U poslednje vreme sam zbog posla redovna na društvenim mrežama
Continue reading …
Category: Porodica
Porodica je…
Ne samo njeni clanovi vec i problemi, uspesi, strahovanja…
Pisemo o svemu sto je interesantno kada su u pitanju odnosi unutar porodice.
STATISTIKE – Gejming, deca i pogrešna slika
U gejmingu postoje različiti načini prenošenja igre i praćenja statistike kako tima, tako i pojedinaca. Po meču, na dnevnom, nedeljnom ili nekom dužem periodu. I na osnovu toga se prati napredak i planira strategija.
Statistika je surova kada su u pitanju samoubistva u Srbiji. Broj se iz godine u godinu povećava i to nije znak napredka. O pojedinim čitamo razloge u novinama, za neke se samo nagađa povod a o većini se ni ne piše. Ovih poslednjih ima najviše ali o njima ne čitate jer ne skaču sa zgrada, mostova, ne rade to na javnim mestima i nisu javne ličnosti. Oni najčešće ne ostavljaju pisma. Oni su direktno ili indirektno govorili da će to uraditi ali ljudi oko njih nisu videli znakove, ili ih nisu shvatali ozbiljno.
Nagađanje ili istina da je dečak u Beogradu ostavio oproštajno pismo i kao jedan od razloga naveo zabranu igranja Fortnite igre je ponovo pokrenuo lavinu tekstova o štetnosti gejminga. Par istih specijalista ponovo ponavlja svoje teze o zavisnosti ali se sada ide i korak dalje pa se gejmeri karakterišu kao potencijalne ubice. Naravno, ni jedan tekst nema potpisano ime onoga ko je to napisao. Da je potpisan autor moglo bi da se postavi pitanje izvora podataka, pouzdanost činjenica i navedeni primeri. Dakle, imamo bombastične naslove, dve iste slike koje se ponavljaju i neopravdane napade na gejmere.
I ono što je najgore, ovi tekstovi mogu biti uzrok nekog sledećeg tragičnog slučaja!
Ljudima je najlakše da zabrane ono što ne razumeju. Teži način je pokušati da se nešto ispita, nauči, istraži… Svi znamo koliko je teško ispratiti sve obaveze u toku dana i onda se još igrati ili gledati dete kako igra Fortnite (ili neku drugu igricu) umesto odmarati. I još ako stručno lice kaže da je to užasno loše roditelji imaju sva prava da kažu NE igrama i uvode zabrane.
Iskreno, koje su vaše metode za kazne kada je dete nemirno, ne uči ili ne radi stvari onako kako želite? Zabrane, zar ne? Igrice, mobilni i igranje sa društvom… I svi tu grešimo i to govorim iz sopstvenog iskustva. Pravila sam istu grešku dok nisam shvatila da postoje i drugi načini. Mada, i sada kada je moje dete napunilo 18 ne radim sve onako kako bi trebalo. Uhvatim sebe da i dalje vičem kada bi samo trebalo da je zagrlim i kažem da je razumem. Verujte mi da znam kako se nekada svi osećamo bespomoćni kada im pričamo a oni kao da gledaju kroz nas i ne čuju ni reč od onoga što im objašnjavamo. Dođe vam da ih uhvatite za ramena i prodrmate a znate da ne vredi. A tek pitanja i podpitanja na koje nekada nemate snage, ni fizičke ni psihičke, da odgovarate… Ipak, njima nije dovoljno reći da je to tako jer mi to kažemo. Oni su unapređena verzija nas i moramo im dati objašnjenja da bi razumeli. Moramo razgovarati i pokušati da ih razumemo. Najbitnije od svega je da naučimo da čitamo njihove signale kojima nam poručuju šta žele i šta očekuju od nas. A većina očekuje da ih razumete i podržite.
A mi roditelji, treba da priznamo da nekada nemamo rešenje za sve probleme i da je potrebno da potražimo savet. Deca u pubertetu rade lude stvari. I mi smo u svoje vreme. Nekada je sitnica dovoljna da se dete promeni. Meni se to desilo u osmom razredu kada je otišla na zimovanje sa školom. Dete koje se vratilo nije bilo ono koje sam poslala. Na stranu to što je počela da puši, problem su postale i ocene, i anoreksija. I danas kažem da mogu da vratim vreme unazad – odbila bih da je pošaljem na Kopaonik. A samo sam želela da joj pružim sve ono što ja nisam imala u njenim godinama. Prva godina srednje je bila pakao. Svi pričaju kako je njena škola najbolja ali vam tek kasnije kažu kako su i njihova deca bila čudna prve godine. Novo društvo, nova pravila i shvatanje slobode koju ima dok ste vi po ceo dan na poslu. Sada znam da sam trebala da budem smirenija, da manje vičem i da više pričam i proveravam. Poslovi se mogu promeniti a dete je jedno. Tada sam mislila da nema izlaza i da tako moram. Dozvolila sam da mi dete ne bude na prvom mestu. Probala sam da uradim dosta toga što mi je savetovano ali je spas došao u vidu novog razrednog starešine. Čoveka koji voli svoje đake i priča sa njima. Ona stara vrsta vaspitača koji ukaže na sve, zove ako kasni ili nije došla u školu, javlja ako je pokvarila ocene. I brine. I njemu sam naizmerno zahvalna jer mislim da bi bilo mnogo teže ispratiti sve da njega nije bilo. Nismo mi roditelji svemogući.
I baš zato vas molim da ne verujete svemu što pročitate!
Umesto da se stavljaju bombastični naslovi, zauzima prostor kako bi bilo dovoljno materijala, promoviše par ljudi i statistički beleži broj lajkova ili komentara ispod teksta moj predlog je da se pisanju članaka o gejmingu pristupi na pravi novinarski način. Postoji nešto što se naziva istraživačko novinarstvo i toga je kod nas sve manje.
Možete gejming kriviti za mnogo toga ako vam je tako najlakše ali nikada gejmere ne tretirajte kao potencijalne ubice ili samoubice!
A danas kada dođete kući posle posla, samo sedite i zagrlite vaše dete bilo ono gejmer ili ne.
Sve ostalo je nebitno iako nema statistike koja će to da vam potvrdi.
Continue reading …
Should I stay or should I go?
Koliko puta ste se u životu našli pred dilemom da li da ostavite nekoga ili nešto i da krenete dalje?
I koliko puta ste poklekli pred savetima da ostanete? A koliko puta niste imali hrabrosti da odete?
Kada razgovaram sa prijateljima dolazim do zaključka da svi previše pristajemo na stvari koje nas ne zadovoljavaju. Najčešći odgovor na pitanje „Zašto?“ je „Zato što sam previše ulagala“.
Ljudi, po meni su jedini razlozi za preterano ulaganje deca i mi sami.
