STATISTIKE – Gejming, deca i pogrešna slika

U gejmingu postoje različiti načini prenošenja igre i praćenja statistike kako tima, tako i pojedinaca. Po meču, na dnevnom, nedeljnom ili nekom dužem periodu. I na osnovu toga se prati napredak i planira strategija.

Statistika je surova kada su u pitanju samoubistva u Srbiji. Broj se iz godine u godinu povećava i to nije znak napredka. O pojedinim čitamo razloge u novinama, za neke se samo nagađa povod a o većini se ni ne piše. Ovih poslednjih ima najviše ali o njima ne čitate jer ne skaču sa zgrada, mostova, ne rade to na javnim mestima i nisu javne ličnosti. Oni najčešće ne ostavljaju pisma. Oni su direktno ili indirektno govorili da će to uraditi ali ljudi oko njih nisu videli znakove, ili ih nisu shvatali ozbiljno.

Nagađanje ili istina da je dečak u Beogradu ostavio oproštajno pismo i kao jedan od razloga naveo zabranu igranja Fortnite igre je ponovo pokrenuo lavinu tekstova o štetnosti gejminga. Par istih specijalista ponovo ponavlja svoje teze o zavisnosti ali se sada ide i korak dalje pa se gejmeri karakterišu kao potencijalne ubice. Naravno, ni jedan tekst nema potpisano ime onoga ko je to napisao. Da je potpisan autor moglo bi da se postavi pitanje izvora podataka, pouzdanost činjenica i navedeni primeri. Dakle, imamo bombastične naslove, dve iste slike koje se ponavljaju i neopravdane napade na gejmere.

I ono što je najgore, ovi tekstovi mogu biti uzrok nekog sledećeg tragičnog slučaja!

Ljudima je najlakše da zabrane ono što ne razumeju. Teži način je pokušati da se nešto ispita, nauči, istraži… Svi znamo koliko je teško ispratiti sve obaveze u toku dana i onda se još igrati ili gledati dete kako igra Fortnite (ili neku drugu igricu) umesto odmarati. I još ako stručno lice kaže da je to užasno loše roditelji imaju sva prava da kažu NE igrama i uvode zabrane.

Iskreno, koje su vaše metode za kazne kada je dete nemirno, ne uči ili ne radi stvari onako kako želite? Zabrane, zar ne? Igrice, mobilni i igranje sa društvom… I svi tu grešimo i to govorim iz sopstvenog iskustva. Pravila sam istu grešku dok nisam shvatila da postoje i drugi načini. Mada, i sada kada je moje dete napunilo 18 ne radim sve onako kako bi trebalo. Uhvatim sebe da i dalje vičem kada bi samo trebalo da je zagrlim i kažem da je razumem. Verujte mi da znam kako se nekada svi osećamo bespomoćni kada im pričamo a oni kao da gledaju kroz nas i ne čuju ni reč od onoga što im objašnjavamo. Dođe vam da ih uhvatite za ramena i prodrmate a znate da ne vredi. A tek pitanja i podpitanja na koje nekada nemate snage, ni fizičke ni psihičke, da odgovarate… Ipak, njima nije dovoljno reći da je to tako jer mi to kažemo. Oni su unapređena verzija nas i moramo im dati objašnjenja da bi razumeli. Moramo razgovarati i pokušati da ih razumemo. Najbitnije od svega je da naučimo da čitamo njihove signale kojima nam poručuju šta žele i šta očekuju od nas. A većina očekuje da ih razumete i podržite.

