
Ako bi ga nazvali hostelom, to bi za pojedine hostele bila uvreda.
Scenografija (Aleksandar Denić) je tako dobro urađena da na momente možete da zamislite kako bi to u stvarnosti smrdelo i bilo prljavo. Na žalost, može i da asocira i na neke od nelegalnih hostela za izbeglice oko Glavne železničke.
Pošto toplo preporučujem da odgledate predstavu, ovde ću stati sa prepričavanjem onoga što sam videla. Iako sam sigurna da bi ste se i dalje smejali, ipak ne moram baš da vam kvarim doživljaj.
Vodvilj je sam po sebi pun brzih dešavanja, okreta, trčanja, zabuna i sami glumci kažu da je jako teško igrati ga jer zahteva uigranost čitave ekipe. Ovde toga ima i garantuje smeh.
Predstava je pitka, lagana i opuštajuća.
Ja sada mogu da pišem o tome kako mi je na žalost Dragan Jovanović standardno isti poslednjih par godina i kako sam skoro sve poštapalice, reči i izraze već videla od „Hajde da se igramo“, preko „Čikaških perverzija ’ starih“ i „Smešne strane istorije“ pa do „Sumnjivog lica“ i „Hotela slobodan promet“. Ali Gagi je Gagi. Nasmeje vas svakako. Da li je ponekada banalan, ili pokazuje i koliko je dobar glumac, on je specifičan. I ljudi ga vole. Neki se ljute kada im kazem da ja njega ne vidim kao standardnog glumca već kao komediografa, ali ja ne vidim zašto bi to nekome bilo uvreda. Ne može svako biti komediograf. Ono što sam primetila, i nadam se da nisam u pravu, je da je nekako na momente odsutan. Kao da oseća neki bol i da mu je na momente teško da igra. Nadam se da grešim. I mislim da to teško neko može da primeti ali ako odgledate stotine predstava sa njim, kao što ja jesam, nešto tu nije isto. Možda se najviše videlo kada se poklanjao publici. Uživanje i seta. Uživanje i bol. Ili ja samo vidim na neki svoj način i nadam se da grešim. Gagi je specifičan i treba ga gledati. I volela bih kada bi on postao ovde novi Nikola Simić i igrao Matjea godinama.
Kostimi su mi bili interesantni. Spoj modernog i tradicionalnog. Francuska moda prošlih vremena sa modernim materijalima. Maji Mirković pohvale za ove kostime.
I ako je neko gledao predstavu, sigurno se pita zašto ne spominjem Milicu Gojković u ulozi služavke Viktorije. Odgovor je da samo ime ne govori mnogo jer je u pitanju mlada glumica, sva kao leptirić, puna energije, sitna i lepa. Ali ako napišem, glumica koja je sve oduševila ulogom Mare u seriji „Senke nad Balkanom“ onda će vam biti jasno da imate još jednu odličnu glumicu na sceni.
I to je to.
Savršeno potrošenih 90 minuta, sa dosta smeha i vi puni pozitivne energije koju samo pozorište nekada može da pruži.
I bilo bi dobro kada bi se više radile vodviljske predstave. Svima nam treba više smeha. Realnost nam je i ovako teška i specifična i svima nam treba neki beg od briga i problema.
Režija: Boris Liješević
Dramaturg: Miloš Krečković
Foto: Aleksandar Angelovski JDP
Jugoslovensko dramsko pozorište
Continue reading …
Berlinski sindrom – Sve za malo nežnosti
Moram priznati da poslednjih par meseci nisam ni pomislila da odem u bioskop. Gomila poslovnih obaveza, gledanje serija on line sa ćerkom i poneka knjiga. Posao i kućne obaveze da i ne spominjem. I kada ti dođe da uradiš nešto malo drugačije i nađeš se na kafi sa drugaricoom koju uspeš da ubediš da odvoji još malo vremena za druženje, odgledaš ono što se u datom momentu nudi na repertoaru.
Kod nas je bilo ili „Berlinski sindrom“ ili „Putnik“.
Malo rizika da pogledamo nešto neočekivano i u rukama imamo karte za „Berlinski sindrom“, kokice u velikom metalnoj kantici (zato što je idalan detalj za stan) i po flašu vode.