U decu uvek treba ulagati ali ne u materijalne stvari. Treba im pružiti sve u okviru naših mogućnosti da se razviju kao kompletne ličnosti. Posvetiti im vreme, strpljenje i pažnju da postanu najbolje verzije onoga što smo im genetski preneli.
U nas treba ulagati na sve moguće načine. Učiti i unapređivati znanja koja imamo, raditi na izgledu kojim ćemo biti zadovoljni, pokušati da napredujemo na poslu i da u njemu uživamo.
Sve ostalo… Da li stvarno mislite da je preterano ulaganje pravi razlog za ostajanje.
Krenimo od veza.
Zašto stalno imamo potrebu da nekoga menjamo? Imam toliko prijatelja koji su za devojke i žene izabrali totalno pogrešne osobe sa konstatacijom da će se promeniti. Nije mi jasno kako vekovima opstaje ta želja i potreba da pokažemo da nekoga možemo promeniti umesto da uživamo sa nekim ko nam u potpunosti prija. A žene… to je tek priča za sebe. Preći će i preko drugih žena, neke i preko zanemarivanja, neke preko batina a neke zato što misle da ih niko neće voleti. Zašto se zavaravati mišlju da je vreme koje smo proveli sa nekim ko nam nikako ne odgovara vredno dodatno uloženog vremena? Ljudi, pa život je tako kratak i sam po sebi dovoljno komplikovan da je totalno pogrešno trošiti ga na ljude koji to ne zaslužuju.
Posao
Generacijama se prenosi mišljenje da je jedan posao nešto što ćemo raditi ceo život. Još u doba „svetog Ante Markovića“ kada sam ja počela da radim, važila je ideja o tome da se posao ne menja. Tu si gde si i nema razloga da se ide na bolje. Napredovanje u firmi po obavezno ali menjanje firme nikako. Sećam se da sam nedeljama imala nesuglasice sa roditeljima kada sam rešila da prvi put promenim firmu. Nisu mogli da shvate da sam nezadovoljna i da mi treba bolje. I posle par godina je bila ista priča sa mamom oko odlaska iz druge firme. Uvek je počinjalo sa „A rekla si da ti je dobro.“ Da, ali stvari se vremenom menjaju. I mi se menjamo. Firme rastu i napreduju i skoro sve se u tom razvoju menjaju. I mi kao osobe koje uče i unapređuju svoje veštine počinjemo vremenom da tražimo neke nove izazove. Bitno je samo shvatiti da to nezadovoljstvo nije samo u nama, već mu naći i prave razloge. Ako nešto ne ide, menjajte.
Ne kažem da se i na najmanje probleme treba okrenuti i otići. Ono što je neophodno uraditi je realno sagledati i sebe, i okolnosti oko sebe. Ako vas nešto više ne ispunjava, ako idete na posao sa mišlju kako bi radije ostali kod kuće i ako se osećate prazno, vreme je da potražite nešto novo. I to nije ništa strašno. Profesorka Milica Jovanović, koja mi je predavala Razvoje personalnih veština kaže da je svuda u svetu normalno da ljudi promene i po 7 profesija, a ne samo firmi.
Porodica
Sve porodice imaju neka pravila i neka očekivanja. Problem je kada se naša kao pojedinaca ne poklapaju sa mišljenjem starijih. Da li je to dečko, prijatelji, škola, posao, trošenje para… Sasvim je nebitno. Bitno je samo povući granice. Gde počinjemo da gledamo NAS a gde prestajemo da slušamo NJIH. Da se ne lažemo, njihovo mišljenje će nam uvek biti bitno. Ali su naša iskustva drugačija od njihovih. Prave odluke u jednom vremenu, mogu biti pogrešne desetak godina posle. Na nama je da shvatimo šta želimo i kako da se za to izborimo. I zašto je uvek potrebno svađati se? Dajmo im naše argumente i nekada će nas možda i iznenaditi prihvaćanjem naših odluka.
Prijatelji
Znate ono, kada ti trebam znaš da me zoveš a kada mi trebaš ti si u problemu. Toga uvek ima. Koliko mi je samo vremena trebalo da shvatim da nije moguće svima ugoditi. Da neke ljude jednostavno nećeš naterati da stvari vide tvojim očima. A o onim prijateljima koji su tu samo kada ti je dobro da i ne govorim. Bilo mi je jako teško da kažem NE kada mi traže usluge. A ja sam nekako od onih tipova kojima „je sve lako i sve mogu“ pa je mene najlakše pitati za usluge. Sa godinama naučiš da svoje potrebe možda uskladiš sa potrebama ostalih. Moje vreme je takođe bitno. Naučite da sami sebi budete najbitniji. Ne kažem da treba biti sebičan ali ako vam se nešto ne radi ili niste raspoloženi, niste ništa lošiji prijatelj ako to otvoreno kažete.
Ako i ne žeite da slušate to vaše unutrašnje JA, uradite staru, dobru SWOT (strengths, weaknesses, opportunities, and threats) analizu. Zapišite sve ono što ima snagu i što osećate da je jako i iskreno, realno sagledajte i zabelažite na papir sve ono što je slabo i što nema perspektive a i smeta vam. Mogućnosti koje vam se nude donošenjem odluke su bitne i sve ih proučite. Suočite se sa činjenicama koje vas plaše i koje ne možete promeniti. Možda bude dovoljan jedan papir. Možda vam zatreba i više ali je bitno da budete iskreni sami sa sobom. Ne da razmišljate o tome šta će vam ko reći, da li će vas neko ismejati ili će možda odluka ipak i biti pogrešna. MI smo MI. Svako od nas ima pravo i da pogreši ali je svaka odluka potencijalno pogrešna. I opet, šta je pogrešno?
Nekada nas neka iskustva oblikuju da budemo specifični, drugačiji i spremni za iskustva koja nam dolaze. Pogrešne odluke ili izbori su možda samo korak više ka ispunjenju nekog cilja koji smo još ranije sebi postavili. A toga verovatno nismo mi svesni.
Ne kažu bez razloga da su nam neka vrata u životu možda sa razlogom ostala zatvorena. Sa današnje distance kada su neka poslovna dešavanja u pitanju vidim da me ta „otvorena vrata“ ne bi dovela do mesta i posla kojim se sada bavim. A sada sam tamo gde sam pre xx godina poželela i radim posao u firmi o kojoj sam pre više od 15 godina maštala. I kada se setim koliko sam se nervirala zato što je posao za koji sam konkurisala otišao nekome ko je imao bolju vezu, ili je neki privatni interes bio u pitanju… A da sam tada počela to da radim, danas ne bi imala ovo što imam. OK, možda bi imala još više ali onda dolazimo na poznato „Pazi šta želiš i možda ti se ispuni“.
Pitanje je samo… kada i koliko će vremena trebati da nam se neke želje ispune.