A mi roditelji, treba da priznamo da nekada nemamo rešenje za sve probleme i da je potrebno da potražimo savet. Deca u pubertetu rade lude stvari. I mi smo u svoje vreme. Nekada je sitnica dovoljna da se dete promeni. Meni se to desilo u osmom razredu kada je otišla na zimovanje sa školom. Dete koje se vratilo nije bilo ono koje sam poslala. Na stranu to što je počela da puši, problem su postale i ocene, i anoreksija. I danas kažem da mogu da vratim vreme unazad – odbila bih da je pošaljem na Kopaonik. A samo sam želela da joj pružim sve ono što ja nisam imala u njenim godinama. Prva godina srednje je bila pakao. Svi pričaju kako je njena škola najbolja ali vam tek kasnije kažu kako su i njihova deca bila čudna prve godine. Novo društvo, nova pravila i shvatanje slobode koju ima dok ste vi po ceo dan na poslu. Sada znam da sam trebala da budem smirenija, da manje vičem i da više pričam i proveravam. Poslovi se mogu promeniti a dete je jedno. Tada sam mislila da nema izlaza i da tako moram. Dozvolila sam da mi dete ne bude na prvom mestu. Probala sam da uradim dosta toga što mi je savetovano ali je spas došao u vidu novog razrednog starešine. Čoveka koji voli svoje đake i priča sa njima. Ona stara vrsta vaspitača koji ukaže na sve, zove ako kasni ili nije došla u školu, javlja ako je pokvarila ocene. I brine. I njemu sam naizmerno zahvalna jer mislim da bi bilo mnogo teže ispratiti sve da njega nije bilo. Nismo mi roditelji svemogući.

I baš zato vas molim da ne verujete svemu što pročitate!

Umesto da se stavljaju bombastični naslovi, zauzima prostor kako bi bilo dovoljno materijala, promoviše par ljudi i statistički beleži broj lajkova ili komentara ispod teksta moj predlog je da se pisanju članaka o gejmingu pristupi na pravi novinarski način. Postoji nešto što se naziva istraživačko novinarstvo i toga je kod nas sve manje.

Možete gejming kriviti za mnogo toga ako vam je tako najlakše ali nikada gejmere ne tretirajte kao potencijalne ubice ili samoubice!

A danas kada dođete kući posle posla, samo sedite i zagrlite vaše dete bilo ono gejmer ili ne.

Sve ostalo je nebitno iako nema statistike koja će to da vam potvrdi.

Continue reading …

Bezbednost na internetu

Drugi test za sajt Informer.rs
Danica Manojlović | 28.12.2017. | 10:32

OVA MAMA JE GEJMER: Bezbednost na internetu! Kolumna Danice Manojlović

HI-TECH         0

Na ovogodišnjem Games.Con festivaju je održano više predavanja u cilju edukacije najmlađih, ali i roditelja o opasnostima interneta, pristupu gejmingu ali i specifičnostima psihologije gejmera

Ja poslednjih par godina imam ideju da organizujem Savez za edukaciju roditelja o gejmingu, opasnostima igara i interneta i kako se boriti sa time. Zamišljam kako pre nekih turnira organizujemo panele i pričamo i odgovaramo na pitanja.

I kako onda svi zajedno posmatramo kako se mali igrači bore za svoje mesto na gejming sceni Srbije. Dok se neke kockice ne slože, i ova moja ideja zaživi, ja svakako mogu da pišem. I objašnjavam. I da se nadam da roditelji koji ovo čitaju neće reći da su to gluposti i da samo držim predavanja. Nije mi to ideja. I nikoga ne kritikujem. Samo iznosim neka svoja iskustva i razmišljanja. Nisam ja ništa bolja od drugih roditelja. Ili pametnija a još manje sposobnija.

Samo možda imam više iskustva u ovoj oblasti. Internet je postao deo naših života hteli mi to da priznamo ili ne. Postoje pojedinci koji pokušavaju i dalje da to ignorišu i misle da će zabranama uspeti da zaštite decu od „igranja nekih gluposti“ i društenih mreža. Moj savet je odustanete i da im se pridružite jer tu bitku nećete dobiti. Ali neke druge, hoćete.

Suprotno ovoj grupi roditelja, 85% ostalih smatra da je njihovo dete bezbednije kod kuće, uz internet, više nego na ulici. Nažalost, i ova grupa roditelja možda greši ako nije našla pravi način da ima uvid u to šta deca tamo rade.