Par odličnih trejlera i priča počinje.
Film je baziran na istoimenom romanu autorke Melani Džusten, iz 2011. godine, koji povezuje Stokhlomski sindrom kao psihološki pojam, sa glavnim gradom Nemačke – Berlinom. Film je Australijski a premijera mu je bila na Sundance Film Festivalu 2017.
Početak filma prikazuje mladu australijanku Clair koja dolazi u Berlin nakon otkaza u firmi u kojoj je radila zbog želje da doživi neka nova i neverovatna iskustva. Berlin koji gledate meni nekako odudara od utiska koje sam ja ponela iz tog grada. Nekako je sve sivo i sumorno. OK, znama da postoje dva dela i dve donekle različite istorije razvijene pod godinama uticaja dve sile kojima su ti delovi jednog grada pripadali. Obišla sam oba dela i videla i razlike u gradnji i uticajima sredina u kojima se živelo. Ipak mi nekako nije ostao u sećanju kao tako siromašan, nesiguran i opasan.
Clair nije jedina koja želi da sama ode i vidi neke nove gradove i doživi neka nova iskustva. I ja sama sam pristalica toga da je nekada bolje i otići i sam nego u društvu koje nije istog senzibiliteta kao vi, a i nema ista interesovanjakao vi. Ipak, nisam baš sigurna da sam ikada imala toliko poverenja u ljude koje sam tek upoznala. Pa bili oni i dobri frajeri kao i Andy koga ona upoznaje na ulici. Profesor engleskog, koji savršeno „brka“ reči kako bi dobio na šarmantnosti. On joj pokazuje grad i neka mesta koja nisu poznata turistima. Na kraju dana je vraća u hotel, bez namere da produbi njihov odnos. Ali… ludo žensko. Dobar frajer, strani grad, potraga za novim iskustvima i ona sutradan kreće umesto po planu u novi grad, u knjižaru antikvarnicu gde očekuje da će ga sresti. I gle slučajnosti, on je tamo i prelistava baš knjigu koju je ona gledala dan ranije. Naravno, ispostaviće se da ništa nije slučajno već da je u pitanju dobro osmišljena, i očigledno par puta ranije usavršena psihološka igra Andy-ja.
Odlaze u njegov stan. Iskreno, ja bih se već na ulazu u tu zgradu koja je šezdesetih dozivela svoj maksimum, okrenula i otišla. Prolaze napuštene hodnike, dvorište, ulaze u drugu zgradu, opet sumorni i napušteni hodnici i stanovi i otključavaju njegov stan. Sve je skockano i sređeno a njoj ni malo nije čudno da se prozori ne otvaraju. Ženski mozak… Vode ljubav, njoj je savršeno, i dalje joj ni malo nije čudno kada joj kaže da slobodno može da više jer je niko neće čuti. Zagrljaji posle seksa i kliše recenica „Volela bih da ne moram sutra da idem“. Pa, pazi Clair šta poželiš, možda ti se i ostvari.
Andz je ujutro već uveliko na poslu u školi kada se ona budi, pakuje i pokušava da ode. Ali… Sve je zatvoreno a ona naivno veruje da je on samo zaboravio da ostavi ključ. Uveče će shvatiti da joj odlaska nema. Kao ni nakita, pasosa, SIM kartice iz telefona i svega ostalog što je identifikuje ko je i odakle je.
I onda počinje pravi zaplet. Koliko je neko naizgled normalan ustvari psihički bolestan? Kako neke naše normalne poteze i ponašanje takav neko može razumeti? Koliko stvarno nekada poznajemo ljude sa kojima radimo? Na koje sve načine neki bolestan um vidi i pokazuje ljubav? Da li su takve osobe sposobne da osete emocije ili samo žele da veruju da nešto osećaju?
Pitanja je hiljadu i sve ćete ih prolaziti u glavi kada se film završi.
Iskreno, pitaće se da li bi se ponašali kao ona? Da li je takvim ponašanjem sebi spasila život ili…
Koliko se stvarno onaj koga muče vremenom veže za onoga ko ga muči? Ili samo glumi?
Film je svakako nepredvidiv i napet, i tera na razmišljanje.