Zato vas molim da ako se nalazite pored muškarca koji vas ne ceni i ne shvata koliko ste specijalne i drugačije, jednostavno budete sigurne da će vremenom doći neko ko će biti tačno ono što vam je potrebno. Budite same sa sobom, porodicom, decom ili prijateljima. Umesto da se nervirate zbog nekoga ko toga nije vredan odgledajte neku dobru seriju ili film, pročitajte neku dobru knjigu ili završite neki kurs i steknite nova znanja. Vremenom sve dođe na svoje.
Ako se plašite nečijeg podsmeha ili mišljenja okoline, imajte u vidu da neki od tih ljudi neće biti u vašim životima sledeće godine a da je svaka vest nešto što traje jako kratko i zaboravlja se.
Vi ste ono što ostaje i opstaje.
Vi ste ti koji su broj 1. na vašoj listi prioriteta.
Vi ste osoba kojoj treba da pravdate svoje postupke.
Bitno je da svojim odlukama ne povređijete druge ljude i da radite u skladu sa osnovnim društvenim normama… Sve ostalo je nebitno. I prođe.
Ne ulažite više od onoga što ste uložili ako duboko u sebi znate da je neisplativo.
I ako se pitate „Ostati ili otići“, tada mislim da ste već napravili prvi korak ka tome da odete ili da nešto menjate.
Continue reading …
Organizacija vremena – kako to lako zvuči
Vreme…
Organizacija vremena…
Sve se može kada se hoće…
Da li je stvarno tako!??
Ja sam ubeđena da je to nemoguće. Možete dati i 8000 dinara za predavanje da bi vam neko pričao kako je samo stvar ubeđenja da se sve može. Neverovatno je jednostavno i lako ustati u 5, isfenirati se i našminkati, obući kao da idete u prvi red D&G revije, ući u prepun autobus 17 koji čekate već preko 45 minuta, doskakukati na štiklama na kolegijum i ceo dan se smeškati i samo trčati sa sastanka na sastanak i naravno završavati sve zadatke. U 17h se nadate da i vaš drug ide na predavanje (jer ste pored svega rešili da upišete i IT akademiju jer neka diploma tu i tamo nije na odmet). Naravno, na predavanje se uvek malo kasni, 17.30 se samo prišunja. Onda slede predavanja. U većini slučajeva znaš sve ali je ovo malo drugačije upakovano pa se trudiš da shvatiš u čemu je tvoj problem. A možda i nema problema već je sve nekako preopširno i jednostavno. 20h ako neko baš ne oduži sa predavanjem i onda opet na 17. Jurcaš kući da vidiš dete. Stan naravno u haosu. Ajde malo sudovi, ajde malo klopa i već nemaš pojma kako ćes se istuširati i namackati od umora. I sutra opet isto. Još ako se pojavi neki problem, ili neka obaveza koja sve poremeti…
Naravno, sada bi neki koje poznajem rekli da je sve to stvar ubeđenja i pozitivnog razmišljanja. Ako pozitivno razmišljam lokalna lutalica koju hranim mi neće pocepati čarape, 17 će naići poluprazan i ja ću čak imati i gde da sednem. Poslovi će se sami od sebe završavati a na Akademiji će mi reći da sam toliko napredna da i ne moram da dolazim već da ću od sledeće godine ja držati predavanja. Kod kuće savršenstvo, sudovi se sami od sebe peru i pakuju na mesto, Dali (pas) sam ide i usisava dlake a Kianu Rivs me čeka ispred zgrade da idemo na večeru. Pa zamisljam ljudi.. Verujem!
Šalu na stranu, ovaj tekst je donekle isprovociran sa predavanjem koje smo imali pre jedno mesec dana na Akademiji. I trudila sam se da ne kuckam ništa ali kako je vreme prolazilo, ja sam sve više ubeđena da treba da ga napišem. Neke kolege su ispostavljale statuse na FB, neki su stavili pesme inspirisane ovim predavanjem a ja sam ja, pa pišem.
Sve je lepo krenulo. Podela na različita shvatanja vremena. To znamo svi. Promene uslovljene industralizacijom. Ok, to možda i neki nisu čuli. Ali onda kreće ono što ja zovem popunjavanjem vremena. Primer koji nam je dat je meni totalno nerazumljiv. Prijateljica zeli da piše roman. I tako godinama. I ništa ne napiše. I onda joj se objasni da je samo potrebno da drugačije zada sebi planove. Ne na dnevnom ili nedeljnom nivou već na mesećnom ili kvartalnom. I tako je žena shvatila da treba mesečno da napiše 20 strana romana (belatristika kaže). I posle xx meseci je izdala knjigu. Iskreno, nisam pitala ni za ime knjige ni za ime pisca. Ja mislim da se knjige i tekstovi pišu onda kada imaš inspiraciju. Sve ono što je neka vrsta umetnosti ili zahteva inspiraciju nikako ne može biti tako banalizovano.
Pošto sam ja naravno imala komentar, pitanje je bilo „Koji je vaš problem?“
Moj problem je dan koji ima 24 umesto 36 sati. Jednostavno. Ali ne, kako žena kaže, ja na umem da se organizujem. Sve se može kada se hoće. Grrr… Možda kada bih imala muža, kućnu pomoćnicu, kuvaricu, šofera…
Lepo nama žena kaže kako eto voli da putuje i njen plan je da obiđe 100 zemalja. Evo na primer, za vikend ide u Prag, vraća se u 5 a u 7 ide opet neka zemlja (iskreno nisam zapamtila), pa se vraća za par dana. „Imate li vi dete?“ pitam ja. DA odgovara žena. „I dete ne trpi?“ uporna sam ja. „Ne, ona je odličan đak“. Hmmm „A imate muža?“ dosadna ja. „Imam“ reče ona. E onda on garantovano trpi.
Razumem ja da neko treba da živi i od nečega što se zove „organizacija vremena“. Ne samo po školama već i na ovih preskupim predavanjima. I ne kažem da to nekome možda ne pomogne.
Na nama je da odvojimo ono što nam je bitno od onoga što je manje bitno. Ali ja sebe smatram osobom koja voli da se druži. Volim da sednem i pijem kafu dok me sunce miluje i ne želim da osećam grižu savesti jer sam to mogla drugačije da organizujem. I znam da sam pomalo lenja kada je u pitanju sređivanje stana ali nekako ne želim ni da budem kućni robot kao moja majka koja skače i na najmanju trunku prašine i briše do iznemoglosti. Radije ću pročitati dobru knjigu nego peglati satima. Sve će me to negde sačekati. Ali život je jedan i ne želim da se opterećujem obavezama koje mogu da preskočim ili prolongiram.