I jedni, i drugi svoju decu mogu zaštititi decu na isti način. Nadzorom i poverenjem. Vremenom koje će odvojiti za svoje, mališane i ono što neki zovu „bezuspežnu priču“. Verujte mi da to nikada nije bezuspešno iako tako ponekada izgleda. Svaki momenat koji provedete sa njima pokušavajući da im se približite i da ih navedete da vam se otvore uz priču, NIKADA nije uzaludno potrošeno vreme. Možete vi insistirati da znate sifre za sve mreže, otvarati lažne naloge sa facama fenomenalnih frajera ili devojaka pa sistemom praćenja proveravati šta se dešava kod vašeg deteta ali…

Oni uvek nađu način da nešto sakriju. I to je donekle normalno. Isto smo i mi radili našim roditeljima. Svi oni koji kažu da je ranije bilo drugačije i lakše jer nije bilo interneta moram da ispravim i da kažem da greše. Sada je lakše jer ima interneta!

Ja sam dete šesdesetih. Odrastala sam u vreme kada smo kao ludi skakali zbog okruglih žvaka koje su se tada svercovale iz Italije. Fiksni telefon nisam imala do srednje škole. Prijatelje sam zvala iz govornice u Bačvanskoj a tata je primenjivao sistem praćenja „iz daljine“. Ja odem na rođendan a on čeka satima da izađem i krenem sa društvom kući i pazi da bude dovoljno daleko da čuje kako se ponašam a da ne bude primećen. 

Klinci iz kraja su imali svoje grupe pa su tako neki bili „oni sa Majmunjaka“, drugi su se okupljali „u Janku“ a treći sedeli kod kuće i slusali „Hit nedelje 202“ svako veče. Nije bilo mobilnih da se proverava gde je ko. Nije bilo instagrama da vidite kako vam dete i njegovi prijatelji izgledaju. Nije bilo Fejsbuka da vidite kako vaše dete razmišlja. Moja mama se protiv svih izazova odrastanja kod mene borila pričom. I uspela je da izgradi odnos u kome sam uvek želela prvo njoj da ispričam novosti. Od nje sam tražila savete. Kod nje sam bežala kada se razočaram u nekog od prijatelja.

A moja Anđela je bila drugačija. Ponekada sam imala želju da je prodrmam kada me onako tvrdoglavo gleda dok joj pričam. Kao da do njenog mozga ne dopire ni jedna reč od svega što joj govorim. I uvek ono.. „Ok, ali ako pravim grešku, hoću ja da je napravim. Neću da te slušam“. Taj osećaj bespomoćnosti je teško opisati. I onda naravno, morate da je pošaljete u školu ili pustite da izađe sa društvom a vi sedite kod kuće i nadate se da je nešto od svega onoga što ste pričali ipak ostalo negde upamćeno. I kada kasni jer je „frka u prevozu“ ili je „pukla baterija pa je nedostupna“ vama dođe da čupate kosu dok čekate i kažete sebi da nikada više neće izaći. Ali hoće. Život ide dalje i vreme im je da se druže i izlaze. Mi samo treba da pričamo i da potrudimo da ih razumemo. I samo sebi uvek da ponavljamo ono što smo govorili kada smo bili mlađi – NIKADA NEĆU KAO MOJI RODITELJI DA ….

Svako od nas tu može dodati ono čega se seća ali je poenta da smo obećali sebi da ćemo biti drugačiji. Zato se moramo potruditi da ih razumemo i da ih pravilno usmeravamo. MI a ne neka lica sa interneta. Znate li da se današnja deca radije otvaraju youtuberima nego nama? Poznajem skoro sve najbitnije jutjubere i verujte mi da sam u pravu. Njima pišu kada se posvađaju sa vama. Njih kontaktiraju da se žale na vas ali najgore od svega je da neki od njih traže pomoć i savet kako da se izleče od uzimanja narkotika. Jutjuberima a ne roditeljima… E to je poražavajuća istina. To verovanje dece da je sve što vide na internetu bolje, pametnije, vrednije od onoga što imaju. Protiv toga se borimo pričom a ne kaznama.