Sigurna sam da posle njega nećete isto gledati na nekog stranca sa zavodljivim osmehom koga upoznate na nekom sledećem putovanju. I to je možda i dobro.
Vremena su čudna, brzo se živi i nekada ne poznajemo ljude sa kojima se viđamo godinama i nekako treba uvek imati onu dozu prisebnosti i opreza.
Glumačka ekipa je dobra ali nekako imam utisak da je Teresa Palmer kao Clair dosta slabija u odnosu na Max Riemelta kao Andy-ja. Možda je i to samo gluma kojom se daje na jačini mučitelja. Teresa je ipak pokazala i glumom i fizičkim promenama kako psihološko igranje sa nekim utiče na tu osobu. Ipak… možda je neka druga glumica bila bolji izbor.
Film je svakako preporuka za gledanje.
Naročito ako volite da uposlite sive ćelije razmipljanjima posle filma koji ste odgledali.
Continue reading …
A koja si ti životinja?
Poslednjih par meseci sam počela da primećujem da me pojedine reklamne kampanje sve više nerviraju.
Prvo sam mislila da preterujem i da je problem u meni. Onda sam okačila post na FB i dobila komentare mojih prijatelja. Bilo mi je lakše. Nisam bila jedina. Definitivno smo počeli da se gušimo u gomili neinventivnih reklama i promocija koje toliko liče jedna na drugu.
2006 godine sam počela da smišljam BACK TO SCHOOL akcije, Dan zaljubljenih, 8 Mart pa sve do Uskrsa i Nove Godine. Dan zaljubljenih je bio zamišljen kao poklanjanje za drugu osobu. Čak sam i izlog u Knez Mihajlovoj (HOT SPOT radnja) postavila tematski. Crveni saten, čaše sampanjca i piće sa sve čokoladnim bombonama. U jednom delu pokloni „za nju“ a u drugom „za njega“. Sledeće godine smo poklanjali vaučere za piće u tada popularnom SPORT CAFÉ-u. Pazili smo da se ne ponavljamo.
8 Mart… od poklon filmova na DVD-u, knjiga pa vaučera za kupovinu šminke.
BACK TO SCHOOL.. obožavala sam te akcije.
Tada smo ih uvek radili drugačije od onih na kraju školske godine. Znalo se da na kraju godine ide gaming, mobilna oprema i sve što je za putovanja. A u septembru su se uzimali računari, grafičke table i sve ono što je za rad i učenje. Roba u izlogu je bila u skladu sa akcijama. Tadašnja PAKOM radnja kod Londona je imala ležajke i peškire Logitech za plažu a u septembru su se izlozi nameštali sa klupama i torbama. I tačno se znalo šta se sa čime kombinuje. Posle 2012. sam prestala sa svim ovim akcijama. Krenuli su da ih rade svi i nekako su mi izgubile smisao. Uvek sam bila kontraš.
Ove godine je BTS akcije bilo svuda. Udješ u pekaru, prodavnicu donjeg rublja ili supermarket – iskaču ove akcije. Parfimerija, tehnika, nameštaj… bez izuzetaka. Svi su imali neki BTS. Moj komentar je bio da jedino na taolet papiru nisu imali tu promociju. A realno, moglo je da se i to organizuje. Iovako nema taolet papira u školama. Deca svakako moraju od kuće da ih nose.
Drugi okidač mi je bilo otvaranje nove radnje, novog brenda kod nas na tržištu. Taj brend obožavam i svako moje putovanje u Budimpeštu je podrazumevalo najmanje 3 pune kese njihovih proizvoda. I taman sam se ponadala da će biti nekih interesantnih akcija za njihovo otvaranje kad ono… Slikajte se i pošaljite sliku. Da li je poslednjih par godina otvoreno nesto da nije bilo slikanja i Pere, Mike ili Žike koji daju savete o izgledu i kombinacijama? Da li svi oni koji to organizuju idu kod istog profesora, ili menjaju firme pa isti sve rade ili je u pitanju ono „Zašto da se mučim i reskiram kada je neko to već uradio?” Meni to polako počinje da vređa inteligenciju. Uostalom, bolje onda da umesto Pere, Mike i Žike dnevnice odu u neki Dom za nezbrinutu decu ili se njima pošalju ti outfiti.