I svi vi koji ponekad imate utisak da se gušite u obavezama, samo duboko uzdahnite i pomisllite na neke sitnice koje vas čine srećnima. Zaboravite na razne priručnike i seminare, vaš život je samo vaš. Pola tih novih „lajfkoučeva“ nema ni 25 godina i nisu ni blizu vaših problema da bi mogli da vam govore šta da radite. Vi najbolje poznajete sebe, svoje dete, svoj organizam. Tačno je da imamo ssve više obaveza ali to ne isključuje činjenicu da imamo sami sebe. Ako mi sami sebi ne ugađamo, ako mi sami sebi ne postavimo neka pravila i ponekada i uradimo nešto što se od nas i ne očekuje.. pa koja je onda poenta života?
Vreme brzo prolazi. Iskoristite ga najbolje što možete.
Ne odlažite stvari i dešavanja zbog gluposti.
Koliko puta ste rekli da čekate da smršate da bi uradili nešto?
Ili da čekate da sretnete nekoga pa da mu možda kažete koliko vam znači?
Život je jedan. Nema čekanja. Niko nema ideju šta ga čeka sutra pa zato manje planirajte a više uživajte. Neko vas voli i sa sadašnjom kilažom. Vi nekoga volite a niste mu to rekli. Niste pokazali.
Budite otvoreni.
Budite spontani.
Planirajte vreme ali tako da vi budete srećni. Tako da ljudi oko vas osete tu vašu pozitivnu energiju. Drugačije nikako ne ide.
I RADITE POSAO KOJI VOLITE!!!
Vreme… svako od nas ga shvata drugačije ali niko ne kaže da bilo ko od nas greši.
P.S. Pesma za moju ćerku (omiljeni lik) za koju definitivno nemam dovoljno vremena
Continue reading …
PAPIRNO ili DIGITALNO
Ima dana kada vam se neke stvari dešavaju jedna za drugom, i teraju vas da razmišljate o nekim temama. Tako je i mene pre par dana nekoliko stvari nateralo da mislim o vrednosti naših uspomena.
Prvo sa krenula da sređujem neke stare kutije i pokušam da pobacam sve ono što mi „više nije potrebno“. Bilo je tu (ali je tu i ostalo) dosta programa iz perioda dok sam radila u JDP-u, vreme pre požara. Neke ceduljice sa sada više nepotrebnim brojevima telefona. Bedževi koji su opet u modi. VHS kasete sa emisijom o igricama koju sam radila na TV Politici. Ali i gomila starih pisama. Razni rukopisi, strane markice, neki dragi ljudi i gomila uspomena.
Pisma mog druga Rubena iz Holandije iz perioda dok je radio na brodovima. David iz Amerike koji je uporno pokušavao da me ubedi da dođem tamo da živim. Kristijan, moja simpatija iz Francuske. Srđan, moj pokojni drug koji i dan danas dolazi u sećanja. Iako je ostalo par slika u albumima, ipak pogled na nečiji rukopis vraća neke jake emocije i jasnije boji uspomene.
A kada smo kod slika, posle kutija je usledio film na FOX-u „Memory book“ o devojci koja nalazi album sa slikama zaljubljenog para i ponesena emocijama sa slika, kreće da pronađe ljude sa slike.
Imam xxx albuma sve do perioda kada sam postala majka. To je vreme kada se polako sve prebacuje na kartice, USB-ove, hard diskove… Kako je Anđela rasla, slika je sve manje. Realno, nemam ni jednu sliku u poslednjih bar 15 godina da nije digitalna. Najgore u svemu je sto je preko 70% slika na FaceBooku.
A šta ako se FB ugasi nekada?
Šta ako Instagram uvede ograničen broj slika?
Šta ako nam se disk pokvari?
Izgubimo karticu?
Moje dete je pre neki dan uzelo i spalilo desetak slika sa rođenja. Njeno objašnjenje je da na njima izgleda bezveze i ružno. A koje je moje objašnjenje pošto filma sa tim slikama nema više ni u jednooj kutiji? Sećeću se?!
Danas sam saznala da se u grupi proizvoda kojima je užasno opala prodaja nalaze Foto albumi. Kažu da se prodaju samo oni za venčanja i eventualno rođenja. Nema više ponude albuma po bojama, slikama zemalja, velikih i malih, na lepljenje ili na uvlačenje slika. Polako i oni žute po policama firmi koje su ih uvezle.
Emocije uveliko iskazujemo smajlićima. Skype i Viber su zamenili papir. I dok je sa jedne strane fenomenalna stvar što imamo skoro istovremenu komunikaciju i razmenu misli i emocija, pa čak možemo i da se gledamo… šta se dešava kada se razgovor prekine?
Neko će možda i prabaciti razgovor u neki fajl, možda će arhivirati slike ali kada vreme prođe, šta će ostati. Kada i kako ćemo prizvati te emocije i slike?
Možda postoji način. Možda ja nešto ne radim kako treba ali bih volela da mogu da sve ono što sam sebi “dozvolila” da napišem nekome, osećanja koja sam imala, i ono o čemu sam maštala ostane nekako sačuvano od zaborava. Sačuvano od realnosti i svega što život donosi. Hoću da dečije crte lica imam na slikama u rukama. Nečiji osmeh ne samo u glavi. Ali ima li šanse da se to nekako i uradi?
Nisam sigurna da ću uspeti neke stvari da promenim na duži vremenski rok. Možda sada i odem do neke fotografske radnje da uradim slike. Možda iskopiram neke poruke i sakrijem ih u neku novu kutiju. Ali… Svesna sam toga da ću za par dana reći sebi da imam previse obaveza i da ću uraditi slike sutra. Sutra će preći u nedelju. Nedelja u mesec i vremenom će se sve vratiti na staro.
Zato sam rešila da nateram sebe da u sledećih par meseci napišem po jedno pismo meni dragim i bitnim osobama, bez obzira koliko su sada daleko. Bar adrese mogu da mi napišu preko FB-a.
Napisaću pisma i ljudima koji su tu ali sa željom da im kažem koliko mi znače. Koliko ih cenim. Koliko su mi nekim sitnim stvarima ulepšali život.
Iskreno, volela bih da i ja dobijem neko pismo. Neko napisano samo za mene i moje oči. Ono koje ću staviti u kutiju i čuvati. Pismo koje ću otvoriti kada se osećam loše. Možda ne sada. Možda ni za par godina… Ali želim da zamislim sebe kao u filmovima sa papirom u ruci, uspomenama pred očima i požutelim papirom u ruci.
A šta mislite o tome da i vi uradite isto?
Hajde da vidimo kakav je osećaj napisati na papir nekome koliko je bitan, drugačiji i poseban.
Hajde da probamo.
Možda nam se i svidi.
Možda nas neko i iznenadi.
A možda mi neko i napiše kako se osećao kada je to uradio…
Continue reading …
ZAKON PRIVLAČENJA – Pesimista, Realista, Optimista i Bukvalista
Koliko puta vam je u poslednje vreme izašla reklama na Instagramu ili FB sa nekom motivacionom slikom ili tekstom o tome kako vam život može biti divan? Samo je potrebno da se javite osobi A ili osobi B ili već nekome od njih i sve želje će vam se ostvariti. I svi su prvi, jedini i sertifikovani.