Znam da brzo živimo i da smo po ceo dan na poslu. I znam da je jako teško ostaviti sve probleme sa posla na poslu jer je nekima posao takav da moraju biti dostupni po ceo dan. Ja sam imala takav posao i znam kako je kada ti telefon zvoni i do 10 uveče jer neko od kolega mora nešto da pita. I bilo je situacija kada nisam znala kako da se pravilno postavim prema mom detetu. Krenemo da se igramo i ja uvek prekidam na prvo zvono i rešavam probleme sa posla umesto da se potrudim da to malo vremena koje smo provodile posvetim samo njoj.

A onda sam shvatila da će na poslu uvek biti neke situacije za rešavanje a da moje dete neće uvek biti malo. I da se poslovi mogu promeniti ali da vreme koje im posvetite ili im ne posvetite nikada neće moći da se nadoknati. Deca nam mnogo brzo rastu. Dok ja u glavi vrtim sećanje na njeno prvo korišćenje miša i svaki put se nasmejem na prizor gde jednom rukom povlači isti a drugom klikće na taster, ona uveliko koristi grafičku tablu i prodaje slike preko interneta. Godine samo prolete u našim obavezama a neke stvari nemaju reprizu i mogućnost ispravke.

Zato, kada vas dete pozove da zajedno igrate nešto, ostavite peglanje ili praje sudova i uživajte. Igre nisu samo ubijanje i pucanje. Ima i onih koje ih teraju na razmišljanje, onih koje im vežbaju reflekse ali i oniih uz koje mogu da stiču kondiciju ili čak i uče da igraju. Ili da igrate zajedno i da se smejete. Smeh je nešto što nam svima fali. Uz smeh je sve lakše i uz osmehe postajemo otvoreniji. Otvorenost stvara poverenje a poverenje je najbolja zaštita.

Verujte u svoju decu ali ih naterajte da i oni veruju vama. Ne očekujte da vam decu čuvaju nastavnici u školi, treneri posle škole ako idu na neki sport, mame dugara kod kojih odlaze ili internet prijatelji.

Vremena se možda menjaju i opasnosti su drugačije ali deca su deca. Imaju samo nas iako je nama mnogo teže nego je bilo našim roditeljima da im posvetimo više vremena. Nekada su nam govorili „Ne pričaj sa strancima na ulici“ i mi smo ih slušali. Danas govorimo „Ne veruj svakome na Fejsbuku“ i nadamo se da će nas slušati. Potpuno iste situacije a različite generacije.

A gejming kao deo života? DA! Uvek sam pre za tuču u dobroj partiji on line igre nego pesničenje u školi. Ali to je već tema za sledeću nedelju…


Detaljnije...

Continue reading …

Hajde da se igramo

Oktobar  je počeo. Još uvek imamo više sunca nego kiše. Nije preterano toplo i uživanje je biti napolju na vazduhu. Ovo je jedan od idealnih perioda za odlazak u neki od zabavnih parkova u Evropi. Moja dva omiljena su Diznilend u Parizu (Francuska) i Portaventura u Salou (Španija).

Oba parka se sastoje iz dva dela.

Diznilend ima Disney park i Disney Studio.

Portaventura zabavni park i Aqua park.

Diznilend sam posetila dva puta, sa vremenskom razlikom od 5 godina.  I opet bih ali ako može ove godine. Ma svake godine. Jednostavno, probudi dete u svakome od nas.

Prvi put je moja ćerka bila mala pa smo više vremena proveli u Disney parku sa  pricezama, zamkovima, Petrom Panom, Dambom… Ipak, uspeli smo da odemo i do Disney studija i družimo se sa Stičom, gledamo kako se stvaraju crtani filmovi ali smo doživeli i avanturu zvanu „Zona sumraka-Holivud kula terora“.

Baš ta atrakcija je bila prva koju smo posetile pri drugom odlasku u Diznilend. I opet smo se oduševile. I dalje nam je padanje i skakanje, propadanje, izbacivanje kroz prozore hotela bilo i zastrašujuće i interesantno. Znaš šta te sve čeka ali se opet iznenadiš.

Topla preporuka svima.