I poslednje se dogodilo danas. Idem na posao i na svakoj stanici me sačeka po neka životinja. Volim ja životinje ali da mi neko baš kaže da sam konj zato što to što ta firma nudi koristim na drugom mestu… Hmm… Ali ono što mi je još gore u celoj priči je što sam taj koncept pre par meseci videla kao ponudu za jednu drugu kampanju i totalno drugačiji proizvod. Tada mi je reakcija bila “Užas! Ne kapiram ideju komparacije sa životinjama. Nema šanse da prođe”. I to mislim i dalje. Ispada da se više ne rade stvari za klijente nego da se klijent traži za ideju. Nekome je fora sa životinjama odlična i ponudiće je svima pa APP. Samo će se malo promeniti tekst u skladu sa proizvodom i to je to. Ja nekako polazim od toga da se ideje dobijaju na osnovu onoga što ti je ponuđeno da radiš. Nije svaki proizvod za istu varijantu reklamiranja.
Ili sam ja malo zastarela?
Nisam životinja, ne padam na popuste pre nego proverim šta koliko košta, ne padam ni na vezane prodaje pošto se uvek preračunavam koliko para imam (što je normalno kada imaš dete tinejđžera i samohrana si majka) i jedino što me može pokrenuti pored dobrog proizvoda i ljubaznih radnika u radnjama (a sve ih je manje) je dobra reklama.
Mislim da ih je sve manje.
A vi?
Continue reading …
POD ŽRVNJEM – Obraz ili život
Ukoliko niste odavno odgledali predstavu koja vas je naterala da razmišljate, i koja je kod vas izazvala jake emocije – obavezno pogledajte POD ŽRVNJEM u Jugoslovenskom Dramskom.
Mene je ova predstava naterala da ponovo izvrtim u glavi neke momente koje sam proživljavala poslednjih par godina. Momente u kojima sam se pitala da li je bitniji čist obraz ili puni džepovi. Ja sam odabrala obraz. A da li bih da sam bila i u situacijama na granici kao likovi u predstavi?
O tome sigurno u drugom tekstu o tim našim moralnim dilamama i odlukama.
Predstava je urađena na osnovu prvenca pisca o kome iskreno nisam mnogo znala pre ove predstave, Dragoslava Nenadića. Naspisan je početkom 20. veka. Adaptaciju je uradio Egon Savin.
1990 godine je snimljen i film po ovom delu. Moj predlog vam je da svakako odgledate obe verzije.
Sastoji se iz tri priče koje su povezane u naizgled jednu celinu. Sve se dešava u naselju negde na periferiji starog Beograda, gde živi najveća sirotinja.
Prva i druga priča imaju neku crtu, jedva primetnu, koja se provlači kroz mlade zenske likove, a to je vera u ljubav. Koliko god promenjeni bedom koja ih okružuje, deformiše, i tera da rade protivno svojih uverenja, tu je neka nada u ljubav i moć iste da neke stvari promeni.
Prva priča govori o propalim ljubavima, uništenim životima, pogrešnom vaspitanju dece… Granici gde poštenje prestaje da postoji onog momenta kada mlađe dete ukrade parče mesa i donese kući. Umesto prekora dobija poljubce. Životi dvoje ljudi spojeni u ono što se zove brak ali samo da bi lakše preživljavali. Bez osmeha, bez emocija, bez poštovanja. Možda je tu i bilo nekih osećanja ali su ih ubile siromaštvo i nesnalaženje u borbi za bolji život. Sa jedne strane imamo majku koja je sve podredila novcu. Ali ne velikim količinama novca, već onoliko koliko im treba da prežive. Nije bitno da li će ćerka svoju mladost provesti sa nekim za koga se neće udati i ko to viđanje sa njom plaća. I majka i ćerka, i cela familija znaju da im je to samo jedan od načina da samo na trenutak imaju za hleb, za nadu da će biti bolje. Najgore je, što je majka u celoj toj borbi izgubila onaj osećaj odgovornosti za decu, ljubav prema njima i želju da im bude bolje. Za nju su oni postali samo način da se dođe do para. Toliko je izgubila svaki osećaj da i bolesno dete tera da ide i radi. Do krajnjih granica. Do onog momenta kada život postane toliko bezvredan i nebitan da je lakše odustati nego se boriti.