Prošlog vikenda sam menjajući kanale naletela na osobu koja se predstavlja kao LAJF KOUČ (life coach) a pitanje je ima li i 30 godina. Sestro slatka, šta si ti to o životu naučila a da nije iz knjiga?? I ti nekome da pričaš o stvarnom životu i problemima?!
Do skoro je bilo in završiti za zubnog tehničara, pa onda uplatiti školu za filere, botokse i sl. i odmah krenuti sa reklamama po magazinima i pričati o svom bogatom iskustvu u ulepšavanju armije žena koje su savšene. Sada je in izgleda uplatiti neki od on-line kurseva i ponositi se diplomama i reklamirati svoje znanje u borbi sa životnim promenama. OK, kapiram da je tu dobra zarada. Klijent priča jedno, ti ga ubediš da je problem u njemu i ponavljaš mu kako je potrebno samo malo da sve bude divno i sjajno. To me uvek podseti na scenu iz “Sex&City” kada Šarlot ide sa Keri na predavanje nekog gurua za ljubav a ova joj konstantno ponavlja da ne veruje dovoljno i da zato nema ljubav.
Ljudi, nemojmo se lagati. Život jeste sklop lepih i ružnih stvari. Pitanje je kako se sa njima nositi i koliko i naše okruženje utiče na sve to.
Istina je i da ima pravih, priznatih lekara iz ovih oblasti koji vam mogu pomoći. Ali oni nisu tako glasni kao ovi koji odmah idu po televizijama, instagramima i FB. Još ako je uz njih neka veeeeeelika zvezda kojoj su pomogli…
Da se razumemo, poenta ovog teksta nije da kažem kako je sve to laž i da nema efekta. Nije mi to namera. Znam mnoge kojima je pomoglo. I znam za neke tehnike koje su i meni pomogle kada sam imala problem. Ali želim samo da napišem nešto i o tome koliko je sve i do nas i načina na koji problemima prilazimo.
O Zakonu privlačenja ste sigurno čuli bar nešto. Postoji na desetina knjiga koje se bave ovom tematikom. Meni najjednostavnija za razumevanje je ZAKON PRIVLAČENJA Majkla Losijea. I nju predlažem svim delimičnim skepticima. O njoj u delu koji se bavi knjigama.
Na tako jednostavnoj stvari kao što je misliti pozitivno i na određeni način da bi došli do ostvarenja naših želja vidi se koliko je sve to zavisno od naših učenja, navika ali i karaktera.
Pesimista će sebi zabraniti da mašta jer su u prošlosti njegovi snovi bili razbijeni i ne želi da dozvoli sebi da bude povređen izneverenim nadanjima. To su oni ljudi koji sebe sprečavaju u uživanju u lepim stvarima koje im se dešavaju jer uvek vide ono što bi moglo da bude problem. Oni nikada skoro ne maštaju. Takvi obično tvrde da zakon privlčanja ne postoji.
Realista je svestan svojih ograničenja, onoga što treba da nauči ili uradi ali ipak sebi dozvoljava da pomalo mašta. Naročito kada mu se dešavaju lepe stvari. Realista dozvoljava sebi da se opusti jer je svestan da je malo pravih i lepih stvari iako je očigledno da možda neće potrajati. Realista povremeno dozvoli sebi da mašta. Svestan je činjenice da zakonu privlačenja treba dati šansu jer je doživeo da vidi da tu možda nešto i ima.
Optimista je samo ponekada svestan svojih ograničenja ali dozvoljava sebi da ga prethodna razočarenja i porazi ne pobede. On nekako u svemu vidi dobro i za njih zakon privlačenja uvek radi. Čak iako nekada nije kako oni hoće, uvek je tu misao da će sve biti kako su zamislili, samo je potrebno vreme.
Bukvalisti si najopasnija vrsta. Oni najčešće izgube iz vida granicu između realnosti i maštanja. Oni jednostavno zamisle šta žele i onda vas ubeđuju da znaju šta je za vas najbolje ili žele da prilagode stvarnost svojim željama. U poslednje vreme sam imala par situacija sa ovakvim ljudima i nije ni malo prijatno. Sa njima je najbolje držati distancu i ne ulaziti u dalje rasprave. Njima je zakon privlačenja opravdanje za bezobrazluk.
To su oni likovi koji kupe nešto u radnji, polome i onda očekuju da posle 6 meseci dobiju novo. Zamislili su.
To su oni likovi koji se svađaju uvek i na prvu loptu jer misle da na neke stvari imaju više prava od ostalih i onda im je bezobrazluk način da to dobiju, a zakon privlačenja opravdanje. Zamislili su.
To su oni ljudi koji vam posle poslovnog sastanka šalju ljubavne poruke i počnu da se ponašaju kao da ste u vezi. Kada ih postavite tamo gde im je mesto oni vas i dalje ubeđuju da bolje od vas znaju šta vama treba i da su oni pravi izbor za vas uz celokupni prikaz ostatka vašeg života. I oni veruju da će tu zakon privlačenja uraditi svoje. Zamislili su,
Moja asocijacija na zakon privlačenja je situacija koja mi se letos dogodila kada sam ostala bez posla.
Prva rečenica koju sam par dana ponavljala u razgovorima sa prijateljima je bila „Znam da su nekima moje godine problem ali ću ja brzo naći posao“. Prvi poziv koji sam dobila se završio tako što mi je rečeno kako HR te firme misli da imam previše godina da radim kod njih. Politika firme je određena starosna granica i to je to. Tada nisam razmišljala o zakonu privlačenja ali sam onako besna i pomalo razočarana počela da pričam „Ma kakve godine! Znam ko sam i koliko znam. Svakoj firmi treba da imponuje da radim za njih“. Posle nedelju dana ja sam imala tri ponude za posao i sve tri firme su napominjale da njima treba neko sa mojim iskustvom. U međuvremenu sam igrom slučajaja čula za zakon privlačenja i uz osmeh napominjala kako sam ja živi dokaz toga da on radi.
Zakon privlačenja ne ide samo u pozitivnom smeru. Stvar je toga i koje su nam emocije jače. I kako o nekim problemima razmišljamo. I šta konkretno želimo.
Mislim da većina nas ima problem sa definisanjem ciljeva. Nekako uvek znamo šta ne želimo a mnogo nam je teže da definišemo šta želimo. Zato je potrebno malo bolje razumeti zakon privlačenja da bi ga svako od nas shvatio. Hipnoterapeuti, lajfkoučevi, NLP instruktori… neka svako bira ono što mu odgovara ali se prvo raspitajte šta je to o čemu vam pričaju. Pročitajte prvo sami jednu ili dve knjige o tome. Odgledajte neki od klipova na youtube kanalima pa vidite šta je to što vama uliva poverenje.