Drugi favorit nam je bio Rock ‘n’ Roller Coaster sa grupom Aerosmith. Tu bi trebalo da se muzičari menjaju povremeno.

 

Portaventura je nešto skroz drugacije. Parkovi su tematski urađeni, po zemljama. Tu su Kina, Meksiko, Divlji zapad, Polinezija…

Odraslima je svakako najinteresantnija Kina u kojoj su dva najveća tobogana, Dragon Khan i Shimbala.

Shimbamalu smo odvozale dva puta i to je bilo malo.

Ono što mi je baš zasmetalo u Portaventuri je totalna podređenost novcu. Nova atrakcija – dodatnih 10e. Rešiš da se voziš u nekoj od atrakcija na Divljem zapadu sa vodom (a ima ih vise), izađeš skroz mokar i odeš do velikog fena (kocka za sušenje) i shvatiš da treba da doplatiš par eura.

Par saveta kada planirate odlazak u ove parkove:

Dobro pogledajte na internetu promocije i akcije za period kada putujete

Ulaznica za Portaventuru je 45e za odrasle a 39e za decu, za ulaz u jedan park. Ulaznica za Disneyland košta 59e odrasli I 52e dete ali za ulaz u oba parka. Imajte u vidu da su cene za Disneyland stalno promenjive zbog akcija.

Disneyland je bolje ići sam nego sa našim turističkim agencijama jer je isplatljivije. Imate voz od Pariza i dolazite tačno do ulaza u park. Što ranije kupite kartu (koju odštampate jos kod kuće) cena je povoljnija. Sada recimo imate ulaz za odraslog a dete besplatno. Agencije obično ostaju do 5,6 poslepodne a park je otvoren do ponoći, I sve se završava vatrometom. Posle 19h nema više gužve i redova za čekanje pa možete najinteresantnije stvari proći jos jednom. Voz do Pariza ide redovno i na vreme pa je olakšan odlazak do hotela.

U oba parka postoji opcija FAST PASS pomoću koje izbegavate čekanje u redovima koje ponekada može trajati i po dva sata. Portaventura naravno košta, i to čitavih 29e. Disneyland je samo potrebno pitati na ulazu u park. Ovu opciju OBAVEZNO iskoristite ako imate malu decu.

Portaventura ne pravi problem ako imate nešto od hrane i pića u torbama, ali ne preterujte. Disneyland je već druga priča. Zaboravite na unos hrane i vode. Ipak, Disneyland ima niže cene u odnosu na Portaventuru tako da stvarno možete uživati u specifičnim jelima.

Oba parka imaju uređaje za fotografisanje vaših izraza lica na pojedinim voznjama (žao mi je što nisam imala GO Pro kameru). Disneyland ima normalnije cene dok Portaventura i ovde “dere”. Moj savet vam je da ukoliko rešite da se vozite na Shambali, obavezno ponesete vaš lični USB i platite samo prebacivanje snimka. U suprotnom, kada se izračuna cena za USB i cena za snimak, zaboli vas glava i samo se iznervirate jer vam nije palo na pamet da ponesete USB.

Oba parka imaju tematske radnje i gomilu suvenira koje naravno morate kupiti na kraju. Tu obavezno preporučujem da prvo sebi uzmete neku od majica iako možda u prvi mah ne mislite da vam treba. Kasnije se ispostavi da je to najlepša uspomena odatle i da ih baš iznosite. Jako su kvalitetne. A igračke… Ubedite dete da prvo sve pogleda pa da onda odluči. Dešava se da je razlika I po par eura u zavisnosti od dela parka u kome se nalazite. Za Portaventura vam savetujem da sve poklone uzimate pri izlazu iz parka, poslednja radnja koja je OUTLET jer ima modele od prethodne sezone. Sve ostalo je isto.

Ukoliko ima jos pitanja, ili je potreban još neki savet – tu sam.

Najbitniji savet – Uživajte u svakom momentu sa vašim detetom tamo jer deca tako brzo rastu i ovo će vam biti jedna od najlepših uspomena.

Continue reading …