Druga priča je nekako nastavak na prvu. Isto naselje. Ista komšinica. I glavni ženski lik koji svoje nade za bolji život gubi u surovoj borbi sa poštenjem kojem je učena u porodici iz koje je došla i odanosti koju mora pokazati prema tetki koja je dovela u grad kada su joj roditelji umrli, i ljubavi prema mladiću koga neće imati jer je postala samo prodavac svoga tela. Nije bitno to što je tetka terala da bude u vezama sa starijim muškarcima zavaravajući i nju i sebe da će se te veze završiti brakom. Ona je izgubila ono najosnovnije – poštovanje prema samoj sebi. Ipak, prelama da proba da se vrati na pravi put i proba da živi sa uverenjima kojima je učena od malena. I dok gledamo kako pakuje kofere i odlazi, znamo da će joj biti teško. I da će se možda vratiti na isto. Ali ipak se nadamo da će joj biti bolje. Da će ostati svoja.
Treća priča je nekako i najkompleksnija. Otac porodice koji je pošten i vredan i tako uči sinove, dolazi u situaciju da se sve promeni u sekundi. Gledamo ga kako ne popušta da proda svoje poštenje iako ga jedan po jedan član porodice ubeđuju svojim argumentima. Sa svakim novim razlogom on se lomi, preispituje ali ostaje pri svom poštenju. I ta borba se tako vidi. Boris Isaković je tu ulogu tako dobro odigrao. Ali onaj momenat kada shvata da je umrla i poslednja nada u pošten život (u momentu kada mu umire konj koji ih je 16 godina na neki način izdrzavao) on prelama. Poštenje se zaboravlja.
Hleb ili poštenje?
Ljubav ili poštenje?
Porodica ili poštenje?
I plakala sam na kraju. I zbog konja. I zbog dobre glume. I zbog odličnih priča.
I plakala sam zato što u ovim ludim vremenima u kojima smo živeli, i živimo, poštenje tako malo vredi.
A predstava vredi svakog momenta koji sam provela u pozorištu to veče.
Glumci su fenomenalni. Anita Mančić je u sve tri priče. Odlična! Jelena Petrović kao Stana iz prve priče je dobila
novinarsku nagradu „Zalog za budućnost” na Drugom teatarskom festivalu „Pozorišno proleće“ u Šapcu.
Falilo mi je da odgledam nešto životno, bez simbolike, bez scenskih efekata… pravo pozorište sa pričom i glumom.
Prave likove i pravi život na sceni.
Moja topla preporuka.
Continue reading …
Svet je lep kada sanjamo
Muzika koju sam ja slušala u tinejdžerskim danima je bila neoromantizam i PILOTI su bili grupa koju sam mogla da slušam ali iskreno, nisam nikada bila preterani fan. Onda su godine prolazile. Grupe se pojavljivale i nestajale a hitovi PILOTA su nekako uvek bili tu. Kod mene je podela muzike jednostavna. Ima žanrova koje ne podnosim i koji se kod mene u stanu NIKAKO ne puštaju. Neke pesme mogu da odslušam a da me ne dotaknu. Neke odsviraju par sekundi pre pritiska na SKIP a ima i onih koje mogu da se vrte i po ceo dan i neće mi zasmetati. Priznajem, u poslednje vreme postajem pritajeni fan PILOTA. Sviđa mi se ta neka istrajnost i pozitivna energija.
U sredu 12.04. sam imala sreću da prisustvujem promociji njihovog novog albuma, ili cd-a kako neki kažu. Dan u sred nedelje. Mesto pomalo čudno odabrano, renovirani POLET u Kralja Milana. Ali…
Ispred ulaza toliko meni dragih ljudi. SKULLCandy tim kao jedan od sponzora PILOTA, ljudi sa NAXI radija, Ivana Pataković kojoj se divim na slikama sa svim mojim omiljenim likovima (Kianu Reevesa joj neću oprostiti)…
Promocija albuma „Rekla je da u mojoj glavi čuje gitare i bubnjeve“ je jedno od najpozitivnijih dešavanjima kojima sam prisustvovala u poslednjih par godina.