Kako birate lekara, tako birajte i hipnoterapeuta ili lajfkouča. Nije dobro sve što se pompezno reklamira.
Pošto je osnova zakona privlačenja da imate viziju onoga što želite u vašim životima, da negde postavite slike koje će vas na to podsećati ili da zapišete svoje snove u knjigu, i ja ću ovde postaviti par slikica koje predstavljaju neke moje želje i maštanja, očigledno, zar ne? Za nekih 6 meseci ću proveriti šta se ispunilo. Pa za godinu dana. Pa ću imati dokaz radi li ili ne.
Sve to treba prihvatiti pomalo i kao igru, ali treba poštovati svoje želje ali najbitnije, treba poštovati i sve ostale ljude. Treba biti čovek.
Continue reading …
I’M ONLY HUMAN – Nisam ja praktična žena
Poslednjih mesec dana nisam napisala ni jedan tekst.
I veliki broj ljudi je imao neki komentar na to.
Od onih motivacionih “Moraš. Nema pauziranja. Ne odustaj. Ti sve možes”
Preko filozofskih “Sve se može kada se hoće“. Kako taj komentar mrzim!!!!!
Do cinicnih „Napiši ljudima da nećeš više pisati i da odustaješ“.
Ja nisam neko ko odustaje. Ja sam samo neko ko je verovatno i preterani perfekcionista. Možda je to zbog one device (virgo) u podznaku. Možda sam tako i naučena.
Znam ja da tekstove treba objavljivati u redovnom vremenskom intervalu. Znam da treba animirati ljude na FB i instagramu konstantnim objavama citata, klipova, nagrada… Postoje one brojke koje svi nešto prate i iza kojih se osećaju srećno, zadovoljno, bitno… I sve je lepo, sve se može i nema nerviranja. Ali…
Ali realnost je nešto drugo.
U pravom životu imamo planove, ideje, želje ali i nekako premalo vremena da postignemo sve što želimo. Ili ajde da pričam u jednini.
Imam premalo vremena za sve obaveze koje me čekaju u jednom danu.
Ako sam nešto naučila do sada to je da se ne nerviram oko onoga što nisam u stanju da promenim. Mogu samo da se potrudim da izvučem maksimum iz svega (pa i sebe). Ali ljudi, ja nisam praktična žena. Nisam u stanju da kuvam, perem, peglam.. ustajem u pola 7, idem na posao, posle posla jurcam u školu i dolazim kući posle 21h. I tako od ponedeljka do petka. I gde je tu onda blog?
Tekstova nekih drugih ljudi je internet prepun. Najlakše je danas uzeti nečiji tekst, prevesti i prilagoditi nama interesantnim temama i praviti se pametan i bitan. I to može tako neko vreme ali čiji je to onda blog? Ja biram da budem JA. Kome se sviđa, sviđa mu se. Kome ne, sorry ali sve ovde napisano sam ja, samo ja, i niko drugi do ja.
A ideja za tekstove uvek ima. Samo ih treba iskucati. I biti zadovoljan napisanim. Meni to nekako nije ovih dana polazilo za rukom. Imam utisak da je previše teških tema oko nas. Dovoljna mi je ova tmurna i hladna zima koju ne podnosim. Najradije bih da je prespavam kao neki meda. Trudim se da onome što mi se ne sviđa ne pridajem na važnosti. A to samo napada, napada i napada a ja se branim ćutanjem… I bilo je toliko čudnih priča i situacija da sam rešila da nekima posvetim i po ceo tekst. Lomila sam se pisati ili ne da se neko ne bi naljutio ako se prepozna. A zna se da se nikada ne prepozna onaj kome je upućena neka kritika ili komentar već oni na koje se to najmanje odnosi. A iako se prepoznaju, pa šta da radim… Svako treba da stoji iza svojih postupaka. No, o tome neki drugi dan.
Danas sam samo htela da napišem da nikako ne odustajem.
Ovo je samo bila faza privikavanja na novu firmu i novi posao.
Faza u kojoj sam postala đak Internet Akademije koji svaki dan posle posla ide na predavanja.
I polaznik CANON škole fotografije…
Period u kome sam pokušavala da nekako izađem na kraj sa tinejđžerskim ludostima moje ćerke.
Dani u kojima sam možda pokušavala da sačuvam deo sebe, za sebe…
Continue reading …
OBOJI ME – Ljubavlju
Sinoć me je nazvala drugarica i javila mi da je njena nova knjiga mandala OBOJI ME LJUBAVLJU u procesu štampanja i da će od ponedeljka biti u prodaji. To me je inspirisalo da napišem ovaj tekst iako se već nedeljama razmišljam da pretočim u tekst sve što mi se vrti u glavi a na temu LJUBAV.
Nekako je uvek prva asocijacija svima na ovu reč ona fatalna, jaka, burna emocija u odnosu muškarca i žene. Onaj osećaj bez koga se pojedinci osećaju nekompletni i nesrećni. Kažu da svaka prava ljubav boli i da bez ljubomore to nije to. Ja kažem da to nije baš tačno. Svako od nas je doživljava drugačije i samim tim vidi drugačije. Sa ovim načinom i tempom života se možda i menja definicija ljubavi i način iskazivanja emocija. Neki su plaše da pokažu emocije jer su bili povređeni više puta. Neki svoje srodne duše vide i tamo gde ih nema iz proste želje da budu voljeni i da vole. Neki su toliko zaspeljni svojim snovima da ne vide ono sto im je pred očima. Ali sve su to neke teme za neki drugi tekst o ljubavi.
Ja bih sada o drugim vidovima i načinima ljubavi.
Kada otvorite knjigu, neka vam prva mandala koju uzmete da obojite bude podsetnik na to da prvo i osnovno, da bi bili sposobni da volite druge MORATE PRVO VOLETI SEBE. Znam da zvuči kao stereotip ali je tačno. Uvek mi sami na sebi vidimo neke nedostatke i nešto što bi menjali pre nego ih vide drugi. Možda je potrebno da dođemo u određene godine da shvatimo koliko smo bili lepi, pametni, uspešni a koliko smo toga bili nesvesni. Ja sam naučila da volim i svoje pegice, i bore i sve ono što me čini drugačijom od ostalih.
Drugu, treću…petu.. posvetite BLISKIM OSOBAMA KOJE VI VOLITE i za koje se nekako podrazumeva da ih volite iako im mozda to nedovoljno pokazujete. Roditelji, dete, vaš muž ili žena, prijatelji koje poznajete skoro ceo svoj život…
A onda posvetite svaku sledeću onim sitnim stvarima koje vas ispunjavaju ljubavlju i čine srećnom osobom a da ih možda niste ni svesni.
Vlažna njuškica koja vas svako jutro budi 5 minuta pre zvona za ustajanje, kao da ima ugrađen časovnik u sebi.
Nedeljna kafa sa kumom i priča o samo nama bitnim stvarima.
Glasni i iskreni smeh drugarica.
Posao koji ispunjava.
Koncert omiljene grupe iz mladosti posle više od 25 godina od kada ste ih poslednji put slušali, i slika sa njihovim pevačem koga ste obožavali.
Igranje uz muziku do daske.
Dobra predstava ili film.
Knjiga pored koje se zaboravi na vreme.
Letnja šetnja sa slušalicama na ušima od Meljina do Igala i nazad.
Miris mora i toplina sunca na koži.
Onaj osećaj kada se bez problema uđe u pantalone broj 36.
Jutarnje plivanje od 6 na Olimpu.
Karmin koji stoji savršeno.
Osećaj smrenosti svaki put kada odem u hotel IZVOR u Aranđelovcu.
Njegovo ime na displeju telefona kada pozove.
Toliko je stvari koje su deo naših života a nismo ni svesni koliko nam znače. Njima posvetite ove mandale.
I na kraju, i onu poslednju
obojite bojama
Continue reading …
OTKAZ… kraj ili početak
Kažu da je o neki stvarim teško pričati.
Kažu da je o nekim stvarima bolje ćutati.
Ja sam pristalica teze da treba otvoreno govoriti o svemu što nam se dešava u životu. Naročito o nekim lošim stvarima. Ne samo da bi mi možda shvatili da nismo jedini koji imaju, ili su imali taj problem, već da bismo možda nekim našim iskustvima pomogli ljudima koji kroz slične stvari prolaze.
Otkaz je jedan od najvećih stresova za organizam. Koliko puta smo na žalost čitali da se neko ubio zbog otkaza? Slom zivaca, alkohol, svađe u porodici… Možda i najgore od svega, konstatni strah od otkaza ljudi koji rade u firmama kojima je pretnja istim svakodnevna pojava. “Pozitivana tenzija” kako sam čula da takvo ponašanje neki zovu.
Otkaz posle 40-te je po nekima najveći okidač stresa i izaziva nebrojeno mnogo zdravstvenih problema. Porodice osobe koja je u tim godinama dobila otkaz su one koje trpe najviše i postoji nebrojeno mnogo novinarskih tekstova o ubistvima, batinama, alkoholu, svađama…
Ja sam, na žalost, ali možda i srećom, dva puta prošla kroz situaciju OTKAZ i to u roku od 5 godina. Jednom sam ga dala (iako nisam imala drugu ponudu) a jednom dobila sa obrazloženjem da “nisam legla iako sam odličan radnik”. I oba puta preživela. Ovim tekstom ne želim nikoga da krivim ili napadam, jednostavno želim da pokažem da je sve to samo deo života koji šta god mi radili – ide dalje.
Ono što je zajedničko ovim situacijama je da ste sigurno već neko vreme bili svesni toga da vas odlazak na posao ne čini srećnim. Koliko god se trudili da vaš deo posla odradite kako treba, nekako uvek u vazduhu osećate kao da vas guši rutina, nemogućnost da date maksimum, i ono pitanje “da li sam ja više ja na ovom poslu”. Nebitno da li je u pitanju nova šefica koja mnogo manje zna od vas i jedino u čemu je baš dobra je spetkarenje i manipulacija. Ili je to neko ko je došao sa gomilom ideja kojima će pokazati koliko ste vi i kolege nesposobni iako ste već sve to probali i odradili, pa čak imate i cifre kao dokaz svoga rada. To može biti jedan od onih likova kojima je najbolje ići niz dlaku i pričati kako su najbolji i najpametniji a znate da nemaju pojma. Dovoljno je da im samo plasirate neku netačnu informaciju (čisto da vidite koliko su temeljni) i sutradan će ista ta osoba ići po sastancima i pričati o tome kao da je ona sama to saznala, proverila, videla… Naravno da neće odvojiti ni minut svog vremena da prvo to proveri. No, nije mi ideja da pišem o takvim lljudima. Njih ima u svakoj firmi. Negde ostanu duže, negde ubrzo shvate sa kime imaju posla ali ipak imaju dovoljno vremena da nekome upropaste godine rada i truda.
Želim samo da vam kažem da je totalno na vama kako ćete proći kroz ovu situaciju. Dve osnovne varijante su:
- Nerviranje
- Prihvatanje
Nerviranje se bar kod mene pokazalo kao najgora moguća opcija. Prvo ste u šoku i pitate se kako neko za čiju ste firmu toliko učinili može uopšte nasesti na manipulacije i odjednom vas videti u sasvim drugačijem svetlu. Sav trud, ostajanje preokvremeno, razvijanje firme od jedne kancalarije bez vozila do firme sa svojim prostorom od xx kvadrata i nebrojeno vozila, borba za kupce, zapostavljanje deteta jer je firma uvek bila na prvom mestu… sve se to zaboravi. Ljuti ste, razočarani, nervozni. Zdravlje je sve gore od tolikog nerviranja. Na dete se samo derete i to zbog najmanje sitnice. Zovu vas na razgovore za posao i ucenjuju mizerno malim platama uz koje naravno nude bonuse pošto “je poznato da ti možeš mnogo da uradiš”. Dan po dan raste panika i strah od pomisli na to kako će se platiti računi. Doktori postaju najbolji prijatelji pošto stres pravi haos po organizmu. I jednog dana samo pogledaš svoj odraz u ogledalu i vidiš stranca. Ja sam u tom momentu rešila da kažem DOSTA. Rešila sam da počnem da izlazim na kafe sa prijateljima preko dana, uživam u suncu, društvu i da se ponašam kao da sam na odmoru. Sve lose misli sam stavila sa strane i rekla samoj sebi da posle 20 godina radnog staža imam pravo i da odmaram. I taman kada sam počela da uživam – dobila sam tri ponude za posao, u jednom danu.
Continue reading …
Utisci sa Sajma Knjiga i Sajma Medija – PRVI DEO
Sajam knjiga i medija je prošao i ja sam toliko puna pozitivnih utisaka sa istog. Ideje su samo dolazile sa svakim novim razgovorom sa interesantnim ljudima koje sam tamo upoznala. Divno je bilo gledati stotine dece iz svih delova zemlje kako dolaze da bi sebi kupili knjige. Onaj tip ljudi koji u svemu vidi bar nešto loše će reći da je to zbog eskiviranja škole i odlaska do Usća u šoping. Ja sam videla decu koja su odlazila sa punim kesama knjiga. Divne nasmejane dece pune poštovanja prema nastavnicima koji su ih doveli. Ali… na žalost, uvek ima neko ALI… pa ajde da krenem od početka.