Atmosfera totalno opuštena. Valjda posle toliko godina u svetu muzike više nisi samo poslovni saradnik sa svim tim kritičarima, novinarima i ostalima već ste uveliko i prijatelji.
Kiki je čovek koji je toliko neposredan i nasmejan da prosto morate i vi biti nasmejani u njegovoj blizini. Poznavao vas ili ne, prilazi i priča. Totalno iskreno i onako šmekerski kako samo ona starija garda rokera može. I vidi se da i dalje voli svoj posao. Uživa u tome što radi. I to je možda i jedan od razloga tolikog trajanja. Ali ono što sam ja primetila je da je i ostala ekipa nekako odabrana sa sličnom energijom. Niko ne odskače a svi čine jednu celinu. Nasmejani i normalni. Ceo tim PILOTA je jedna velika pozitivna energija koja se oseti na sceni. Ima tu i mlađih članova koji uveliko šarmiraju kako kaže moja drugarica “na 1”. Grupa i muzika za sve generacije. I osmehe…
Od srede slušam album i nove obrade nisu toliko drugačije kako se većina plašila da će biti. Sve nekako podseća na ono kada vam neko nov priča ili čita bajku koju odavno znate. Uzivanje je isto.
Moji favoriti (pored LETO za koju sam pomalo emotivno vezana) za sada su „NEK’ TE BOG ČUVA ZA MENE“ i „MESEC NA VRATIMA“. A vi mi kucnite koje su vaše.
Čitala sam komentare pojedinaca ispod vesti da se snima spot za „KADA SANJAMO“ kako im nije jasno čemu to i standardne kritike onih koji uvek imaju nešto loše da kažu. Meni iskreno se sviđa ideja da se urade spotovi za neke pesme koje postoje godinama a nemaju svoj spot. Svaka pesma je jedna priča. Možda će ova koju sada ispričaju biti lepša nego da su je uradili ranije.
I dok ne izadje spot, i dok ne odem na koncert 10. Juna ja samo mogu da kažem
Continue reading …
Sve je isto ali je film drugačiji
Ja nisam ljubitelj filmova Emira Kusturice. Realista sam i nikada mi nije bilo jasno čemu toliko simbolike u njegovim filmovima. Magarci, letenje, svadbe sa ludim svatovima i uopše preterano naglašene karakterne crte nekih likova. Priznajem da sam na premijeru otišla sa idejom „Ok, idem da vidim Moniku Beluči“ ali ću se verovatno smoriti.
Od sinoć pokušavam da smirim emocije i napišem tekst koji će biti „normalan“ ali to je teško.
Ovo je film koji je na mene ostavio takav utisak, i pokrenuo emocije da nije lako napisati tekst koji neće biti bar malo ličan.
Trailer filma pokazuje sve ono što smo već toliko puta videli kod Kusturice a ni jednom scenom ne pokazuje koliko je ovo emotivan film. Ovo je film koji će svakome probuditi neku emociju.
Priča filma je miks tri istinite priče. Momku iz Avganistana koga je stvarno spasila zmija, ženi koju glumi Monika i pričom samog mesta na kome je i snimano.
Osnova priče je ljubav. Ona vrsta neočekivane ljubavi. Ljubav koja se dešava u momentu kada misliš da nisi sposoban da više osetiš emocije prema nekome. Kada si zatvoren za bilo kakve snove i planove. Postoji scena u kojoj glavog lika, Kostu, pitaju „Kako te izbegavaju meci?“ a on im odgovara da u njemu nema više ničega i da nemaju šta pogoditi. To je tako jednostavan opis onog osećanja kada nemaš razlog da ideš dalje sem pukog preživljavanja. Ne mora to biti rat, kao što je ovde slučaj. Život ponekad donosi sa sobom situacije koje te isprazne i kada misliš da neke emocije više nikada nećeš imati. Ali, život se ne planira. Kao ni osećanja. Stvari se jednostavno dese. Jedna od pitanja koje film sa sobom nosi je i to da li mi stvarno možemo planirati stvari u životu? Ili je sve to negde već isplanirano?