Na našem štandu je pored predstavljanja firmi akcenat dat na odnos sa ljudima. Imali smo besplatne kafe i piće za posetioce sajma (ne samo naše goste), kilograme i kilograme bombona, poklanjali stotine SUDOKU izdanja, besplatan internet, deo za odmor i bojenje mandala… A firme sa kojima sarađujemo su davale besplatne poklone. Vredne poklone. Jedini uslov je bio da se ljudi slikaju sa istima, svojim telefonima, i da slike uz odredjene # postave na svoje FB ili Instagram naloge. Nikakvo ostavljanje podataka, ankete i slično. A svaki poklon je bio vredan, baš vredan. Cela nečija plata, a i više.
Divne devojke zadužene za promociju i slikanje su prilazile ljudima (pretežno mlađim pošto proizvodi i jesu ono što je njima interesantno) i objašnjavale šta treba da rade. Neki su prilazili i sami da vide proizvode i probaju ih. „Samo slikanje? Može! I odmah ih nosim?“ I posle objašnjenja o pravilima igre, užasno veliki broj dece bi izjavio:
„Neću da se slikam ako ne mogu odmah da dobijem. Nema šense da dobijem. Necu da se cimam.“
Da li je stvarno moguće da vaspitavamo celu jednu generaciju koja je navikla da sve dobija odmah?
Da li vaspitavamo generacije koje odmah odustaju zato što smo im od malena usadili mišlejnje da je sve nemašteno, na prodaju ili jos gore da oni nisu ti koji bi mogli da promene neke stvari?
KAŽITE IM „NE“
Svesna sam činjenice da sam i ja zbog previše posla i umora bila na putu da uradim isto što i njihovi roditelji. Dok mi je ćerka bila mala učila sam je da moje jednom izrečeno NE ostaje NE i posle 1000 puta postavljenog istog pitanja. Promenom odeljenja i upoznavanjem sa nekom novom decom, upornost je postajala sve izraženija. Objašnjavali su joj kako njima to prolazi. Ja umorna i željna mira sam počela da popuštam i sve lakše kažem DA. A zahtevi sve veći i sve manje poštovanja i prema meni i prema mom poslu. Priznajem da mi je bilo užasno teško kada sam shvatila šta se dešava i onda sam rekla DOSTA! Neka traži ali neće sve dobiti. Mora naučiti da ništa ne pada sa neba i da je meni kao njenom roditelju jako teško da zaradim za sve njene gluposti. Priznajem da je tu bilo i moje griže savesti jer stvarno nisam nekada i po ceo dan bila sa njom. Žaljenje zbog činjenice da je odgajam sama. Ali da li je to dovoljno opravdanje za toliko popuštanje? Znam da svaki roditelj ima opravdanje za toliko popuštanje. Na žalost, znam da ima i onih koji „jednostavno ne žele da se smaraju“. I šta onda dobijamo?
Dobijamo veliki broj dece koja misle da nema razloga da se potrude da nešto urade i promene zato što znaju da će ako budu dovoljno puta nešto tražili, to i dobiti. Dobijamo decu koja stanu kod pulta na sajmu i uporno i po pola sata ponavljaju da im slusalice trebaju i traže da im se poklone. I kažeš im da su skupe. I kažeš im da je to nečija cela plata. Oni se samo smeškaju i trepću i uporno ponavljaju da im to treba i da ne žele da se slikaju i gube vreme. I hiljadu puta ono „Ali teto, molim vas..“ A ja stojim i pitam se da li je moguće da imaju živaca da pola sata ponavljaju jedno isto, umesto da uzmu mobilni i islikaju se. Nisam se ljutila na njih. Nisu oni krivi. Oni su tako naučili. Budi uporan i dobićeš. Ali život je mnogo više od toga. Možda će izmoliti bolje ocene, popuste u radnjama, mesta u prevozu… Da li će im to biti dovoljno da budu dobri studenti? Šta će tako naučiti? Kakvi radnici će postati? Kakvi roditelji?
Znam da je teško, ali probajte biti i vi uporni. Kažite im NE. Objasnite razloge tog NE a ne samo ono što većina zna da izjavi „Zato što sam tako rekao!“ Pokažite im da ih vidite kao ličnosti. Istrajte! Teško je ali možda napravimo neke promene. Možda napravimo bolje ljude.
ODUSTAJANJE tj. ZAŠTO VASPITAVAMO „KVITERE“
Mislim da mi je od napadne upornosti još gore nonšalantno odustajanje. Nedostatak želje da se bar na neki način izbore za nešto. Ovih dana su to bile slušalice, ili GoPro kamera ali će u nekom momentu biti nešto bitnije. Svesna sam toga da je moja generacija, a još više generacije posle moje imala problem sa mitom, korupcijom, nameštanjima… Ti roditelji su još u mladosti digli ruke ubeđeni da nisu u stanju da naprave neke promene zato što su lošiji dobijali posao preko veze, napredovali, dobijali stanove, isli na bolja putovanja… A njihova deca su od malena slušala kako su sve dobre stvari u životu namjene drugima i kako nema razloga da se bore i muče. Možda je priča malo drugačija. Možda je i to počelo od igranja sa prijateljima. Prve kompjuterske igrice. Kod mene je bila igrica sa vožnjom automobila. Moje dete nije uspelo iz prva dva puta da bude prva i počelo je histerisanje i odustajanje. Sedela sam i objašnjavala kako mora i po 50 i više puta da pokušava, bude sve bolja i kako će na kraju uspeti. Dovoljno dugo sam pričala da pokuša ponovo. I ponovo. I uspela je da bude prva. Terajte ih da budu uporni. Pokušavaju. Neka izgube. Ne jednom nego i više puta. Ali porazi su škole. Naučiće šta da urade bolje sledeći put. Budite samo strpljivi sa njima i pobedite i tu neku apatiju koja je u svima nama koji smo rođeni ili smo odrastali u onim ludim vremenima. Ako je nama bilo loše, potrudimo se da njima bude bolje. A realno, biće im bolje samo ako budu imali dovoljno snage da se bore. Molim vas, nemojte ih učiti da odustanu pre nego su i razmislili da li mogu. Objasnite im da sve što zamisle mogu i ostvariti samo ako budu dovoljno uporni.
Michael Jordan je izbačen iz tima srednje škole. Ali je postao ti što jeste. Nije odustao.
Albert Ajnštajn je imao problem sa sporim učenjem. Mislili su da je mentalno zaostao. Ali nije odustao.
Disney su rekli da nema mašte a napravio je ceo jedan svet mašte koji i dalje raste i razvija se.
To su naša deca. Želeli smo ih, maštali kako će biti divni ljudi i imati svoje porodice. Ajde da i dalje maštamo ali da se potrudimo da stvorimo bolje ljude koji će možda uspeti da promene stvari na bolje.
Borimo se za njih.
Moramo.
Teško je, biće možda nekada još teže ali ne znači da je nemoguće.
I volimo ih. Pokazujmo ih da ih volimo. Ne samo rečima već i delima. Posvetimo im malo više vremena.
Continue reading …