Ja sam samo sigurna da je ovaj film Kusturica uradio za sebe. Ulogu, priču, režiju…
“Sve što mi je preostalo ispod kože i izvan kože, sve što sam imao, dao sam za ovaj film. Ovo je priča o moralu, priča o veri i priča o uverenju, što je danas zaboravljena kategorija. Kad danas radiš tako nešto onda je potrebno da ne podležeš samoobmani i da za neki kadar koji nije dobar kažeš da je dobar, za neku scenu koja nije do kraja razrađena da kažeš da je dobra, da ćeš je popraviti trikovima, u montaži muzikom. Ovde se nisam time bavio, ovde nema takvih trikova“, rekao je Kusturica za NOVU BORBU.
I to se vidi. To se oseti. Toliko je iskrenosti u njegovoj glumi da sam i skoro 24 časa posle premijere fascinirana. Nisam to očekivala i sigurna sam da će svi koji odgledaju film imati isto osećanje. Toliko je tu i njegove ljubavi prema prirodi i životinjama da se to jednostavno zrači sa platna. Ovo je on ali neki drugi on. Mada, ovo nije njegovo prvo pojavljivanje na filmu. Verovali ili ne, prvo je bilo u filmu „Valter brani Sarajevo“.
Oseti se i taj neki čudni fluid između njega i Monike Beluči. To nije samo odnos režiser i glumica. Sigurno je mnogo više ali to i nije bitno. Njih dvoje to savršeno prikazuju na platnu.
Ima ovde Kusturicinih životinja ali su mi predivne. Kokoska koja skače po ceo dan na svoj lik u ogledalu i nosi jaja mi je preslatka. Soko koji igra predivan. Zbog magarca sam zaplakala. Medved koga bih pomazila. Zmija je, kako neki kažu – HIT!. I obzirom da je taj deo sa njom istiniti deo nečijeg života, sada mi je nekako još i fascinantnija. I ne smetaju mi prenaglašane scene sa životinjama. Nekako mi imaju svrhu u celoj priči.
I scena kada glavni lik u momentu oseti toliku bol zbog gubitka druga magarca da nesvesno ispušta ženu koju voli je toliko ljudska i iskrena. Ko ne voli životinje to neće, sigurna sam, ni razumeti.
Negde sam pročitala da je posle Kana napisano da je prvi deo priče spor i ima najviše elemenata Kusturicine režije, da razrada brzo prelazi u karikiranje i ružne delove filma a da je kraj najjači deo filma. Ja iskreno nisam filmski kritičar ali imam pravo da se ne slažem sa ovim u potpunosti.
Prvi deo filma definitivno jeste najviše Kusturica. Poludeli sat, rat, magarac, muzika i odlična Sloboda Mićalović. Pored Kusturice, ona mi je najveće iznenađenje filma. Gledala sam je u pozorištu, serijama i filmovima ali ovde je drugačija. Ovo je njena najbolja uloga do sada. I dalje se pitam da li je stvarno ona sama snimala neke scene.
Drugi deo filma je jedostavno ne samo njihovo bežanje od sudbine i borba da se preživi već ono što je život. Pomisliš da nema dalje i skupiš snage da nastaviš a onda se opet nešto neplanirano desi i ti se opet boriš. Sa jedne strane sve je toliko realno a sa druge imamo prirodne sile koje se bore da pomognu njihovoj ljubavi. Kusturica kaže da je scena sa drvetom koje ih skriva snimana tri nedelje a da je to drvo najstarije na našim prostorima. Koliko bi tek priča to drvo moglo da ispriča da može.
Finale filma je skoro pa sama priča za sebe. Nastavlja se na „kraj drugog dela filma“ kada glavni lik hoće da se ubije a seljak ga sprečava uz rečenicu „Budalo, da se ubiješ pa da nema ko da se seća te žene i te ljubavi“. On je sada monah koji 15 godina svaki dan ide na vrh brda sa torbom punom kamenja i isto to kamenje spušta dole i polako popunjava minsko polje na kome je pogunila žena koju je voleo. Ja sam plakala. I ne stidim se da to kažem.
Za kraj mogu jedino da napišem ono što i danas svima ponavljam FILM MORATE POGLEDATI!
Continue reading …